Прочитај ми чланакГовори се да замрзнути конфликт није добар по интересе Србије, али се ћути да би преговорима по досадашњем шаблону Србија могла више да изгуби него да добије. Ћути се да би, судећи по досадашњем току и резултатима преговора, због дубоке системске кризе и подела унутар ЕУ, могло доћи до тога да Србија неповратно испоручи све што се од ње захтева а да не добије ништа.
Ћути се о питању – да ли је у условима системске кризе и продубљивања подела унутар ЕУ, у условима најдубљих промена у распореду моћи на глобалном плану и продубљивања неповерења и конфронтације Запад–Исток могуће обезбедити праведно, стабилно и одрживо решење за статус покрајине Косово и Метохија.
Ћути се о истини да је за кључне земље Запада, којима је Србија бриселским форматом преговора препустила решавање свог животног питања статуса Косова и Метохије, прихватљиво само решење које је у функцији њихове конфронтације са Русијом и Кином. То је супротно виталним интересима Србије зато што искључује равнотежу, право, правду и одрживост.
Говори се о потреби праведног решења којим би свака „страна“ нешто добила, односно изгубила, али се ћути да је Србија до сада тзв. бриселским преговорима само испоручивала своја права и интересе а да ништа конкретно није добила, што води закључку да данас не постоје услови за уравнотежени и праведни компромис који би водио одрживом миру и стабилности.
Говори се да се једнострани уступци, узмицања и одрицања од права која Србија има на Косову и Метохији чине због мудрости, храбрости и добробити Србије и српског народа, а ћути се да је то резултат најгрубљих притисака Запада, пре свега САД, ВБ и Немачке и њихове стратегије разбијања и слабљења Србије и српског народа као политичког фактора на Балкану.
Говори се да је Србија све јача и све поштованија, а ћути се о томе да никада није толико понижавана, обмањивана и уцењивана као данас. Недавно режирано иживљавање над представником Владе Србије Марком Ђурићем и над десетинама представника српског народа у Косовској Митровици показују истински однос релевантних фактора према Србији.
МЕДЕНИЦА: Вучићу, шта се то може добити заузврат ако се изда Косово и Метохија? https://t.co/Arom3vhAjh
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 28, 2018
Говори се да је са НАТО-ом закључен споразум да неће дозволити да било чија (војна) чизма крочи на север покрајине док КФОР, чију главнину чине НАТО трупе, обезбеђује да „Росу“ баш на том делу Покрајине вишекратно демонстрира снагу, наоружање и опрему добијену од НАТО.
Са високих државних нивоа се говори о тзв. статусној неутралности ЕУ и Еулекса иако је свакоме живом видљиво да се ради о невиђеном лицемерју јер ЕУ и Еулекс на Косову и Метохији даноноћно, плански изграђују нову чланицу НАТО-а и УН, исцртавају нове границе, консолидују етничко чишћење и потискивање српског народа на север.
Говори се о одлучности да се уз посредовање ЕУ постигне историјски договор који ће обезбедити мир и стабилност и ослободити будуће генерације од великог терета и могућих сукоба. Ћути се да је формат преговора у Бриселу једностран, да не обезбеђује поштовање основних принципа, интересе и права Србије, да је ЕУ у дубокој кризи и да, сходно томе, не постоји могућност да тај формат икада доведе до уравнотеженог, праведног и трајно одрживог решења.
Ћути се да ЕУ најгрубље злоупотребљава тежњу Србије за чланством, да би је увукла у исцртавање нових граница, илегално стварање нове државе на делу своје државне територије, нову деобу српског а уједињавање албанског народа, амнестирање НАТО од одговорности за злочин агресије и смањивање подела унутар саме ЕУ.
Ћути се да су тренд и резултати досадашњих преговора демаскирали политику наметања Србији непринципијелног, неправног и неправедног решења које одговара геостратешким интересима главних актера, посебно њиховој конфронтацији са Русијом. Ћути се да ЕУ, као посредник, није оправдала поверење већ се компромитовала као фактор накнадне легализације криминалне сецесије и да је једини принципијелни излаз из садашњег ћорсокака – враћање преговарачког процеса под окриље Савета безбедности и у оквире резолуције СБ УН 1244 као трајне и незаменљиве основе принципијелног решења.
Говори се да је циљ преговора постизање историјског помирења између српског и албанског народа, а с друге стране исправно се констатује да ми у ствари не преговарамо са Албанцима већ са САД, Великом Британијом и Немачком. Ћути се да су такав формат преговора и циљ „историјског помирења“ међусобно супротстављени. Велики управљају кризама и конфликтима а не решавају их, поготово у садашњим условима глобалне конфронтације.
Говори се да је преговарачким поглављем 35 прихваћена обавеза закључивања „свеобухватног, правно-обавезујућег документа“ између Србије и Покрајине Косово и да се ради о „празном белом папиру“ чија је будућа садржина потпуно непозната. Ћути се како је уопште могуће да се унапред прихвати обавеза државе да ће потписати документ чија садржина никоме није позната?
Говори се о обавези Србије да са „Републиком Косово“, коју не признаје и коју никада неће признати, закључи нови „свеобухватни правно-обавезујући документ“, а „громогласно“ се ћути о томе да резолуција Савета безбедности УН 1244 није извршена ни у једном делу који се тиче права Србије и српског народа, иако се ради о свеобухватном општеобавезујућем правном документу највишег ранга у хијерархији међународно-правних докумената.
Говори се да су раније власти учиниле кардиналне грешке, најпре тиме што су се на погрешан начин обратиле за саветодавно мишљење Међународном суду правде, а потом тиме што су тзв. „заједничким предлогом“ (Србија, ЕУ) Резолуције Генералној скупштини УН омогућиле премештање преговора у Брисел, уз „добре услуге“ ЕУ, што је тачно. Ћути се, међутим, да ни мишљење Међународног суда правде ни Резолуција Генералне скупштине УН о услугама ЕУ, немају обавезујући, већ саветодавни карактер и да не спречавају Србију да исправи грешке. Грешке претходних власти су за сваку осуду, али оне тешко могу бити оправдање за такве или веће грешке данас или у будућности.
Поготову се ћути, да саветодавна мишљења и саветодавне одлуке било којег тела или органа УН ни на који начин не задиру у овлашћења Савета безбедности нити у правну снагу резолуције СБ УН 1244.
Аутор: Живадин Јовановић
Ћути се да је Савет безбедности највиши орган одлучивања о питањима мира и безбедности у свету и да једино он може укинути, или изменити резолуцију 1244.
Дуго и систематски се говори да је Косово изгубљено, да власт „само спасава што се спасти може“, говори се о тешкој преговарачкој позицији, о реалностима на терену, о грешкама у историји, о илузијама, заблудама и митовима, о несхватању правих вредности и интереса. Јавност се непрекидно бомбардује катастрофичним прогнозама уколико се хитно не промени свест нације, обезвређују се историја, Устав, националне особине народа. Уместо трајних културних, моралних, духовних, историјских и принципијелних мерила, нуде се искључиво економистички, трговачки, диловски, селективни прилази и критеријуми. Као да се планирано калкулише на њихову пријемчивост код осиромашеног и прозападном пропагандом пометеног становништва. Запрепашћује апсолутно одсуство напора да се проналазе, истичу и користе било који аргументи и чињенице које иду у прилог јачања преговарачке позиције Србије. Као да су за власт највећи проблем погрешна свест и вредносни систем сопствене нације, а не антисрпска геополитика наших западних партнера. Поготову се не виде напори да се истражују и налазе нови, мање познати аргументи за ојачавање преговарачке позиције. Та једнострана усмереност политичке и већег дела интелектуалне елите на истицање и високо рангирање свега што је лоше за преговарачку позицију Србије, а тотално одрицање од свега што јој иде у прилог, профилише се као појава без преседана у новијој светској историји.
Ако је истицање потребе за потписивањем „свеобухватног обавезујућег правног документа“ знак да и тзв. међународна заједница држи до права и правне заснованости односа, зашто онда не захтевати да се изврше неизвршене обавезе према Србији на основу Резолуције СБ 1244? Ако се то некоме не свиђа, не одговара нечијим интересима, зашто би то за Србију био аргуменат за повлачење, или одустајање од права? Ако би се Србија помирила, прешла преко игнорисања и кршења резолуције СБ УН 1244 која јој гарантује суверенитет и територијални интегритет, а за Косово и Метохију предвиђа аутономију у оквиру Србије, ко би и на основу чега понудио кредибилне гаранције да би се испоштовале одредбе евентуалног новог „свеобухватног правно-обавезујућег документа“?
Говори се о значају Првог бриселског споразума о принципима и посебно о његовим одредбама о ЗСО. Чак се тај споразум пореди са Дејтонско-париским споразумом што је, благо речено, било залетање и претеривање (Једино?). Сада када је постало јасно да је Србија 2013. навучена да потпише нешто што се, после пет година, показало као превара, наставља се убеђивање јавности да треба потписати нови „свеобухватни правно-обавезујући документ“. Није ли то ипак превише?
Говори се да морамо сачувати наш народ на Косову и Метохији. У реду, свакако. Остављајући, за тренутак, на страну питање да ли смо прихватили да српски народ на Косову и Метохији буде талац самовоље приштинске врхушке (односно њихових покровитеља) па народ можемо штитити једино бескрајним узмицањем и испуњавањем свих жеља те врхушке – поставља се по ко зна који пут питање – зашто се тако упорно и тако дуго ћути о праву 250.000 прогнаних Срба и других не-Албанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак у њихове домове и на њихова имања? Коме је и зашто непријатно да инсистира да се и о том прворазредном суштинском интересу Србије и српске нације преговара? Повремено се, ту и тамо, може чути полугласно „објашњење“ да је то питање покретано, али да „друга страна“ не прихвата да о томе разговара. Какав је то аргумент, колико и чега све треба да се одричемо да бисмо чували епитет флексибилних, толерантних, одговорних, мудрих, храбрих, предвидивих Европејаца?! … Да ли то значи да је Србија дужна да преговара само о ономе што је интерес „друге стране“? Каква је то будућност у име које Србија треба да се сагласи и са етничким чишћењем већег дела свог народа са Косова и Метохије? Са ким и у име којих то „заједничких вредности“ Србија преговара уколико ту обавезу према српском народу не желе да изврше ни ЕУ, ни САД, ни Немачка, ни Француска, ни Италија, ни Еулекс, ни УНМИК, ни КФОР, ни НАТО, ни ОЕБС? … Надам се, да се неће наћи неко ко би потегао тако уверљиве „аргументе“ као што су – питање је колико је њих заинтересованих за повратак, питање је ограничених финансијских средстава и томе слично.
Говори се да економски развој, инвестиције, запошљавање, плате, пензије и, уопште узев, „бољи живот народа“ зависе од решења „замрзнутог“ косово-метохијског конфликта. Не каже се од каквог решења све то зависи, али се ипак довољно јасно поручује да све то зависи од решења које је по вољи САД, ВБ, Немачке, односно по мери њихових геополитичких интереса. Директније речено, то је – независна држава „Република Косово“, чланица УН, ОЕБС, НАТО, УНЕСКО, са изгледом за уједињење са Албанијом и формирање тзв. Велике Албаније. На другој страни, то су мања Србија, нарушени односи са Русијом, нова фрагментација српског националног бића, нови сепаратизми.
Говори се да је Србији најважнији циљ преговора под окриљем ЕУ – мир, стабилност и развој. Ћути се да мир после агресије НАТО 1999. против Србије (СРЈ) није постигнут преговорима са ЕУ, већ преговорима у којима су учествовали: СРЈ, САД, Русија, ЕУ, Г8 и пет сталних чланица Савета безбедности УН. Услови, претпоставке мира потврђени су резолуцијом СБ УН 1244. Ћути се да основу мира чине Споразум Милошевић, Ахтисари, Черномирдин, од 3. јуна, Војнотехнички споразум, од 9. јуна и резолуција СБ 1244, од 10. јуна 1999. Ћути се да једино та међусобно интегрисана документа представљају основу одрживог мира, стабилности и развоја, не само у региону већ и у Европи и да не постоје нити у будуће могу постојати мултилатерални, билатерални, или било који други документи, који би по правној или политичкој снази и одрживости били изнад резолуције СБ 1244, као што не постоје ни начини да се Србија, добровољно или под притисцима, одрекне од резолуције Савета безбедности УН.
Ћути се да би гурање у страну, игнорисање или одрицање од резолуције СБ УН 1244 било равно одрицању од мира и стабилности у Европи.
