Прочитај ми чланакО Косову, новом империјализму, Милошевићевој оставштини, Путину, ЕУ... Москва и Пекинг су сада престижне адресе за многе српске "демократе". Да су Срби и Албанци сами одлучивали и дан-данас бисмо живели заједно
ДА су Срби и Албанци сами, без неоколонијалних арбитара, одлучивали о свом животу, он би и даље био заједнички. Као што би и даље заједнички био живот некадашњих Југословена. И формирање косовске „државе“ и укидање Југославије су резултат неоколонијалне политике, тековина текуће империјалне моћи која разарањем држава и конфликтима међу народима ствара терен који може да стави под своју контролу.
Овако проф. др Мира Марковић, некадашња председница Југословенске левице и супруга почившег председника СРЈ Слободана Милошевића, за „Новости“, тумачи потоње ломове око наше јужне покрајине, који су ехо стравичног разарања и страдања некада нам заједничке државе.
– Некад ми се чини да је у изгнанство са мном отишла и Југославија – говори нам искрено у свом дому у Москви, у којој живи већ скоро 17 година. Разговор смо водили баш у данима када је опет прокључао „косовски лонац“.
* Може ли Србија да одбрани и сачува део своје територије?
– После пуча, 5. октобра, власт у савезној држави са Коштуницом на челу и у Србији са Ђинђићем на челу је предала Косово албанској мањини да на територији српске државе прави своју. То је био концепт оног дела света који је себе прогласио за међународну заједницу. Тај део света и неки други делови света под његовим утицајем су 2008. године признали косовску државу. Ту ће државу, дакле, бранити у свету они који су је направили. Судбина те државе зависи од односа снага у свету. Колико ће патронат бити спреман да своје штићенике чува и колико ће ненаклоњени том патронату бити расположени да доведу у питање његову надлежност.
* Извештај Дика Мартија је оголио све страхоте ОВК на КиМ. Како тумачите то што Запад на све то ћути и што нико није одговарао за злочине?
– Та косовска „држава“ је направљена преко ноћи и изван Косова. Да је прављена дању и да су је правили најбољи представници албанског народа не би јој темељи били постављени на насиљу. То јест, можда им уопште не би била ни потребна. Да су интересе косовских Албанаца заступали бољи људи – образовани и еманциповани, можда им за остварење тих интереса не би била потребна још једна албанска држава, већ би те интересе нашли у заједничком животу са онима са којима су претходно живели. Али пошто су ту „државу“ правили изван Косова, неалбанци, употребили су у те сврхе на Косову одговарајуће Албанце. Бољи им нису били баш на располагању. Зато су о „државним“ пословима својих сарадника принуђени да се не оглашавају.
* Творци те „државе, предвођени САД, ултимативно нам поручују да више не можемо седети на две столице…
– Мала земља треба да настоји да има добре односе са свима на свету, поготово оне односе који могу да буду од користи њеном суверенитету и економском, социјалном и културном просперитету. Треба, наравно, и да настоји да заштити себе и свој народ од страна које би угрозиле њене виталне националне интересе. А сама треба да подржава ону страну света чија политика доприноси општељудској еманципацији, равноправности између народа и слободи човека.
* Да ли је ЕУ једина алтернатива за Србију, како неки тврде?
– Заједница европских народа је једна дивна идеја, једна могућа могућност. Али да би то била, неопходно је да у тој заједници сви буду равноправни и да она буде у интересу просперитета свих. Засада таква заједница још није могућа. Пре свега, постоји хијерархија међу државама, па, према томе, и међу народима. Зато одлуке које се тичу свих чланица ЕУ не доносе оне заједно и равноправно. Засада их доноси врх којим владају три најјаче европске економије, имперсонална моћ европског тржишта. Улазак Србије у ЕУ има добре и лоше стране. Оне су разлог противречног односа грађана Србије према њој. Скоро осамнаест година улазак Србије у ЕУ је доминантна политичка платформа државне политике и она има подршку великог броја грађана. Одустајање од ње би их разочарало јер верују да чланство у ЕУ доноси мир, стабилност и просперитет. То чланство заиста штити од рата, обезбеђује извесну стабилност, постоји и могућност, не баш спектакуларног, али континуираног напретка.
* Још 1997. године сте отварајући изложбу кинеских сликара у Пожаревцу нагласили да се „рађа једна нова и моћна Кина заснована на способности да успостави активну равнотежу између своје прошлости и садашњости“. То је тада многе „демократе“ код нас запрепастило и код њих изазвало подсмех…
– Тај баланс је део њихове платформе за реформу кинеског друштва којој су дали рок од сто година. И тада, а поготово сада, показало се да су тај баланс, као и та реформа, у целини донели велике позитивне резултате у квалитету живота у Кини. Мислила сам тада, ако се вековима веровало да Кину чува и штити Кинески зид, сада се зна да је чува и штити наука. А што се тиче згражавања које помињете, тих деведесетих су се у Београду не само „демократе“, већ и многи други, ругали мојим научним, публицистичким и политичким контактима у Кини. Као, уосталом, и мојим таквим истим контактима у Русији. Тада су Кина и Русија, за велики део наше јавности, биле тривијалне адресе у научном, публицистичком и политичком смислу. Данас су то престижне адресе, скоро за све, а понекад нарочито за оне који су им се својевремено ругали. Када су се Русија и Кина нашле у самом врху светске сцене, када судбина света у великој мери зависи од њихових одлука, запутили су се на Исток – бизнисмени, уметници, забављачи, спортисти…
* Како оцењујете политичко заоштравање у свету и у том контексту улогу Владимира Путина и његову убедљиву победу на недавним изборима?
– После окончања Хладног рата западни свет, који је у њему победио, сматра да су му одрешене руке за поход на цео свет. Северно-западни империјални хегемонизам сматра да располаже свим ресурсима за колонизацију планете. Обновљени су стари и изазвани нови локални ратови са циљем да се оборе на колена многи мали народи и неразвијене земље, али и са надом да ће се временом на коленима наћи и већи, и једног дана и велики. Сви. Том империјалном походу на свет препрека су велике земље као што су Руска Федерација и Кина. Што се тиче победе председника Путина, она је израз масовне подршке достојанственој државној и националној политици коју он води. Иако је његова земља највећа на свету, моћна војна сила, један од најутицајнијих субјеката на светској сцени, политика коју он заступа није империјална. Напротив. Та политика је противник и империјализму и колонијализму.
* И за Милошевића сте говорили да се супротставио том империјализму. Које су то крупне његове тековине?
– Видим повремено у јавности да се његове тековине симплифицирају чак и код оних који имају добре намере. Сви помињу Дејтонски споразум и Резолуцију 1244. Али, суштина политике за коју се залагао и коју је водио је борба конзервативизма и колонијализма. Слободан је био креатор и носилац отпора новом хегемонизму. Сачувао је независност земље, чији је био председник и успео да земља под санкцијама буде у бољим животним условима него земље у окружењу које санкције нису имале, а јесу имале политичку подршку оних који су их нама увели. Једна од највећих тековина је извођење Хашког трибунала пред Слободана Милошевића и његова херојска петогодишња борба за правду и истину о Србији и српском народу.
ДУШАН КОВАЧЕВИЋ: Бојим се да би следећи рат био крај и наше земље, и народа https://t.co/ILTR142gHe
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 30, 2018
ИЗВИЊЕЊЕ У ПОЖАРЕВЦУ
* ПОСЛЕ свега што се протеклих деценија догађало, није мали број оних који су рушили Милошевића, а који ни данас не оду на гроб да му се извине…
– Па нека иду. Нека се извине. Али требало би да се извине и свим оним људима који су подржавали Слободана, а које су они читаву деценију због те подршке вређали, ругали им се, називали националистима, црвеном бандом, багром бољшевичком, антиевропљанима, антихристима, ратним хушкачима, четницима, …. Све то истовремено нису могли да буду, а ниједно од тога нису били.
ОКАТИ МИСЛИОЦИ И БЕРЛИНСКИ ЗИД
* КАКО одговарате онима који истичу да Милошевић није схватио шта је значио пад Берлинског зида и уједињење Немачке?
– Па зашто ти са добрим видом, слухом и одговарајућим мозгом нису њему слепом, глувом и глупом на време рекли шта се догађа па да он у складу са тим догађајима који није разумео води државну политику. Имали су прилику да му кажу шта виде, а он не види. Опозиција у својим медијима, деведесетих година је располагала са више од деведесет одсто медија у Србији. А што се тиче осталих, садашњих мудрих опсерватора, неки од њих седели су у његовој канцеларији и кући по цео дан. Биће, међутим, да су се ти окати мислиоци 2017. досетили да би могли да му припишу још један грех додворавајући се тако његовим моћним противницима док по кафанама, канцеларијама и кућама бистре политику. Каква штета што деведесетих такву нису имали прилике да воде.
