Прочитај ми чланакНије данашње Српство оно што је Црква или нека друга српска установа укључила и ограничила, него оно што је послије свих превјеравања и одсрбљења преостало. Православни Срби нису никог истјерали из Српства, ми смо остатак иза оних који су напустили да би се придружили непријатељима и окупаторима.
Водио сам расправу на Твитеру са Србима који тврде да је Српска православна црква кључно утицала на одсрбљење покатоличених и исламизованих Срба и стварање нових нација од њих. Аргументи им се своде на то да је Црква, преко својих челника, изопштила неправославне Србе из Српства! Осим логичке противрјечности у овом ставу, он у себи садржи и опасне историјске заблуде на које ја, нажалост, не наилазим први пут.
Логички противрјечно
Да кренемо од логике.
Није логично да вјерска организација која нема вјерски утицај нити канонску надлежност над скупинама које припадају другим вјерама и надлежностима може да их искључи из припадништва нацији над којом нема монопол. Ријечју, Српска православна црква не може одредити националну припадност неправославцима, тј. иновјерцима. Може изјављивати шта хоће, али кад нема моћи да наметне и нареди, онда те изјаве немају тежину.
Неправославац који се осјећа Србином и истиче из српског поријекла и традиције није обавезан да се национално идентификује према заповијестима вјерске организације којој не припада. На њега може вршити притисак његова црква или исламска заједница, а не може туђи владика. Могла је католичка црква да натјера своје вјернике, покатоличене Србе да престану тако да се зову, и јесте, али Српска православна црква није могла ни на шта да их натјера јер није посједовала никакву моћ над туђим вјерницима. Српска православна црква је на католике и муслимане једино могла вршити притисак да се врате или пређу у православље, дакле, у њен домен, па онда евентуално да се идентификују као Срби, ако то већ нису били, али за то најчешће није имала политичке снаге.
Ако мени реис Исламске заједнице нареди да будем Бошњак, јер сам рођен у Босни, имам ли ја обавезу да га послушам? Наравно да не. Ја себи одређујем шта сам.
Одговорност превјерених
С друге стране, покатоличени или исламизовани Србин сноси искључиву одговорност за останак или неостанак у Српству. Ниси морао да будеш православац да би био Србин, што показује низ историјских примјера, али ти примјери показују и да Српска православна црква, и да је хтјела, није могла избацити никога из Српства ако појединац сам није хтио да се одсрби. Ко је Мешу Селимовића, Алију Коњхоџића или Фехима Мусакадића могао истјерати из Српства?
Чак и да је Српска православна црква повукла конкретне потезе да изопшти неправославне из Српства, да ли је таква политика њих обавезивала? Наравно да није. Као што већ рекох, шта Срби католици има да слушају туђу вјерску организацију? Да ли ће они бити Срби је искључиво до њих, а никако до Српске православне цркве.
Основно је питање да ли муслиман и католик могу бити Срби? Могу, ако хоће, и ми православни с тим немамо ништа, не можемо их ни спријечити ни доносити одлуке умјесто њих. До њих је.
Коријени и услови превјеравања
Историјски развој нација насталих одсрбљавањем додатно амнестира Српску православну цркву.
Покатоличени и исламизовани Срби су напустили православље углавном да би напустили подређени социоекономски положај унутар империја које су освојиле и владале српским земљама. Аустрија и Млетачка, католичке државе, и Османски калифат, исламска, су, природно, институционално фаворизале католичанство, односно, ислам.
Често су та превјеравања била изнуђена под великим притисцима, али непобитна је чињеница да се њима мијењало социоекономско стање појединца и породице. Дакле, прелазило се у вјеру господара да би се избјегли притисци, порези, насиље, или просто да би се боље живјело или бавило пословима који су православнима били недоступни. Превјеравање је значило прелазак из горега у бољи положај, од нижег ка вишем, од подређеног ка повлаштеног. Није аутоматски морало да значи и излазак из Српства, али је то свакако било имплицирано. На крају крајева, окупатор није био Србин, и био је тежак Србину, те је прилазак окупатору и његовој религији значио и својеврсно напуштање рода који остаје у подређеном положају.
Природно је да су они који остају у подређеном положају, одбијајући да напусте вјеру, гледали на превјерене као на својеврсне издајнике, посебно како су ти превјерени кроз генерације постајали ближи окупатору, а даљи од српског рода, и све тежи српском роду. Некада за то нису потребне ни генерације. Османска владавина је зависила од бивших хришћана, и Калифат је грађен на превјеравању, што говори и чињеница да је и међу данашњим становницима Турске број Турака средњеазијског, турског поријекла незнатан у односу на хаплогрупе типичне за Средоземље и Јужну Европу. Дакле, да није било исламизованих Срба, Турци не би могли држати власт над српским земљама. Слично је и данас; да нема симпатизера и вољних поданика Атлантске империје у српским земљама, не би она могла овако сеирити над Србима. Данас је вјера глобализам, онда је била ислам, у случају Турака, а католичанство у случају Аустрије или Млетачке. Али принцип је исти.
Није Сарај-оваси основао Селџук из Анадолије, него потурчени Србин Иса-бег Хранић.
Наравно, постојала је и она категорија која је превјерила к’о фол, због избјегавања глоба и зулума и зарад побољшања положаја и оних чланова породице који су остали у православљу. Међутим, како „мед за уста и хладна пријања“, ослади се привилегија и, послије неколико генерација прибраћења окупатору, првобитно „добронамјерно“ превјеравање претвори се у разбраћење од рода. Тако, од неког Јове Шешеља, који се силом прилика покатоличио пошто је убио Турчина и морао бјежати међу католике, данас имамо низ Хрвата Шешеља, убијеђених хрватских националиста који деведесетих година 20. вијека ратују против своје православне браће, укључујући и православне Шешеље.
На крају, не потичу сви муслимани у српским земљама, конкретно, у Босни и у Херцеговини, од Срба. Етнички састав муслиманског живља српских земаља се знатно измијенио за скоро 500 од уласка Мехмеда Освајача до изласка Абдул-Хамида. Не зна се колики су проценти, али уплив муслимана са разних крајева Османске империје је морао бити значајан, посебно са сјевера, послије пада Угарске. Доминантна теорија о поријеклу Хусеин-бега Градашчевића, рецимо, праоца бошњачког турског идентитета, је да су родом из Будима. Османско царство је било држава која се протезала до Ирана и Марока, па је и кретање становништва ишло у свим правцима. Као што неки Чечен оде да живи на другом крају своје руске домовине, у Владивосток, тако се и неки Курд доселио у други крај своје османске домовине, Сарајево, а неки бивши Србин, Хамза, из Травника пређе у Каиро, јер – што да не. Колико је оваквих кретања било за 500 година војних похода, трговине, бјежаније, присилних пресељавања – можемо само да замислимо. У какво Српство ће се, дакле, враћати масе људи који из њега и не потичу?
Ни на једну од ових категорија Српска православна црква у вријеме османске, аустријске или млетачке окупације није могла утицати ни на један начин.
Повратак одсрбљених
Да ли је превјеравањем напуштено и Српство? Не аутоматски.
Међутим, природно је било да муслиман или католик српског рода буду привржени Османској или Аустријског империји, а природно је да им се православни, сматрајући те империје окупаторима и непријатељима, противе. Природно је да православни желе да виде пропаст ових империја, а да им муслимани и католици, привилеговане заједнице сваки у својој држави, желе да поживе. Природно је да се босански беговат листом одазове у рат против Карађорђевих устаника, јер Срби им ударају на њихову државу, на њихову вјеру, на њиховог султана, на њихов поредак и, у коначници, положај.
Али ни природно непријатељство између потлачених окупацијом и извршилаца окупације није довољан основ да се сматра да су покатоличени или исламизовани Срби напустили Српство. Јер да су Срби муслимани ратовали или тлачили Србе православне, и даље би и једни и други били Срби. Нешто друго је основ. Наиме, покатоличени и исламизовани су напустили Српство онда кад су сами рекли или показали да нису више Срби.
Бити Србин и бити српског поријекла није исто. Оно си што кажеш да јеси, јер ту ти лежи стуб живљења, лојалности, поистовјећења. Родовска и политичка припадност једној националној заједници не морају бити повезани. Шта је било битно Максу Лубурићу, српско поријекло или хрватска припадност? Поријеклом се можемо руководити у одређивању припадности, али кључна је одлука и дејство које потеже, а не рационалност те одлуке. Покатоличени и исламизовани Срби су листом одлучили да изађу из српског народа и припадну најприје империјама у чије су подаништво прешли, а касније и политичким нацијама створеним по паду истих империја, кад су буквално остали без отаџбине.
Тек када пада и одлази Османска империја, код исламизованих бивших хришћана долази у питање и национално декларисање. До тад, оно није било у питању; били су Турци. Многи су се повукли за својом државом у неколико таласа, а многи су остали као поданици новостворених хришћанских држава, не напуштајући поистовјећење са турском османском културом и припадношћу. Само зато што нема више турске државе у Босни, не значи да се вјерни османски народ мора одрећи османства. Посебно је било неприродно да се одрекну османства у којем су вијековима сеирили и уживали привилегије, зарад оданости новим државама које је створила њихова дојучерашња раја, одузевши им привилегије. Мораш бити луд па да волиш државу и нацију која ти је уништила отаџбину и одузела беговске повластице.
Тако добијамо Бошњаке, Арнауташе, Торбеше, Горанце, а међу Бугарима Помаке. Понеки остају и под турским именом.
Аустрија је проблем покатоличених Срба, а и Срба који су од памтивијека били католици, ријешила успјешније и на вријеме. На темељима уније и непосредног католичења, Нијемци су сабрали патрљке распршеног средњoвијековног хрватског народа и формирала нацију која се од српске разликовала само у једном: у вјери. У њу улазе, често силом, не само покатоличени Срби, него и Срби који никад и нису били православни. Српске православне владике нити су их изгонили, нити су могли, док католичка држава и католичка црква агресивно вијековима раде на томе да Срби католици и унијати престану да буду Срби.
Имају ли ту Срби католици одговорности? Наравно. И њихово је било Српство да га чувају и бране.
Срби нисмо
Многи Срби који криве Цркву конкретно мисле на оно вријеме од 1918. до 1941. када је она уживала моћ и у држави у којој су живјели католици и муслимани. Краљевина СХС је прва држава у српској новој историји у којој православни Срби демографски и политички доминирају над великим бројем католика и муслимана.
Међутим, процес одсрбљења је до тада међу католицима већ био приведен крају. И док је било Хрвата, бивших Срба, који су се братили са Србима, католици који су себе звали Србима су доведени до нестанка. (Треба рећи да стварање хрватске нације није само уништило српски католички идентитет, него и Далматинце, Шокце, Буњевце, па и етничке идентитете хиљада Пољака, Чеха, Мађара, Нијемаца који су насељавали просторе зацртане као хрватске.)
Ако Први свјетски рат и „тирјани који говоре нашки“ нису били довољан знак међусобне искључивости српског и хрватског идентитета, Други свјетски рат ће запечатити разбраћење у потоцима православне крви. Бивши Срби ће Јасеновцем, Јадовним, Јастребарским, Пагом, Глином, Пребиловцима, занавијек залупити врата Српства које су напустили и оставити недвосмислену поруку: Срби нисмо. Српска православна црква с тим никакве везе нема.
Муслимани су у деценијама послије Омер-пашиног истребљења босанскохерцеговачког беговата најприје остали шокирани чињеницом да их њихов падишах оставља на милост и немилост каурима, а кад су се опасуљили, тражили су начине да се не утопе ни у Србе ни у Хрвате и да задрже што се задржати могло од османске оставштине. Тад су само ријетки искористили прилику да се врате у Србе. Кад кажем да се врате, мислим на враћање не до прве прилике да се буде нешто друго, него за изграђивање српског муслиманског идентитета интегрисаног у Српство. Да су хтјели, могли су сви, али ко би се послије вијекова господства сад спуштао међу рају и поистовјећивао се с њоме?
Јесу се, међутим, многи спустили међу српску браћу с камама, у име своје, али опуномоћени – поново – окупатором. Не само да се нису вратили у Српство кад су могли, него су се првом згодном приликом окренули против Срба. Част онима који нису, а било их је који су положили и животе за Српство, али издоминирали су и побиједили они који јесу и данас њихови потомци и идеолошке матрице које су гајиле гатачке дивље усташе, Хаџиефендићева легија и Зелени кадар, доминирају бошњачком свијешћу. То Срби нису, нити желе да буду.
Српске заблуде
Ако су православни Срби и били против њиховог посрбљења у међуратном раздобљу, зар то није било природно и очекивано? Значи, пришли сте окупатору да би вам било боље, помогли сте му да влада и да тлачи нас који смо остали у својој вјери, а сад, кад смо ми истјерали окупатора, ви бисте да се вратите као да ништа није било и да вас ми прихватимо као браћу.
Није проблем њихова другачија вјера, него непријатељство према православној вјери и бившој браћи која су у њој остала.
Нажалост, много је Срба, заварано троједношћу, претечом братства и јединства, било спремно на овај противприродни став. Многи је Србин помислио да су Турци отишли, а да су они који су остали били њихова браћа. Кад оно – међутим. Отишла је била турска империја, али нису њени поданици. А шта су Срби очекивали? Да ће муслимани одбацити 300-400 година доминације омогућене им исламом и османством зарад мутног сјећања на давну припадност роду који им је вијековима био раја и на чијим су леђима живјели? Па, не иде то тако.
Али да су муслимани тако хтјели, и да нису наставили да стају у службу сваког српског непријатеља, можда би посрбљења и било. Али нису хтјели. Оне ријетке који јесу, Српска православна црква није избацила из Српства, нити је то могла. Ко је Алији Изетбеговићу икад забранио да настави да се пише као Србин? Као ни Фехиму Мусакадићу – нико.
Можда је Црква могла учинити више да их задржи у православљу, али с обзиром на колико је неспремна и невољна данас, кад има услове и слободу да окупља и призива, није требало превише очекивати у далеко тежим условима и под страшним притисцима.
У закључку ове распршене теме којој би се могли посветити томови истраживања и научне расправе, треба рећи да није данашње Српство оно што је Црква или нека друга српска установа укључила и ограничила, него оно што је послије свих превјеравања и одсрбљења преостало. Православни Срби нису никог истјерали из Српства, ми смо остатак иза оних који су напустили да би се придружили непријатељима и окупаторима. А они који су отишли, чинило су то својевољно, али и као дио пројеката расрбљавања које још трају.
Шта су за ЕУ људска права? https://t.co/iHoFaiJ8iH
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 3, 2018
Нека бошњачког народа, нека се зове како хоће, они јесу други свијет, грађен дугим османским вијековима. И не треба да се одричу онога што су хтјели да буду. Исто важи и за католике. Тачно су оно што су хтјели да буду. Срби нису, не зато што не могу да буду, него зато што неће, и никад нису хтјели, а то није кривица Срба који су одлучили да у Српству остану.
