Стаљинградска фабрика „Црвени октобар“, током Другог светског рата радила је поправке руских тенкова. Наравно колико је то било могуће у ратним условима. Трајало је то све док је нису заузели немачки агресори. У тренутку немачке капитулације у фабрици ће се затећи сем Немаца и фашистичке слуге. Међу њима свакако истичу се они најоданији хрватски легионари.

Остатци остатака „дичне вражије пуковније“. „Вражје“ како су је прозвали становници Харкова, због злочина почињених над децом, старцима, женама, цивилима беспомоћним пред тим нељудима. Ти зликовци који су током лета `41. жарили и палили и у свом заносу већ славили, мораће ипак да увиде да живот није план болесних умова већ на крају увек воља Господња.

Схвативши да им ратни поход у саставу здружене Европе приближио крају нису више били баш тако „дични“. Нису више имали на коме да показују своју тако познату храброст и јунаштво у коме их је Европа одувек подржавала. Понестало им је деце, жена и стараца на којима би могли изнова да се иживљавајући доказују својим новим „јуначким делима“. Њихове слугeрањско – послушничке услуге и овог пута су доживеле свој крах, иако су за њих често били привремено унапређивани од коњушара у пиуне пешаке на познатој европској „демократској“ табли шаха. Наравно и сада су после одигране партије како су и заслужили само жртвовани, онако како се ради са свим безвредним пајацима.

Пре саме капитулације писали су они хвалоспеве о свом „хисторијском задатку“. Радовали су се како ће са својим европским савезницима напокон да очисте напредну Европу од тог назадног зла са Истока, од православних варвара. Сетимо се само како су хрватски писани медији извештавали. Ти извештаји са Руског фронта били су препуни усхићења због напредовања фашистичких јединица којих су и они део али и препуни мржње ка православљу, Србији, Истоку, Русији…

„Сва је повијест хрватског народа изписана крвљу његових најбољих синова, прослављених јунака, који су је пролијевали по свим ратиштима, било у најнужднијој одбрани своје домовине и државе, било у одбрани уобће културног Запада. Сви су се насртаји дивљачких провалника са Истока разбијали на Хрватском тлу, на хрватском државном територију, који је био смањен на „остатке, остатака“, али никад сасвим освојен. Бранити Запад, с његовим значајкама: кршћанством и цивилизацијом, била је дужност Хрватске. Јер „хрватски национализам не значи само љубав према родној груди и хрватским домовима, он не знаћи локални патриотизам већ лојалну службу, читавом бијелом Западу.“ (Др. Šufllay) …

…Еуропи је поновно запријетила опасност с Изтока. Опет су биле угрожене све вредноте културног свијета. Опет је било угрожено кршћанство и цивилизација, био је угрожен Запад…

… У зору 22.липнја 1941. године оружане снаге великог Њемачког Рајха, заједно са финским и румуњским четама прешле су границе Совјетске Уније да изврше одлуку Фирера…

…Из готово свих држава Еуропе отишли су добровољци да у име свог народа и своје државе заједно са војскама које су продрле у Совјетску Унију, заувек униште дивљачтво и тако сачувају највише вредноте човјечанству уобће.

Хрватски је народ опет добио могућности да изврши, или још точније, да настзави вршити своју дужност, своју службу, своју мисију. Потомци славног рода Хрвата, који је своју службу, Западу кроз вјекове потврђивао крвљу и сјајним успјесима, одлучили су наставити дужност Хрвата, што им је тим лакше, јер су данас не само народ већ и Независна Држава Хрватска…

…Већ 15.српња 1941. године одлазе зракопловци, 16. српња пјешаци, 17.српња морнари, 18.српња топници као први представници, да се у Њемачкој, где су срдачно дочекани и поздрављени, припреме за одлучну борбу…“(1)

Наравно оволика снисходљивост, понизност па и „ревност“ хрватских тако широм света познатих „јунака“ није ту доживела свој крај. Они су увек били ту и кад треба глумити дворске луде и свом газди како су већ навикли честитати рођендан. Никад није било важно шта је потребно учинити само да се завреди бар и мала похвала још по неко подругљиво тапшање по рамену. То се и данас јасно види и није нам ни ново ни непознато. С тим што се нажалост морамо забринути због једне друге појаве. Због сасвим тужне истине да се понизност и слуганство, овај за човекову част и душу смртоносни вирус шири и на српској политичкој сцени данашњице. Вратимо се ипак „храбрим и поносним“ припадницима легионарско усташких формација. Онима којима је њихов тадашњи вођа (а вероватно би био и садашњи да им је још жив) исказао захвалност што му нису заборавили „диван дан“, честитајући му рођендан.

„Заповједнику хрватске појачане 369 пјешачке пуковније

Брзојавка од 21.04.1942. у 21.50 сати.

Захваљујем Вама и Вашој храброј пуковнији на честиткама, које сте ми упутили на мој рођендан.

Знам, да ће Хрвати, који се боре у мојој војсци надаље вршити своју дужност.

Adolf Hitler, v.r.“(1)

Тако су доказани коњушари сада у „важној“ улози пијуна, а већ по традицији добре слуге Хрвати међу првима прихватили позив за учешће у стварању Фашистичког света. Одмах отварајући конкурс за обуку пешадије, артиљерије и инжењерије. Док су ваздухопловци и морнари сакупљени немачком наредбом, где су тежишно тражени некадашњи активни официри и подофицири југословенске војске. Знали су Немци поуздано да је кадар који је прошао српске војне школе оспособљен за најсложеније дужности у специјализованим родовима војске у модерном рату.

Прихватили су они одмах своје старе слуге али су овог пута требали војнике, а њих нема без српске војне школе. Оно што су Немци и западни злочинци превидели је да су уз војну школу која је неоспорно потребна неопходни чиста душа и искрена вера. То код хрватских прелетача никад није постојало. Никад они нису ни у шта искрено веровали па самим тим душа им никад није могла ни бити чиста, поготово не после служења толиким господарима зла.

Док је фашистичка агресија давала резултате у Хрватским медијима као да је био отворен конкурс за додворавање хитлеровој Немачкој. Нису се могли зауставити текстови, натписи, прилози у хрватским новинама. Уз снисходљивост фашистима упоредо је ишло и утркивање у измишљању некакве толико вековима жељене историјске храбрости и важности. Да ти текстови нису били јадни и тужни свакако би били смешни.

– „Вијест да су хрватски добровољци започели обрачунавати са бољшевизмом! Из ове кратке вијести могли смо разабрати какав је био први сусрет: онакав какав смо очекивали. Најбоље би га обиљежили, кад би рекли да је био хрватски. Да га боље освијетлимо и с више непристрасности, доста је напоменути да је њемачка круговална постаја „Донау“ 14.листопада посветила том догађају читаву вечерњу изведбу и изтакла: „Све одлике које је Поглавник поставио својим војницима потпуно су изпуњене. То су били први добровољци, који су ушли у борбу против бољшевизма. Прави синови хрватског народа продужили су славу својих отаца, својом херојском борбом и јуначтвом на източном ратишту. Њемачка оружана сила поносна је, што овим часовима има на својој страни такове суборце…“

– „Данас је у Берлин стигла вијест, да су хрватске чете након сјајног пробоја непријатељских положаја пред Харковом, заузеле градић Валки, важно упориште непосредно пред Харковом…“

– „Осим стручне спреме и ратног изкуства ови нам извештаји потврђују спремност наших зракопловаца да што прије и коначно обрачунају са највећим непријатељем, не појединих народа, него уобће човјечанства као таквог…“

– „Берлин, 20.сјечња јавља Хрватско војничко изасланство: Поводом одликовања наших другова добили смо од заповедавајућег генерала ово саопћење:

– „за изванредна зракопловна дјела, изведена 5.сјечња 1942. И за успјехе получене у четири пдхвата у најсмионијим нападајима у низким љетовима, подјелујем овим посадама Жељезни Криж II. реда.

Поручник Месић, поручник Катушић, наредник Павловић …“

– „Између многих других прилика истакли су се наши хрватски бомбардери и приликом бомбардирања Москве…“

– „Осим наших пешака, о којима смо чули особите и честе похвале, који су се нарочито изтакли у борбама око Харкова , осим хрватских зракопловаца, који су пронијели славу хрватског народа читавим свијетом, о којима пишу свјетске новине у којима ратни известитељи зорно приказују њихове успјешне борбе у борби против бољшевизма, да буду заступане све врсти оружја, а тиме и све наше ратне врлине, боре се и наши морнари… Колико пјешаци и коњаници, толико је бродовље и морнари свједочило о снази Томиславове државе…“

– „Једнако храбро и достојно предаје борили су се и домобрани. Свима су познати због своје одважности и спремности баш у јуришу, гдје нож и ручна граната чине све. То знаду Совјети који су се скривали по шумама. Хрватска их је рука уништила…“

– „Како видимо наши су добровољци сјајно започели борбу у другој годишњици њиховог боравка на Изтоку.

Борба код Калача улази у хрватску ратну повијест.

„Зидине Москве већ горе,

Руши се црвени стијег

Јуришају хрватске чете,

Кроз кишу, олују и снијег:

Напријед морнари са плавих обала,

Уз вас је Поглавник и Цијела Хрватска“…“ (1)

Док како су сами себе куражили „храбри“ усташки легионари и домобрани „херојски јуришају“ а Руси се „скривају“, рат су добили Руси. Да ли је то могло скривајући нека остане на закључак умнијим главама од ових нацистичких и усташких. Једина њихова реална „повијесна“ вредност на коју могу да се позову ипак је остала само понизност газдама. Како год живот им је опет пружио лекцију коју нису смели да забораве.

Нажалост деведесете године прошлог века и распад Југославије показао нам је да звери не могу ни под каквим условима постати људи. Њима очито ништа не може помоћи да им душе бар на тренутак изроне из тамног вилајета. Вероватно су и даље убеђени у некакву своју храброст и повијесне вредности, у њиховим главама и машти се Руси вероватно још увек негде крију од њих. Проблем им је једино што кад заиста својим очима буду видели православне ратнике то ће као и увек бити крај њиховим злочиначким маштаријама.

Познато нам је да како год окренули чашу дно остаје дно, без обзира да ли се тренутно налази горе или доле. Зато не треба губити време учећи слепе да разликују слова и почну да читају, већ да сами послушамо толико већ пута исписану истину и историју. То нам је обавеза не само због сада и себе, већ пре свега због сутра и своје деце. Само ако им више наивно не дозволимо лажи, већ их поставимо и доделим место које заслужују можемо очекивати мирну и сигурну будућност.

Ми за разлику од Хрвата имамо чиме да се поносимо, имамо часну прошлост. Прошлост коју би свако само пожелео и коју немамо права да својим поступцима у садашњости ружимо. Управо користећи искуства из прошлости и чврсто остајући на путу својих предака осигураћемо праву и извесну будућност на понос својих потомака.

ЈОШ ИМА ПАРТИЗАНА: Обележена 75. годишњица Битке за рањенике на Неретви https://t.co/lOV64uvHra

— СРБИН инфо (@srbininfo) May 6, 2018

Дотле тим испраним мозговима и душама остављамо да као некад легионарско усташке формације данас некаква хрватска војска као саставни део НАТО-а, опет подједнако радосно и усхићено учествује у здруженој вежби „ANAKONDA 2018“. Где ће ваљда поново све те здружене снаге да демонстрирају некакву силу, кезећи своје од злочина прљаве и крваве зубе. Само што данас свакако није 1941.

(1) „Хрватски јунаци на Изтоку“ – М. Звонимировић (накладна књижара Велебит Загреб 1942.)

Извор: anfor.org

Ознаке: Руси, усташе