Прочитај ми чланак„Нема Турске без Ердогана“, преноси Дер Спиегел изјаву једног министра, који је у сарадњи са Тхе Блацк Сеа новинарском платформом истражио свет Реџепа Тајипа Ердогана, победника избора одржаних у недељу у Турској.
Када се у виду има и невероватна излазност од готово 88 одсто, још је јасније да данашња Турска заиста не постоји без Ердогана. Оно што многе аутократе у покушају сањају њему постаје јава – озбиљна већина политички опредељених грађана сада већ и у буквалном смислу “његове” земље спремна је поверити му мандат аутократе. А да је баш такав мандат и тражио, Ердоган никада уствари и није крио.
„Кад су тако гласали, значи да њима у Турској такав и треба“, рекао ми је данас колега с којим радим. А мени је све јасније колико смо близу да нам неко тако саспе у лице исту реченицу у којој ће Турска бити замењена Србијом.
Звучи невероватно, али Турска је у 21. веку еуфорична због идеје да власт буде у рукама једног човека који ће сада бити и шеф државе и шеф владе, али ће и директно именовати и отпуштати своје заменике, као и министре, имати право да остварује значајан утицај на правосудни систем у земљи, али и право да у било ком тренутку по свом нахођењу наметне ванредно стање у држави. И не само то – Ердоган је озбиљан и са својом идејом о “рођачкој” држави којом ће и у будућности владати људи који је он одабрао – између осталог, млади политичар Берат Албајрак, супруг његове ћерке Есре, који према наводима извора Дер Спиегела, и у јавности већ показује своје прве знаке ауторитарног владара будућности. Опонирање Ердогановим личним прохтевима има јасне санкције – већ скоро две стотине хиљада људи завршило је по затворима.
Колико је Србија далеко од оваквог сценарија тешко је проценити, али једно је сигурно – данашња Србија јесте на том путу. Додатно ће се окуражити сви они који прижељкују ауторитарни режим по угледу на ердогановски уколико у светлу надолазеће нове мигрантске кризе у Европи фокус Европске уније поново буде искључиво на решавању унутрашњих проблема и заштити спољних граница ЕУ, а о потреби за тим све се више говори – између осталог због овога је немачку канцеларку Ангелу Меркел напао и немачки министар унутрашњих послова Хорст Зихофер. Србија, ако буде пуштена ван круга контроле спољног фактора, могла би да буде Турска на Западном Балкану, јер данашњи режим у Србији, предвођен Александром Вучићем, не обећава много више од таквог сценарија.
Док Ердоган телефоном гађа сараднике, Вучић их утишава. Док Ердоган смењује министре и хапси људе, Вучић премијерку Брнабић и чланове владе држи потпуно заточене у пећини чије зидове обасјавају само рефлексије његових мисли. Везаних руку и селотејпом прелепљених уста, премијерка и министри се копрцају у сопственој немоћи да на било који начин утичу на рад владе чији су интегрални део, али пуних џепова, ако је то за утеху. У Србији можда још увек нема масовних хапшења, али има масовних одлазака из земље, што на послетку има једнаке ефекте – све уже и мање кругове оних који би на било који начин могли да буду критика владајућем.
„ПРЕОКРЕНИТЕ СЕ“: Европа шаље до сада најјаснији захтев Србији у вези са Русијом https://t.co/UE7qZMSpHI
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 26, 2018
С тим у вези, а пред новим великим изазовима који чекају ЕУ (мигрантска криза, победа популиста у Италији, неравно тло на којем се нашла још увек најмоћнија европска политичарка Ангела Меркел), Србија сада мора (иако је већ увелико минут до дванаест) озбиљно јачати своје опозиционе капацитете, јер неће имати ко да је заштити од дугогодишњег пута у рођачку државу Вучића, Дачића, њихових сарадника и сарадника деце њихових сарадника. Ако за јачање опозиционих капацитета нисмо способни, онда нема ни Србије без Вучића.
