Прочитај ми чланакЗашто би Америка трошила преко 3.1 одсто БДП на одбрану, док Немачка троши само 1.2, а ЕУ у целини 1.5 одсто?
Доналд Трам ће се следеће недеље запутити у Европу на НАТО самит са једноставним питањима на уму: Зашто би Америка трошила преко 3.1 одсто БДП на одбрану, док Немачка троши само 1.2, а ЕУ у целини 1.5 одсто? Зашто би Американци плаћали толико више новца у односу на цифру коју су ове земаље спремне да издвоје на сопствену одбрану?
Ово су савршено разумна питања и наравно да Трамп није први председник који их поставља. Он би, међутим, могао бити први председник који заправо захтева одговоре, и који би могао предузети нешто уколико не добије одговоре које очекује.
ТРАМПА ТРЕБА СХВАТИТИ ОЗБИЉНО
До сада смо сазнали довољно о начину на који Трамп води спољну политику да бисмо тек тако одбацили његове идеје само зато што се не уклапају у устаљене обрасце америчке спољне политике. Извештаје да је на састанку Г-7 прошлог месеца рекао како је НАТО „гори од НАФТА-е“ и да његова администрација размишља о повлачењу америчких снага из Европе треба схватити озбиљно. А то значи да се треба озбиљно позабавити питањем које он поставља: Зашто би Америка плаћала одбрану Европе?
Што више човек размишља о том питању, оно се указује као све значајније. Заправо је значајније него што схвата и сам Доналд Трамп, који се фокусира на дисбаланс између америчког и европских одбрамебних буџета. Јер када разматрамо стварне трошкове америчког брањења Европе, морамо размишљати много шире од обима америчког одбрамбеног буџета и цене коштања америчких војних база у Европи. Морамо урачунати и трошкове слања тих снага у борбу, као и евентуалне трошкове у случају ратних дејстава.
А у данашњој Европи, којој је примарни стратешки изазов разјарена и амбициозна Русија Владимира Путина, ратни трошкови би могли бити крајње високи. Они би укључивали не само потенцијалне трошкове великог копненог конфликта у којем би многе теренско-географске предности биле на страни Русије, већ је сасвим легитимно урачунати и трошкове нуклеарног рата у којем би и сама Америка – укључујући америчке градове – могла постати мета.
Трошкови великог конвенционалног рата у Европи, на пример на Балтику, били би толико огромни да би вероватно учинили да укупни трошкови рата против тероризма који је покренут након 11. септембра делују сићушно. Трошкови нуклеарног рата су незамисливи. У поређењу са тим, трошкови држања америчких снага у Европи постају готово занемарљиви. И наравно да они не би били значајно мањи – ако би уопште и били – чак и ако би Европљани почели да троше много више на сопствену одбрану.
Разлог томе је што су ти трошкови инхерентни америчкој посвећености одбрани Европе, без обзира на допринос других земаља. Америчка спремност на ту врсту трошкова је од суштинског значаја за стратешку логику њеног европског положаја. Из америчког угла нема смисла држати трупе у Европи – или послати у Европу снаге стациониране у Сједињеним Државама – уколико не постоји спремност да се плати неопходна цена њиховог слања у рат. У супротном се ради о блефирању, а блефирање је краткорочни трик који не пролази на дуге стазе.
Током Хладног рата постојало је савршено разумевање ове логике. Амерички креатори политике, као и – бар се тако чини са ове дистанце – гласачи, препознали су и прихватали чињеницу да је велики број трупа распоређених у Европи само аванс за ужасну цену која ће бити плаћена уколико дође до рата. И управо је разумевање те реалности америчку позицију у Европи учинило толико кредибилном. То је оно што је обуздало Совјете и очувало мир.
ИЗМЕЊЕНЕ ОКОЛНОСТИ
Међутим, с крајем Хладног рата ово разумевање је ишчезло. У „униполарном свету“ који је уследио било је лако замислити како Америка чува лидерску позицију у свету без много размишљања о великим сукобима, односно нуклеарним ратовима против себи равних противника. Стога су трошкови таквих ратова могли бити занемарни. Тако је почело да се узима здраво за готово да би Америка требало да задржи своју хладноратовску стратешку посвећеност Европи – и другим местима – и у постхладноратовском свету. Зашто да не кад су већ трошкови били релативно мали, а америчка моћ и богаство без правог такмаца?
Сада, међутим, ствари делују другачије. Као што је стављено до знања у последњој Стратегији националне безбедности, Америка се у Европи и на другим местима суочава са снажним конкурентским силама, а њена моћ и богаство су далеко мање супериорни у односу на претходни период. Доналд Трамп и његови бирачи сумњају да је брањење Европе вредно чак и трошкова који одлазе на одржавање америчких снага које се тамо налазе. Колика је онда шанса да ће сматрати како у име Европљана вреди ући у рат против Русије?
Они који се не слажу са Трампом и који сматрају да би америчка приврженост одбрани Европе требало да остане непромењена, суочени су са озбиљним задатком. Они морају објаснити због чега је амерички интерес за безбедност Европе толико велики да САД морају из године у годину да плаћају трошкове слања и одржавања трупа чији је задатак да бране Европу, као и пратеће трошкове у случају евентуалног рата са Русијом.
Многи од оних који покушавају да бране ову позицију просто тврде да су водећа улога Америке у Европи и савезништва која је подупиру суштински важни за САД и да морају бити очувани јер су сами себи сврха. Али ова врста аргументације не пије воду. То нису самодовољни ресурси моћи чије само постојање је од кључне важности за Америку, већ оно што су увек и били – политичко оруђе у служби фундаменталних америчких интереса, нарочито безбедносних. Стога америчка стратешка приврженост Европи мора бити оправдана – као што је била у Хладном рату – аргументацијом која ће поткрепити став да америчка безбедност у западној хемисфери зависи од заштите Европе од претњи са којима се Европљани не могу самостално суочити, без обзира на количину издвојених средстава.
Овај аргумент је у Хладном рату био валидан јер је био тачан, баш као што је био тачан и 1917-1918 и 1941-1945. Али да ли је тачан и данас? Да ли Русија представља претњу за Америку какву је представљао некадашњи Совјетски Савез током Хладног рата, или какву су представљали нацисти у децембру 1941? И да ли је Европа неспособна да се одупре данашњој Русији као што није била способна да се одупре Стаљину 1948. или Хитлеру 1941?
Многи ће рећи да је одговор на ова питања „не“. Европа је данас много јача, а Русија је релативно далеко слабија него у 1948. години или годинама које су уследиле. Русија јесте претња за постхладноратовску конфигурацију њених западних граница и ширење НАТО-а и ЕУ на исток. Али она није у стању да прегази Европу, а камоли да постане паневроазијски хегемон какав је могао постати Стаљинов Совјетски Савез или Лудендорфова и Хитлерова Немачка.
Стога она не може директно да угрози Америку на начин који не би могао бити обуздан још увек озбиљним америчким нуклеарним снагама. Зато би одговор на Трампово питање могао да буде то да Американци не би требало да троше толико новца на одбрану Европе. Можда би требало да оставе Европљане да се бране сами. И то не због одсуства добрих разлога за одржавање дугорочне стратешке посвећености Европи, већ јер ти разлози нису довољно добри да оправдају њене трошкове.
Хју Вајт је професор стратешких студија на Аустралијском националном универзитету у Канбери
