Поглед на историју
Као и све велике идеје и покрети Европа као геополитички појам настаје падом Римског Империја. За римских освајања и за време постојања Римског царства – све до његове коначне пропасти за цара Ромула Августа – срце Империја представљао је Медитеран.

Средоземно море са својим источним и јужним обалама било је конститутивни део Римског империја, а то су крајеви на којима данас живе народи, што их пре 2000 година ту углавном није било.

И северна Африка била је сасвим другачија. Да ли због система наводњавања или из климатских разлога Картагина, док је римски војсковођа Сципион није разорио, била је цветни врт и трговинска медитеранска сила. Данас је на том месту углавном пустиња.А некад су тамо биле оранице, виногради и шуме медитеранског растиња.

Након пропасти Картагине на том простору Римљани граде велелепна здања од којих су се сачували само трагови једне историјске трагедије, који данас дају посла археолозима. Медитеран постепено губи своје значење и након Колумбових открића, други океани и земље, што их оплакују стичу преовлађујућу привредну и трговачку важност, док је Средоземље остало у другом плану.

 

Медитеран није више центар, већ јужни руб Европе.
Но из старог што пропада, из трагедија и катастрофа, мучно се рађа ново и друго. Људи непрекидно желе боље и раде најбоље што умеју, но често уверени да стварају ново, само понављају старо и већ виђено.

Ако ћемо право, по грчкоме миту и само име Европе стечено је преваром. Lепотица Европа брала је цвеће на некој ливади Хеладе, а успаљени женскар Зевс, врло ју је пожелио те узео обличје љупког бика и почео јој се умиљавати тако усрдно, да је девојка безбрижно сјела на његова плећа, а он је далеко однео. Све што јој се касније догодило, плод је освете љубоморне и опаке Зевсове жене Хере.

Након слома империја у Римско царство продиру варвари и то варварска германска племена, која су већ раније била регрутована у римску војску, али на северној граници великог царства што се простирало од Атлантика до Медитерана, никад иначе није било мира. Варвари односно Германи 475 разорили су Римски империј и тада наводно настаје доба мрака.

Данашња историографија другачије гледа на та времена културног пропадања, јер је кроз дуга столећа раног средњег вијека такође текао живот и утискивао трагове на људе и збивања. А то што се догађало имало је везе с имплементирањем римске културе – онога што се није могло разорити и што војске нису успјеле уништити, у варварски етнички корпус. Из тог корпуса настаје Европа и њено делом романизирано становништво.

Након битке на Тибар, на мосту Милвио и победе над Мазенцијем и присталицама старих веровања, цар Константин признаје хришћанство службеном религијом империја.

Империја се дели на Западно и Источно римско царство односно Византију, чија ће престоница Константинополис за цео миленијум наживјети Западно римско царство.

Аугуст, правим именом Гај Јулије Цезар Октавијан, пранећак Јулија Цезара, био је тријумвир у другом тријумвирату, а касније и први римски цар. Империјом управља један цар: империја од Константина надаље признаје само једног бога и једну ауторитарну власт.

Римску републику Аугуст је претворио у царство, а провалом варвара наставља се прихватање културе и религије разорене и нестале западне империје, јер су се освајачи налазили на нижем степену цивилизацијског развоја од побеђених. Хришћанство постаје религијом варварских племена севера и касније истока. Југ Европе и Италије изложен је инвазијама арапских племена, махом Сарацена, који су тада били на високом степену политичког, економског и културног развитка.

Сарацени су имали развијену науку, филозофију, поезију, архитектуру, но припадали су другој религији и другом културном контексту те нису могли потпасти под утицај ни хришћанске религије ни остатака културе римског царства. Ма да се историја воли задржавати искључиво на пљачкашким провалама Сарацена у Италију, запоставља се сицилијанско краљевство Фридриха Другог званог „чудесним“, који је успио да оствари у 13.веку веку на Сицилији цветну мултикултурну државну заједницу у којој су живели и стварали поред домородаца Грци, Сарацени , Јевреји.

Отуда и данас у Италији корени тешко премостивих разлика севера и југа, а арапска освајања остављају трагове у дивним грађевинама на југу Шпаније: Севиљи, Кордоби, Гранади. Из Италије Сарацене истјерују већ у 12 веку, а тек ће Изабела Кастиљска – она која је дала Колумбу лађе за тражење другог пута до Америке-дефинитивно поразити и протерати Арапе у 15 веку  с југа Шпаније.

Европа настаје као хришћански простор из катастрофе Римског империја и варварских најезди са севера. Идеја уједињења на том великом територију постајала је одавна: још од Карла Великог у осмом веку, а вероватно и раније.

Све касније провале германских, француских и провансалских солдатески са севера на Апенинско полуострво – носиле су жиг и намисао тог покушаног, али никад успостављеног европског уједињења, под именом Светог римског царства. Проваљивали су у Италију, јер је била медитерански врт богат плодовима и обиловала оним чега на хладном северу није било: градовима у којима је цветала трговина и финансије, пуним чуда уметности и културе, што су их солдатеске редовно пљачкале и уништавале.

Тако је за живота Леонарда Да Винчија пропала његова чувена скулптура коњаника Францесца Сфорзе у Милану, за живота Микеланђела неколико пута је опустошена Фиренца, а доживео је и голему пљачку Рима 1527 од стране подивљалих најамничких махом германских, али и провансалских плаћеника.

Ако прескочимо вишестољетни сукоб и борбу царства и папства окончану у Цаносса у 11 веку, којом је германски цар признао примат папе, идеја уједињења Европе одржавала се управо кроз та жестока сукобљавања и ратове све до Наполеоновог доба и његовог покушаја стварања буржоаског царства.

Покушај је умало успео, да се новопроглашени император није запутио предалеко на исток, у пределе лимирофне с Азијом, где није било довољно ни Европе ни европских грађанских идеја израслих на просветитељској мисли и на тековинама Француске револуције.

Једва век касније империјалистички апетити првенствено Немачке довели су у Европи до два светска рата, до две ратне катастрофе незапамћеног разорног учинка.

Нарочито је ужасан био Други светски рат, у којем је изгубило живот 70.000.000 људи. Био је то покушај насилног уједињења Европе под чизмом хитлеровске солдатеске у једној махнитој интерпретацији екстремне националистичке идеологије. Зачудо, та је солдатеска испрва бележила фасцинантне победе и само је Мусолинијева надутост и жеља за поделом плена могла везати италијанска кола за ту војну машинерију, која је млела и газила све пред собом, да би на крају и сама доживела пораз, разарање и срамоту.

 

Прва мисао која се јавила након победе 1945. била је: никад више овако нешто! Ратови између земаља Европе не смеју се поновити никада више!

А да се тако нешто не би поновило побринули су се Труман и Стаљин, који су располутио не само Немачку, него и земље из окружења, које су им припале победом, настојећи их што је могуће више ујединити и оснажити, како се не би поново заратило и јер су стрепили један од другог.

Тако се поново мисао о јединству Европе родила из трагедије као и из стрепње и бојазни од рата.

Ма колико парадоксалном се чинило, ипак у очеве Европе треба убројити и Стаљина и Трумана, јер без њих и без зазирања и страха једног од другога, европска заједница никада не би била створена.

Превладала би идеја националних држава, која, ма колико жилава и ренитентна према наднационалном држави, што би данас морала постати Европска Унија, ипак представља један застарели и, ваља се надати, преживљени облик политичког организовања. Начела крви и тла: цуиус регио илиус религио, отишла су у историју заједно са 20 веком, у којем су подивљали и закаснели национализми узроковали толико људске патње.

Настанак Европске Уније
Друго је питање које политичке идеје и реалну политику води данас ЕУ и како се треба према тим политикама односити? Но како је у доба цара Константина постало јасно да мора у територијално големом царству превладати хришћанство, јер је један цар захтевао једног бога и јединствену државну управу, исто тако је јасно, да се у доба развоја огромног индустријског потенцијала и невиђеног тржишног надметања, у које је умрежен глобус (од његових газда: мултинационалних компанија), Европа нација и граница мора променити и прерасти у нешто друго.

О томе пишу и то објашњавају многи филозофи и социолози – од Хабермаса до Баумана – иако је Европа националних егоизама још увијек итекако присутна и прилично се жилаво брани те нема засад никакву намеру олако претпоставити више интересе шире политичке заједнице сопственим националним и локалним интересима.

Штавише, јављају се и погледи као они Фердинанда Браудела, Серга Латоуцха, Массима Финија или Данила Золо, која снатре о повратку на „стара добра времена“, о враћању у круг властитог звоника, о идили „природне заједнице“ руралних привреда ио хармоничном демократском животу малих локалних средина.

Пошто је био измишљен парни строј није више било места ручном разбој, аутомобили су без поговора избацили коње са путева, а у доба електронике немогућ је повратка у локални еден, чије су »рајске функције» више мање плод фантазије. Развој и прогрес нису увек синоними, али достигнуте домете немогуће је зауставити.

Свака је идеологија тоталитарна у својим концепцијама иу својем остварењу види постизање савршенства и дефинитивни крај дотадашњих збивања. Lucio Caracciolo, највећи италијански стручњак за геополитику, европску идеју пореди с идејом марксиста, који су размишљали и замишљали, како ће подруштвљавањем производње задовољити на праведан и уједначен начин потребе свију, укинути неимаштину, незнање и израбљивање те докидањем супротности усрећити човечанство.

И мисао еуропеизма имала је довести до уједначеног развоја свих земаља Европе, онемогућити крваве ратове међу државама и усрећити њене становнике. Успела је до сада само, па и то уз извјесне ограде, спречити ратове међу државама Европске Уније. То је јавно истакла и канцеларка Меркел, и тај се благотворни ефекат не може прескочити и омаловажити.

Ипак, идеја уједињене Европе настала је првенствено из страха од Немачке, а данас поново Немачка командује Европском Унијом …

Европа је имала надвладати хисторију, а догодило се обрнуто: историја надвладава Европу. То нико није желео, али то је реалност. Ето како се велике идеје извитоперују и не успевају да реализују у пракси.

Ако је идеја социјализма пропала – бар засад – и идеја уједињене Европе, као срећне државе благостања и владавине права такође се у пракси није успела остварити много доследније и потпуније од идеје социјализма у земљама тако званог реалног социјализма.

Данас постоји огромна бирократска машинерија у Бриселу и на њу се грађани појединих држава УЕ љуте и псују је за све за шта је крива и није крива: за кашњење возова, за рупе на асфалту, за порезе, и осећају је далеком, одвојеном и отуђеном од људи.

При том не чине ништа или готово ништа, да је поправе или преобликују и да се истрајно и доследно боре за другачије лице Европе као заједнице грађана и народа. Ништа не чине на докидању ЕУ као искључиво економске формације и над-државне бирократске машинерије на услузи власницима капитала и њихових сервера.

У свемоћном финансијском царству света подређеном искључиво новчаној моћи и капиталистичком миту о свемоћи тржишта ЕУ данас није много више од егзекутора тог и таквог виђења и његове практичне реализације, што је суштински супротно идеји слободе човека и грађанина.

Сви су заборавили, данас кад се толико слави (или оцрњује) Европска Унија ко су били њени истински ствараоци и очеви, који су своје замисли уобличили прво 1951. кроз заједницу за угаљ и челик, а потом је претворили Римским уговором 1954 у зачетак државне заједнице договором о заједничком тржишту, да би потом, каснијим договорима заједничко тржиште првобитне уније постепено прерастало у државу односно федерацију држава.

Европска Унија је настала на идеји, коју приписују још Цезару: ко није против мене је са мном, која у пракси значи уклапање у сопствене редове оног од кога се стрепи и који би могао постати такмац или непријатељ.

Након што се прихвати парадокс да Европске Уније не би било без Стаљина и Трумана, треба видети ко су стварно били њени стварни очеви-оснивачи.

То су три демохришћанска министра и прва министра: Шуман, Де Гаспери и Аденауер. Сва три су потицала из пограничних крајева: Жан Баптист Николас Шуман, син мајке из Луксембурга и оца немачког порекла до 1912. имао је адвокатски уред у Мецу, који је тада био немачки териториј, а након Првог светског рата – у којем није учествовао као здравствено неспособан – постао француски грађанин, политичар на десници, те посланик из департмана Мец.

У другом светском рату именован је шефом канцеларије за избеглице па је исту дужност обављао иу Петаиновој јужној Француској, но убрзо је пришао покрету отпора. Пао је у руке Гестапо-а, успео неким чудом побећи и докопати се слободне територије. После рата био је две године председник владе, а касније министар спољних послова.

Како је у тим годинама, око 1950, Француска могла лако показати, да је у протеклих 70 година доживела чак три немачке агресије то се код Шумана, и код и његовог сарадника Жана Монета – првог председника Заједнице за угаљ и челик – родила замисао, да је једини начин избегавања разорних ратова између европских земаља стварање заједничке европске државе.

Римским споразумом 1954, који је за Француску потписао Жан Моне идеја је добила и конкретно правно утемељење. Alcide De Gasperi, од 1948 председник Републике Италије, пореклом из покрајине Тренто, где Италијани живе заједно с Немцима, такође је био присталица уједињења, као и Конрад Аденауер, пореклом из Рајнске области, која је након Другог светског рата постала погранична област с Пруском односно ДДР-ом.

Све их је водило уверење да се Европа мора ујединити у политичку заједницу, како никада више не би ратовала. Ускоро ће јој атлантски кишобран пружити не само заштиту од наводне совјетске опасности, већ и значајну уштеду војних трошкова. Римски уговор је најважнији догађај у животу уније: било је то правно рођење.

Треба нагласити како се од пропасти значаја медитеранског базена у Европи стално воде борбе за хегемонију. Три велике европске земље: Енглеска, Француска и Немачка непрекидно се такмиче за премоћ. Бизмарк је изјавио како на крају побеђује онај који има премоћ крви и гвожђа, то јест који има највише војника и оружја. Односно да о победи одлучују силина и моћ оружја.

То је можда у Бизмарково доба и било тако. Данас треба додати још организацију односно логистику, која је кључна у ратовима, нарочито освајачким. И Наполеон и Хитлер на крају су изгубили, зато што је простор који су запосели и морали о њему бранити, био превише развучен и превелик за организовање ефикасне логистике. А без добро организованог снабдијевања војске нема трајне победе. То је било добро познато још Римљанима, па су свуда, где би дошли градили путеве, таборе и акведукт.

Европска зграда
Развој Европске Уније ишао је на махове и многе циљеве достизао на непотпун или заобилазан начин. Зграда је подизана постепено и зато има сасвим нелогичних завијутака. Парламент ЕУ нема директно извршне власти, владу представља Европска Комисија, али у суштини одлучује тело, које сачињавају председници свих држава уније – Савјет ЕУ – а они редовно стварају сопствене националне интересе испред интереса Европске Уније као федеративне заједнице, осим кад од Уније треба нешто да ушићаре.

Тај су филм некадашњи грађани некадашње југословенске федерације већ гледали. Европска Унија је на тај начин од домета постала средством, што дакако није био циљ, него је само одужило и отежало пут до циља.

У очима и осећајима Италијана Европска Унија требала бити све оно што Италија није: поуздана, праведна, солидна и озбиљна државна творевина, у коју ће грађани имати поверења, која их неће пљачкати иу којој се неће осећати провинцијални или мање вредни. У данашњој ЕУ испало је управо обрнуто.

Како пак у ЕУ гледа на Италијане видело се при избора Марија Драгхија, гувернера Италијанске народне банке, за шефа Централне Европске Банке. Немачке су и британске новине писале како је „Драгхи ефикасан и озбиљан професионалац, баш као да није Талијан“. Засад је Централна Европска Банка на челу с Драгхијем банковне институције залила кишом новаца, што ће се ипак кад тад позитивно одразити на тржишту и што би имало подстаћи онемоћали развој Европске Уније.

Иако данас тврде да су се том Драгхијевом великодушношћу највише окористиле управо банке, које су покуповале вредносне папире, а директно привреди препустиле свега 5% расположивог текућег новца.

Други судбоносни догађај у животу Европске Уније било је самоубиство СССР-а те препуштање Европској Унији низа држава сателита, са специфичним пост-совјетским и пост-социјалистичким проблематикама.

Европска Унија, настала и хомогенизирана на страху и од страха према СССР-у и сателитима, сада је нашла низ његових бивших следбеника, држава тако званог реалног социјализма, на територији отвореном за њен продор и ширење.

Најпроблематичнија је била Источна Немачка са 17.000.000 становника другачијег менталитета од својих западних сународника. И док су медији громогласно певали осана пропасти СССР-а, тешком ударцу социјалистичкој идеји и уједињењу две Немачке по жељи самих Немаца, иза кулиса славодобитних новинских и телевизијских извештаја, било их је, који су се смртно уплашили.

Неки су видели у том пребрзом уједињењу авет четвртог Рајха. Службено информисање је једно, а приватни разговори политичара друго. Но Немачка је била поново уједињена и ту се више ништа није дало учинити.

А сада излазе у јавност забринути разговори британске премијерке Тачер, која је казала Митерану, како су Немци по карактеру анксионизни, агресивни, арогантни, незграпни, тврдоглави, склони рушилачким испадима те како пате од комплекса мање вредности и јефтине сентименталности. Све су то врло опасне особине, нагласила је Тачер.

Не постоји писани траг, да јој се Миттеранд успротивио. Такође је позната изјава италијанског неуништивог демохришћанског првака, Гиулија Андреоттија, данас већ врло старог, који је устврдио да мирно спава, само док постоје две Немачке.

Данас је Немачка једна, но 40 петогодишња раздвојеност оставила је дубоке трагове не само у архитектури Берлина и других градова с обзиром на исток земље. Четрдесет и пет година социјализма, па макар и под руском стегом, учинио је од источних Немаца, односно Пруса, Немце другачијих глава од западних Немаца.

И историјски западне државе су немачке федерације одвајкада живјеле од производње и трговине, док је Пруска у првом реду била војна и бирократска држава. Тај другачији развој и данас, и поред новог економског узлета уједињене Немачке, представља потешкоће.

Немци поред агресивности, арогантности и незграпности поседују сасвим сигурно и неке друге квалитете, јер им водећу позицију у европској заједници народа није могла гарантовати искључиво радишност и продорност, ред и рад, као ни склоност израбљивању слабијих суседа.

Немци су у првом реду, а то је и траг пруског милитаризма, врло способни организатори. Већ у написима марксиста и пост-марксиста наилази се на констатацију, да је организација производње пресудна за повећање продуктивности (тзв. таилоризам). Немци су врло вешто и организовано након пада зида искористили близину тржишта гладних робом и јефтином радном снагом.

Трећи и засад последњи велики потрес, који је Европска Унија доживела било је увођење Евра. Наводно је Евро уведен, да би се сломила јачина и доминације марке, најјаче европске монете. Ни сами Немци нису се лако одрекли марке, јер су у њену вредност уложили много труда и зноја. Јака немачка марка била је симбол немачког препорода након ратног слома, пораза те прострације, коју је земља преживела у првим послератним годинама.

У Италији било је великог размишљања, да ли заменити лиру Еуром. Кажу да је и сам Проди – тада председник владе – био у великој недоумици око тога, иако је претходно баш Проди био на челу Европске Комисије, и показао се као велики поборник ширења Европске Уније. Кад је Проди чуо, како ће Азнар Шпанија прихватити евро одмах је иу Италији донесена одлука о прихватању Еура, јер Италија никако није хтела да заостане иза Шпаније.

У новом миленијуму и новом веку сместа се одлучила на одрицање од лире и пришла Евро-зони. Данас брзоплето прихватање јединствене монетарне зоне од толико земаља неуједначених по развоју и привредној моћи прави огромне потешкоће Европској Унији и доводи је до озбиљних криза, које прете чак изласцима из ње и распадом Уније.

Но нешто што је мукотрпно грађено и постепено стварано и што служи ширењу капитала не нестаје баш тако лако. Од транзиционих земаља једина је досад прешла на евро Естонија као најамбициознија. И док су транзицијске земље изван евро-зоне за оне са Еуром као монетом још увек рај по јефтиноћи, па је тако „златни“ Праг изложен туристичкој најезди без преседана, то нипошто не доказује да је Европска Унија на исправном колосеку.

Њу би требало из неолибералних вода усмерити према правичнијој и напреднијој друштвеној мисли, променити из основа постојећи правац и политичку праксу у корист развијања истинске слободе, једнакости и равноправности грађана, без учешћа у лажи хуманитарних агресија, без угњетавања и израбљивања од поседника капитала и средстава за производњу свих осталих.

(Адванце)

Ознаке: настанак ЕУ, Римски договор, творци уједињене Европе, уједињена Европа као пројекат