Прочитај ми чланакНема сумње да су главни природни ресурси којима у значајнијој мери располажемо: обрадива земља, хидропотенцијал, угаљ, дрво, бакар, и у знатно мањој мери неки метали попут антимона, молибдена, хрома, злата, као и нафта и гас, со, магнезијум, пирит и кречњак. Када то знамо, кључно питање је у којој мери смо самодовољни, односно како стојимо у европским и светским оквирима
Мало је оних који се неће сетити како су нас у школи учили о природним богатствима (и лепотама) наше социјалистичке заједнице. Многи од нас вероватно не знају шта је тренутно на агенди учитеља када је ова тема у питању, али можда није лоше проверити да ли је земља у којој данас живимо богата минералним ресурсима.
Пођимо од тога шта су природни ресурси, и који су од њих обновљиви. Обрадиво земљиште, вода, сунчева енергија и дрво (углавном) јесу, док угаљ, метали, нафта и гас нису. Ова подела је врло важна, имајући у виду и притисак од стране ЕУ да што пре пређемо на обновљиве изворе (пре свега, хидроцентрале и соларне панеле), што је за нас веома скуп задатак, али је у складу са европским еколошким директивама. Да ли српски грађанин може да економски поднесе да угаси неке термоелектране (које нам стварају чак 70% струје) да бисмо сви ми дисали чистији ваздух, друго је питање.
Генерално, нема сумње да су главни природни ресурси којима у значајнијој мери располажемо: обрадива земља, хидропотенцијал, угаљ, дрво, бакар, и у знатно мањој мери неки метали попут антимона, молибдена, хрома, злата, као и нафта и гас, со, магнезијум, пирит и кречњак. Када то знамо, кључно питање је у којој мери смо самодовољни, односно како стојимо у европским и светским оквирима.
Минерална богатства Србије: при европском врху
На нивоу укупне статистике минералних ресурса, на први поглед се чини да Србија не стоји тако лоше. Наиме, у оквирима свог континента Србија је природно богата земља, барем се такав утисак стиче посматрајући остварене ренте од природних ресурса (као удео у БДП-у). По процени Светске банке, испред Србије су само три државе Старог континента (према речима мојих професора, Србија је и у оквиру бивше Југославије предњачила обухватајући скоро половину њених природних ресурса). Међутим, на глобалном нивоу Србија је знатно лошије позиционирана (близу средине табеле), остварујући за четвртину мањи удео ренте у БДП-у од светског просека (ако посматрамо апсолутну вредност наших минералних ресурса, имајући у виду релативно мали БДП Србије, наша позиција се знатно погоршава).
Додатно, оно што је важно, пада у воду и мит о баснословним природним богатствима наше јужне покрајине која генерише двоструко мањи део
БДП-а од остатка Србије по овом основу, јер поседује, пре свега, лигнит који је нискокалорична врста угља (исти случај је са обрадивом земљом, које Србија има преко два и по пута више него Косово).
Остварена годишња рента 2016. на укупна природна богатства (као проценат БДП-а) обухвата збир ренти од: нафте, природног гаса, угља, остале минералне ренте и ренте од дрвета. Док је светски просек 2016. године био 1,9% БДП-а, ЕУ је далеко испод са само 0,2% БДП-а. По обрачуну Светске банке, Србија је на 97. месту од 182 земље, остварујући 1,5% БДП-а годишње ренте од природних ресурса. Бугарска по истом основу генерише 1,3% БДП-а, БиХ 1,1%, Румунија 0,9%, Црна Гора 0,8%, Хрватска 0,7%.Од осталих економија (земаља) Европе, оне највеће су испод једног промила, као Италија, Немачка, Шпанија, док су од Србије боље пласиране само још Украјина (3,8%) и наравно Норвешка (5,8%). Русија је, са чак 11,5% ренти од БДП-а, тек на 41. месту у свету. Прве три позиције држе Либерија, Кувајт и Ирак са скоро половином БДП-а која се генерише од ренти на природна богатства, пре свега нафту и гас, а у случају Либерије на гвожђе, злато и дијаманте.
Значајно богатство Србије обрадивом земљом
Када се посматра обрадива земља по становнику, Србија је веома добро котирана, заузимајући шесто место у Европи, са само две земље ЕУ испред себе (Летонија и Литванија, чији квалитет земљишта сигурно није на нивоу наше Војводине), док смо на глобалном нивоу сјајно 18. место са скоро пола хектара по становнику (тачније 0,454 ха п.ц. 2011, што је више него дупло у односу на светски просек од 0,198 ха п.ц.). Иначе, „обрадиво земљиште“ односи се на пољопривредно земљиште за које је потребно годишње поновно засађивање или се ради о земљишту или пашњаку који се користи за усеве у року до пет година (дакле, не ради се о вишегодишњим воћњацима или пашњацима).
Хидроенергија је, после енергије коју генеришемо из термоелектрана, доминантан извор струје у земљи. Хидроенергетски потенцијал река Србије износи око 27.000 гигавати по сату годишње (ГWх/год.), али је од тога технички искористиво око 20.000 ГWх/год., а користи се половина. То указује да хидроенергетски потенцијал наших река није у довољној мери искоришћен. У новије време, коришћење енергетског потенцијала малих водотока резултирало је развојем нових турбина (мини-хидроелектране). Будући да је наш преостали неискоришћени хидроенергетски потенцијал највећим делом на мањим рекама, изградња мини-хидроелектрана ће бити од кључног значаја.
Иначе, наш регион има највећи неискоришћени хидроенергетски потенцијал у Европи јер су његови сливови остали углавном неразвијени. Како је циљ ограничити емисију гасова са ефектом стаклене баште у складу са циљевима ЕУ, реално је очекивати повећану замену угља енергијом биомасе и гаса, те обновљивих извора, пре свега хидроенергије. Србија има највише инсталиране хидроелектране у региону, и у погледу електричне енергије је самодовољна. Преко две трећине домаћих капацитета концентрисано је на Ђердапу. Процењује се да Србија има неизграђени потенцијал од 7.000 ГWх, који је, пре свега, фокусиран на Дрину и Дунав.
Биомаса је, по многима, велика енергетска перспектива Србије (пелет и брикет, који се добијају прерадом пиљевине и других остатака, сматрају се еколошким горивом). Наводно, ако би се остварио процењени потенцијал, то би могло да задовољи чак 30% енергетских потреба Србије, што истина изгледа веома оптимистично.
Суморнија слика него што то изгледа на први поглед
За Србију, која наизглед има солидан минерални капацитет, важнији показатељ је структура енергетских ресурса. Гро минералних ресурса земље чине резерве угља (око 20 милијарди тона), минерала који има драматично опадајући значај глобално. Наиме, чак 85% енергетског потенцијала Србије чини угаљ, а нафта и гас (и то заједно са уљним шкриљцима) само 8%. Додатно неповољна околност је та што од производње угља преко 98% отпада на лигнит, који је најнеквалитетнија врста угља.
Као што је поменуто, резерве нафте и гаса у Србији су релативно мале и задовољавају тек петину укупних потреба земље (остатак се увози). Од важнијих берзанских метала једино располажемо значајнијим резервама бакра (које чине скоро 2% светских резерви). Међутим, производња бакра у Србији је релативно ниска, што је последица и слабог квалитета бакарне руде. Од осталих метала Србија располаже манганом, хромом и титаном, али је сировинска база тих руда неповољна, будући да регистроване потенцијалне резерве имају мали садржај метала, те су економски неисплативе.
Када је у питању обрадива површина, она јесте компаративно посматрано висока, али значај пољопривреде за генерисање економског раста је скроман и стално опадајући (не постоји ниједна земља у свету која је богата а да има висок удео ове делатности у БДП-у). Ствар нам отежава што наши главни трговински партнери, земље ЕУ, имају развијену протекционистичку праксу код аграрних производа, као и чињеница да не можемо да издвојимо средства за озбиљније инвестиције у пољопривреду (нпр. наводњавање).
Наши хидропотенцијали су изнад европског просека, али су и због недовољних улагања тек довољни да створимо довољно струје да је у нето износу не увозимо.
Сумарно, наш резултат је само наизглед добар. Наиме, он је доминантно последица огромних залиха угља, минерала који ће у наредне две до три деценије практично у потпуности изгубити значај. Такође, релативно изобиље плодне земље у данашњем свету модерних технологија није значајна компаративна предност.
Утицај минералних ресурса на привредни развој
Светска пракса и бројне студије указују да поседовање природних ресурса није довољно за економски и технолошки напредак земље. Генерално, мало је држава које могу базирати економски развој само на минералним ресурсима. Међутим, теза да је одсуство минералних богатстава био кључни фактор развоја тзв. источноазијских тигрова, те Јапана и Кореје још је погрешнија.
Ретко која научна тема је толико била идеолошки злоупотребљавана као она која се бави ефектом велике расположивости минералних ресурса на привредни развој. Чувене су студије Гелб (1988) и Сацхс & Wарнер (1995), где се показује негативан утицај богатства минералним ресурсима на економски раст (Тхе Парадоx оф Плентy).
У тим студијама показано је да су економије са високим уделом извоза ресурса у БДП-у 1971. (базна година) имале ниске стопе раста у наредном периоду (1971-1989). Наводно, главни узроци су били протекционистичка трговинска политика и бирократска неефикасност, односно корупција. Додатно, како је потрошња убрзано расла након Првог нафтног шока, реални девизни курсеви су постали прецењени те су домаћи фактори производње преусмерени према неразмењивој роби, нарочито према грађевинарству, што је условило пад приноса на иностране инвестиције.
Ипак, новије анализе нису тако једностране, и не показују увек да су Сингапур, Хонгконг, Кореја, Јапан и западне земље економски успешне због добрих институција, док огромни приходи од нпр. продаје нафте негативно утичу на економски развој (што је углавном био став познатих, махом англосаксонских, економиста претходних деценија). Наиме, у петини њих се долази до закључка да богатство минералним ресурсима позитивно утиче на економски раст.
Наравно, успех Русије од 1999. до 2008, са просечним економским растом од 7%, који је директно повезан са снажним повећањем цене енергената, као и голим оком видљиво богатство земаља Персијског залива, које је једино могло доћи од продаје нафте и гаса, требало би да разувери наивне. Међутим, поборницима теорије да је кључ привредног раста на институцијама и даље се придаје велики значај, иако се тврди да су институције, посебно владавина права, веома слабе у Кини, која супротно очекиваном бележи највећи економски преображај у историји цивилизације (Кина се на најновијој Доинг Буссинесс листи налази на срамној 78. позицији, на чију објективност Пекинг улаже приговоре Светској банци).
То што арапске земље богате нафтом не желе да тај новац у већој мери инвестирају у диверзификацију домаће индустрије, школство и здравство и сматрају да је паметније да га по нултој реалној камати улажу у западне хартије од вредности свакако није економски аргумент, већ пре њихова политичко-економска процена, вероватно са аспекта управљачке елите потпуно исправна. На крају, колико је важан утицај ресурса на раст могли смо видети и у Србији, где се процењује да је ефекат огромног пада цена нафте и гаса током 2014. повећао стопу раста за по један процентни поен у следеће две године.
