Прочитај ми чланакМитрополит Данило, родоначелник династије Петровић Његош, написао је својом руком на рукописном јеванђељу, израђеном на пергаменту, следеће:
„Данило, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи, купи ово светоје јевангелије ценоју златну 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, пренесено од земљи молдавскије њекоторим купцем. И сему ми од нашега труда управисмо сребро – образ Хритов и 4 јеванђелиста и с друге стране почех од сребра пет – у све печах 10 и приложих га у Патријаршији пећкој храму Вознесенија Христова…“ (Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд, књига II, страна 91).
У цетињским „Записима“, за октобар 1939, објављен је препис следећег текста, писаног руком митрополита Данила:
„Ва љето 7207 (1698) мјесеца јулија 17 на неђељу Светих отец, да јет вједомо како купих сију душе спаснију књигу Житије Светого Сави, прваго архиепископа и учитеља србскаго аз грешни и смирени Данил, наречени владика цетињски…“
На Митровдан 1714. године, митрополит Данило је упутио ову поруку Црногорском збору и главарима:
„Мила би ми била смрт да сте ви хтјели да сви уједињени изгинемо часно и славно, као што је то учинио сам Кнез Лазар и Милош Обилић који уби цара на Косову, па најзад и сам погибе са својим господаром и свих седам хиљада бораца – што нас Црногорце довело у ове крше – оставивши послије себе славу и част… Као што сами знате, у ваше вријеме, за тешког бечког рата, колико је храбрих Срба, Грка и Бугара, Угара и Њемаца пропало..“ (Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Владике Данила, Цетиње, 1955).
Митрополит Данило пише у Бечу, 2. децембра 1714, Гаврилу Головкину, представнику руског цара Петра Великог, код цара Аустрије:
„А сада мене су овђе зауставили… Не знам шта ће бити од мог живота у туђем царству, јер бих ја прво себе обешчастио, а затим наша српска племена, када бих молио помоћ од других држава, и ругале би нам се друге вјере…“ (Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Владике Данила, Цетиње, 1955).
Батрић Јовановић, Расрбљивање Црногораца (Стаљинов и Титов злочин)
Митрополити Сава и Василије. У писму патријарха српског Атанасија и црногорског митрополита Саве Петровића Његоша, датираном 25. маја 1752, на Цетињу у „Резиденцији цетињских митрополита“, које је у Русију носио архимандрит (потоњи митрополит) Василије Петровић Његош, уз остало, пише:
„… Нарочито је сваког саучешћа достојна српска земља која не само да је сваког свог права лишена, него и стално лежи под ногама противника, и њена страдања и уздахе тешко је описати…
Једина слободна књажевина црногорска која је своју вјеру и храброст, као и раније, увјек готова показати цијелом нашем словеносрпском народу…“ (Политички и културни односи Русије са југословенским земљама у XVIII веку, Москва, 1984, стр. 159).
Митрополит Василије Петровић Његош, у својој „Историји о Црној Гори“, која је одштампана у Москви, на руском језику, 1754, уз остало, каже:
„За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се је разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српским царством…
… Црна Гора насељена је већином досељеницима, који у ове горе добјежаше послије пропасти царства српскога. Свако такво племе памти и свог родоначелника који се је преселио у Црну Гору, свако племе има, у народном предању, своју историју; свако прича кад су се доселили у Црну Гору његови стари, ко су они били, одакле су се доселили итд. Привешћу неколико примјера. Његош на примјер причају како су испод Његоша планине, из Херцеговине (то је сада никшићки крај – Б.Ј.), дошла два брата – Ерак и Раич, па се населили у Његуше од којијех се је и прозвало мјесто Његуши, а од ова два брата постала су два јака села: Ераковићи и Раичевићи…
… При избору књаза Лазара за цара српскога, били су сви српске велможе, осим зетскога и црногорскога ерцога, који је у то вријеме био Балша, син Страцимиров, који је наслиједио ерцогство, послије Јована I ерцога, који је произилазио од фамилије књаза Вукана, Симеона Немање сина, и звао се Јован I Црнојевић…
Балша, којега сам прије споменуо, дошао је на Косово трећи дан послије оне несрећне битке 897. од створена свијета, од рођења Христова 1389. јунија 15. Балша је био одвећ жалостан што није стигао да буде у боју на Косову…“
После тога се у овој историји говори да је митрополит Василије „ступио у политичку и братску свезу са околнијема Црној Гори српскијема племенима. Он је ступио у братску свезу са Србима Боке Которске, некијема племенима Херцеговине, са јуначкијема Брђанима…
ПИСМО ЦАРИЦИ МАРИЈИ ТЕРЕЗИЈИ
Одмах кад су главари околних српских племена примили ову књигу од владике и главара црногорскијех, скочили су на ноге јуначке те почели војску окупљати, да хитају у помоћ Црној Гори, својој узданици, на коју гледаху сви Срби као на земљу одакле ће им засијати сунце, као на свјетилник који свијетљаше у тами, која бјеше покрила српске земље, и казиваше им да још није све небо српско покривено тамом, да није све сунце српско облак притиснуо, но да има још на небу српскоме једна свијетла точка која свему српскоме народу уливаше зрачак надежде на опште народно ослобођење.
Браћа се браћи братски одазваше и притекоше им у помоћ у муци и невољи љутој..“ (Марко Драговић, Митрополит црногорски Василије Петровић Његош или историја Црне Горе од 1750. до 1766. године, Цетиње, 1884).
Батрић Јовановић, Пета колона антисрпске коалиције
Митрополит Василије је у посвети своје „Историје о Црној Гори“ грофу М. Воронцову, руском државнику, написао:
„Налазећи се при најсветлијем двору Његовог Императорског Величанства, ја смирени пастир словеносрпског црногорскога народа, очекујући најмилостивији отпуст у своју отаџбину и одлазак духовном стаду, узех смјелост овај опис положаја и ранијих владалаца черногорске земље и с прилогом о светим царевим а српским и деспотима, ко су они и откуда су они били, поднијети вашој грофовској свјетлоти као трудољубивом и за стране народе заинтересованом министру“. (Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић Његош и његово доба, стране 123, и 124).
Митрополит Василије је изјавио руском књазу Александру Гаљицину, 1765, да је у вези са захтевом Турака да им Црна Гора плати харач, рекао овима да је Црна Гора одвећ сиромашна. „Ви сте, Турци, узели Црногорцима и осталим Србима царство, простране земље и градове, шта хоћете од нас који живимо у овим горама“. (Глигор Станојевић, н. дело, стр. 126).
Митрополит Василије у својој „Оди Немањи“ пише:
„Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отачества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отачество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите,
Но сву ношт Бога Молите,
Царство сербско паки ваставите,
Правдају и благочетвји прославите
(Милорад Павић, Историја српске барокне књижевности, Београд, 1970).
Митрополит Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски)
Архимандрит Петар Петровић (потоњи митрополит Петар I), гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, пишу аустријској царици Марији Терезији, 1779:
„Желимо да Митрополит црногорски зависи од пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ („Записи“, за март 1939, Цетиње).
Уочи боја на Мартинићима против Турака, 1796, Петар I позива Црногорце и Брђане да докажу да „у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије“, а пред бој на Крусама, такође 1796, тражи од својих ратника да ударе на Турке, непријатеља „нашег предрагог имена србског и наше драге слободе“. (Др Ђоко Пејовић у дебати о Кулишићевом раду „О етногенези Црногораца“, јуна 1981, у Подгорици).
У посланици Белицама, из Манастира Стањевићи, 20. децембра 1807, Петар I, уз остало каже:
„… Ја мислим, да нијесу ови Озринићи у то дјело сдоговорници и ништа више не жалим него срамни глас, који по свијету иде, да Црногорци помагају Турцима клати и давити христијане. У Вријеме, када је Бог сојединио српски народ, да се од турског јарма ослободи… Али се надам да остали Црногорци неће то име и срамоту на себе носити него да ће бити што и остали поштени јунаци србски, који су себе ослободили, пак иду да и друге Србље помогну ослободити…“ („Записи“, 1935).
У писму Петра I београдском митрополиту Мелентију, од 5. августа 1812, поред осталог, каже се:
„… Подвизајте се и у напредак, брате мој, о ползи љубезњејшег отечества, а највише радите својим благоразумним совјетами и науками на саждат на срца господе србске прежде поменуту љубав и согласје, да би они не пустили себе род человјеческаго непријатељницу завист, која не зна предпочитати полезнаја и која силна и пространа царства обраћа у поробошченије и у невољу под туђи јарам, као што је и наше царство обратила.
Ја знам како је у греческом народу царствује гордост и киченије тако у нашему, за несрећу својих, завист и памјкатозлобије, на којих када помислим ништа ме овеселити не мо, бојећи се ове непријатељнице, јербо она свако зло и несрећу и погибељ не повремену, већ вјечну, производи. Ми знамо шта је учинила неслога од нашега царства, а видимо шта је произвела слога. Има не мали дио народа, који се назива Србин, а не весели се србској слози, него га она мучи и гризе више него јарам, под којим се находимо, иако који из таквога народа дође и прилијепи се при којему господину србскоме трудно бих повјеровао да ће полезан бити општему благополучију народа србског…“ („Записи“, јул 1938).
