Прочитај ми чланакДоктор Србољуб Живановић, патолог који је 1964. предводио ексхумације у Јасеновцу, присећа се најпотреснијих детаља свог истраживања.
Србољуб Живановић (83) је по објављивању извештаја своје комисије 1964. године морао да побегне из Југославије пошто се комунистичким властима није допало то што је утврђено да је у систему логора Јасеновац убијено више од 700.000 Срба.
Чувени патолог још од 1968. године живи у Лондону, а у Београд је претходних дана дошао како би на Сајму књига гостовао на промоцији публикације „Светац“ историчара Момчила Диклића, у којој се објашњавају разлози зашто Алојзије Степинац не сме бити канонизован.
Нико (због Тита и КПЈ) није смео да преброји жртве
Млади доктор је тада неочекивано постао председник Комисије судских антрополога и палеопатолога, а разлог је био страх других колега да преузму одговорност. Сви ранији покушаји тачног утврђивања броја жртава у Јасеновцу или су обустављени или су забрањени, а разлог је лежао у ставу врха државе да би се објављивањем потпуне истине нарушило братство и јединство између Срба и Хрвата у тада још увек младој држави.
„Ни један угледни професор тог времена није се усудио да буде члан те комисије, а камоли да председава њоме. Нико из Хрватске није хтео да буде члан комисије. Остало је на крају да троје младих асистената, двоје из Љубљане и ја са Института у Новом Саду будемо у комисији. Имао сам само 31 годину и помало ми је ласкало што сам изабран за председника комисије. Нисам ни слутио у какве ће ме све то невоље увалити. Први проблеми могли су се наслутити када је на почетку нашег рада било забрањено новинарима да присуствују ексхумацијама и да им држимо редовне брифинге о резултатима нашег рада. Чак ни ми нисмо смели ништа да фотографишемо и пролазили смо ригорозне контроле по завршетку сваког радног дана.“
А резултати до којих су дошли шокирали су и саме чланове комисије.
„Прорачуне је вршио Антон Погачник који је уједно био и најстручнији. Његова цифра је износила 730.000 убијених Срба, 33.000 Јевреја и 80.000 Рома. То је број иза кога смо могли да станемо на основу расположивих форензичких доказа. Међутим, после рата је много тога уништено, урађено је све да се затру трагови злочина. Чак смо се и сами уплашили од тих цифара јер смо били свесни да су оне у стварности вероватно много више. Усташе су се саме хвалиле у званичним дописима Трећем рајху да су убиле милион и 400.000 Срба. Нацистички обавештајци су те цифре сматрали нереалним и процењивали су да је број убијених Срба у Јасеновцу између 900.000 и једног милиона.“
Уживање у мучењу жртава
Најстрашнија ствар у извештају Живановићеве комисије били су до детаља описани начини на које су џелати убијали своје жртве у Доњој Градини, Јадовну и осталим логорима из система Јасеновац.
„Побројали смо преко 40 начина на које су људи убијани. Најјезивије је вероватно било убијање жртава маљем. Страшно је то што уколико кољач није успео потпуно да прекоље жртву, она би била жива бачена у раку да полако умире. Ако би ударац маљем био директан, разбила би се лобања и наступила би моментална смрт. Али, ако је ударац склизнуо са стране, код слепочнице, повређена би била само мека ткива. Та жртва би умирала у тешким мукама, а смрт би наступила од последица гушења у сопственој крви или због унутрашњег крварења. Установили смо да је око 20 процената жртава у моменту бацања у масовну гробницу било живо. То је стравичан број, као да су џелати намерно хтели да се јадници што више муче. Многе жртве су биле, да тако кажем, преклане до пола. Није потпуно била пресечена вратна артерија, а толико се ужасавам на ту помисао да немам снаге ни да вам као доктор опишем како страшно изгледа смрт спорим смањивањем протока кисеоника у мозак.“
Живановић наглашава да се у свом послу патолога навикао на разне ствари, али да на злочине из Јасеновца нико не може да остане имун. Глас му све више дрхти, како прича иде даље…
„Приликом ископавања налазили смо и цуцле, кантице за млеко, штаке, све оно што је неко носио… Нису стигли ни да их опљачкају до краја, само им је било битно да их убију. Било је ту и златника, златних крстића, свега… Нацисти су Јевреје у својим логорима прво скидали до гола и отимали им драгоцености. Усташе то није ни занимало, једино су желели да што пре убију жртву. Најстрашније је то што никада нећемо сазнати како су се звали сви ти људи, којој су вери припадала нерођена деца из утроби мајке… Никада нећемо сазнати колико је Срба убијено тако што су живи скувани у казанима за кување сапуна у Доњој Градини, о чему и данас тамо сведоче материјални докази. Никада нећемо сазнати ни колико је жртава било закуцано за дрвеће клиновима, где су лагано умирали. Никада нећемо знати ни колико је жртава спаљено у Пачилијевим пећима (специјално дизајнирање пећи у којима су спаљиване живе жртве – прим.аут.). Никада нећемо сазнати ни колико је лешева бачено у Саву, о којима није остало материјалних доказа. Ексхумирали смо многе лешеве које је вода касније избацила, али никада нисмо утврдили тачан број.“
Пристали да смање цифру убијених Срба
Одмах по потписивању извештаја крећу притисци на све чланове комисије, а Србољуб Живановић полиње да преживљава личну драму у страху за свој и живот своје породице.
„Константно смо имали притисак с врха да коначна цифра мора бити много мања. Дуго смо размишљали шта да радимо, али смо на крају потписали извештај у коме је стајало да је убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Мој потпис је био први, као председника комисије. Знали смо да су ти бројеви можда и мањи од реалних и због тога на даље смањивање једноставно нисмо могли да пристанемо. Непосредно по повратку са ископавања, октобра 1964, пристао сам да дам ексклузиван интервју магазину НИН. Међутим, тај интервју није објављен ни после три недеље. Када сам одлучио да одем у Политику и да потражим новинара с којим сам причао добио сам одговор да он више не ради ту. Један од уредника у Политици дословно ми је рекао: „Ти никада ниси долазио овде, нити си икада давао интервју за било кога. Не помињи ово више никоме ако ти је стало до тебе, али и до свих нас осталих које позањеш“.“
Побегао у Уганду, па у Велику Британију
Врло брзо после тог догађаја Живановићу је постало јасно да мора да побегне.
„Колеге су ми јавиле да се на Институту распитују за мене, али и да је расписан конкурс да ми се нађе замена. Емигрирао сам у потпуној тајности пет и по месеци по завршетку ископавања и потписивања извештаја. Отишао сам у Уганду јер сам знао да ме одатле неће изручити у случају захтева Југославије. Тамо је био највећи Центар за медицинска истраживања у Африци. Касније сам 1968. добио позив да одем Велику Британију и тамо радим као професор на Краљевској академији. Пристао сам без размишљања. У Југославију се нисам враћао све до краја осамдесетих година прошлог века. Тамо су ми ионако сва врата била затворена. Веровао сам и да ће моја породица бити сигурна све док се не будем вратио или појављивао у јавности са резултатима своје комисије. Управо зато су ти резултати остали скривени од очију јавности све до 1991. године.“
Први повратак у Београд уследио је 1989. године, а наредни тек после 5. октобра 2000. године.
„Обишао сам свој стан у Земуну, срео се са породицом и пријатељима које годинама нисам могао да видим. Међутим, убрзо сам доживео покушај атентата. Возио сам Батајничким друмом када су ми отказале кочнице на ауту и свом силином сам ударио у аутобус из супротног смера. Само се пуком срећом нисам онесвестио од ударца, а у моменту док сам покушавао да отпузим из аута на њега налеће теретни камион. Возач камиона је побегао с лица места, а прву помоћ су ми указали путници и возач аутобуса. Увиђај је установио да су ми кочнице намерно онеспособљене, али је мој аутомобил мистериозно касније нестао иако је требало да служи као доказ у процесу против НН лица. Камион који ме је ударио био је натоварен земљом да би силина ударца била што јача, а није имао таблице. Идентитет возача никада није утврђен. Пријатељи су ми убрзо јавили и да ми је стан поново озвучен, тако да сам одлучио да поново побегнем из земље. Нисам се враћао све до после 2000. године.“
