Прошле зиме читавих 45 дана шесточлана породица Јелић била је завејана у Јантаринама на крају Пештерске висоравни.

Снег се отопио одавно, али њихове муке су остале. Без струје, воде и пристојног пута, тројица дечака одрастају далеко од цивилизације, а родитељи даноноћно раде како би им обезбедили храну и одећу. Гладни нису, али да ли је у томе смисао живота?

Најстарији од тројице браће, деветогодишњи Мићо први пут је сијалицу, компјутер и ТВ видео када је пошао у школу. Његова браћа Милош (6) и Марко (3) још увек чекају…

Никад нису гледали цртани филм: Милош и Марко и расту уз петролејку
Камењар пун рупа, пропао од тешких вода које с пролећа потекну с планине, пут је којим сваког дана мали Мићо иде у школу. Није му тешко, напротив. Радује се што ће бар на трен добити детињство које имају и друга деца у Србији. Добар је ђак и омиљен међу другарима. Домаћи увек уради на време иако га пише под слабим светлом старе петролејке.

– Чекамо Мића из школе. Да играмо фудбал на ливади. Много смо срећни када смо заједно – каже мали Милош.

– Ех, да барем имамо једну сијалицу, да Мићо уради домаћи како ваља… Увече не види добро од светлости петролејке, па га очи боле. Али је вредан и упоран. Сваки задатак уради тачно – јада се Светлана Јечић, мајка дечака.

Као у некој бајци, готово на крају пута вири кров мале брвнаре у којој живи породица Јелић. Около су штале и колибе прекривене сламом. Имају петнаестак крава и доста обрадиве земље, али немају воде и струју… Муче се, али би могло бити и горе да се спусте у град. Шта би тамо радили, питају се Јелићи? Од чега би живели и где би нашли посао…

– Жао ми је највише због деце. Они су заслужили да имају нормалне услове, купио би им деда велики телевизор, али шта ће им када струју немамо. Никако нисмо могли сами да је доведемо, а помоћи нема. Није лако живети без струје, опет имамо да једемо, гајимо стоку, трпеза нам је увек пуна, а деца се здраво хране. У граду нема посла – прича деда Томислав, тужан што његови унучићи никада нису видели цртани филм.

Дуга тамна ноћ, најтеже пада Мићу, Милошу и Марку. Још би се играли, читали би, гледали нешто, али дан је све краћи, а први јутарњи зраци сунца све даљи. Једна соба, четири-пет кревета, дрвени сто, у ходнику земљани под… Али чисто, застрто. Деца насмејана. Радост одрастања у мајчином загрљају види се и под слабим светлом петролејке. Али у њеном оку туга.

Кућа породице Јелић на Пештеру
– Срећни смо заједно, и то нам је најважније. Ипак бих волела да имамо бар једну сијалицу и купатило – каже Светлана.

Најближи прикључак за струју је на око километар од куће Јелића, потребно је тридесетак стубова и неколико километара проводника… Отац дечака Дарко Јелућ своје стадо читаво лето тера на појило које је далеко преко десет километара. Сем малих Јелића, у засеоку Јантарина у селу Црвско, без струје је још четири-пет кућа с више од 20 мештана.

(Ало)

Ознаке: Јантарина, Мићо Јелић, Пештарска висораван, планинска деца