Ефекти које је ослобођајућа пресуда Хашког трибунала хрватским ратним злочинцима Анти Готовини и Младену Маркачу створила у региону а посебно у односима између Србије и Хрватске не смирију се а чини се да српско-хрватске релације никада нису биле на мањем степену у последњих десетак година.
Угледни дипломата, водећи српски исламиста, бивши амбасадор Србије у Ватикану и Турској и професор Академије за дипломатију и безбедност, др Дарко Танасковић у интервјуу за Правду говори о односима Србије и Хрватске после хашке пресуде, улогама Ватикана и Анкаре у дешавањима на овим просторима током деведесетих година и касније, као и о потезима које би држава Србија могла да предузме после за Србе свакако поражавајуће одлуке из Схевенингена.

-Премда код сваког правдољубивог човека, поготово ако је Србин, ова неморална пресуда Хашког трибунала мора неодољиво изазвати снажно осећање револта и гнева, она је, кад се узму у обзир све околности ванправног контекста у коме је донета, заправо накарадно и цинично, али и гвоздено логична.

Светски планери и реализатори великог (злочиначног) подухвата разбијања Југославије на трагичан и крвав начин, са Србима као наводним главним кривцима за сва зла, а резултативно стварним губитницима, нису могли дозволити да се као удружени злочиначки подухват правно дефинише једна од кључних операција њихових овдашњих штићеника, јер би тиме логика читаве конструкције била озбиљно пољуљана и доведена у питање.

У лажној слици не сме се појавити ни најмања пукотина, јер кроз њу се истина, попут воде, неминовно и незаустављиво почне пробијати, да би је на крају разорила. Да би остао трајно некажњен, злочин мора бити савршен. Али, срећом, савршеног злочина нема, каже на почетку разговора професор Танасковић.

Као дугогодишњи дипломата сматрате ли да је држава Србија у претходном периодсу могла да уради нешто на дипломатском пољу да не дође до овакве хашке пресуде?

-Увек се може урадити више. Ипак, управо из разлога наведеног у одговору на Ваше прво питање не верујем да се неким додатним и ефикаснијим дипломатским ангажовањем Србије у конкретном случају могло постићи да у Хашком суду буде донета радикално другачија, тј. уравнотежена и правична коначна пресуда.

Ово судилиште је створено зато да обезбеди правну подлогу и аргументацију за писање историје на начин који одговара интересима унутрашњих и спољашњих гробара Југославије, тако да је она општа пресуда унапред донета, док су све појединачне одлуке у функцији њеног потврдјивања или пратећег настојања да се неким сразмерно коректним судјењима у мање важним појединчним случајевима створи привид објективности. Суђење Готовини и Маркачу било је сувише значајно да би се могло дозволити да у коначном исходу буде објективно.

Како ће се по вашем мишљењу ова пресуда Хага одрзаити на будуће односе Србије са Хрватском али и са осталим земљама у региону и са ЕУ?

-Пресуда ће свакако отежати процес нормализовања односа између Србије и Хрватске који и онако тешко иде, поготово на психолошком и емоционалном плану. Две суседне и једна на другу реално у много чему упућене државе мораће да се понашају рационално и међусобне односе у читавом низу важних области систематски унапређују. Искрености и пријатељства, међутим, укупно узевши, између Срба и Хрвата, заробљених трауматичном хипотеком сукобљавања и дијаметрално опречним искључивим “истинама” о себи и о другима, задуго, а можда и никада неће бити.

Амнестирањем од очигледног и документованог злочина нико се не може подстаћи на самокритичко преиспитивање сопствене улоге у грађанском и медјунационалном рату. Хрвати сад ликују, а Срби тугују. И једни и други још чвршће верују да су у праву. То није добра претпоставка за толико призивано помирење.

Многи сматрају да је и Ватикан имао удела у лобирању за особођујућом пресудом хрватским генералима, шта ви као бивши амбасодор у „Светој столици“ мислите о томе?

-Зна се да је Ватикан снажно подржао и, заједно с Немачком и још неколиким медјународним чиниоцима, издејствовао признавање независности Хрватске. Света Столица Хрватску сматра својим најпоузданијим упориштем на простору бивше Југославије и према њој се понаша у складу с таквим видјењем. Према Хашком суду, међутим, Ватикан од почетка из више разлога има озбиљне резерве и с њим избегава било какву сарадњу.

Својевремено је Државни секретаријат био чак и у јавном спору са Карлом дел Понте. Не верујем да је Ватикан у случају Готовине и Маркача нешто посебно предузимао, што међутим не важи за Католичку цркву у Хрватској која се чак и молитвама, бдењима и црквеним звонима продружила националној кампањи у прилог двојици генерала. Замислимо да се Српска православна црква тако постави у вези са суђењима Караџићу или Младићу. Али, Готовина и Маркач су невини, зар не?

У ком правцу по вашем мишљењу Србија треба даље да иде на дипломатском плану после одлуке Хага, наставак евро интеграција или окретање ка Русији?

-Реч је о тешкој политичкој и етичкој дилеми. Интимно, био бих за одлучније исказивање незадовољства овом пресудом и укупним односом САД, ЕУ и још неких држава према Србији, па чак и за замрзавање процеса евроинтеграције. Реално, мислим да Србија без свестране, антиципативне и далековидне анализе, упркос огорчењу, не би смела да повлачи потезе који би можда донели тренутну сатисфакцију, али би јој могли додатно отежати и онако незавидни, али не безнадежни положај.

Сигурно је да се треба одредјеније поставити према партнерима са Запада и јасније маркирати своје неодступне позиције, промишљеним валоризовањем малобројних, али ипак постојећих адута у нашим рукама. Као претпоставка, најважнији би био национални консензус о оном најбитнијем у пројекцији трајног државно-националног интереса, чему нас је пресуда Готовини и Маркачу, рекао бих, бар мало приближила. Са Русијом и Кином треба,наравно, посвећено и максимално развијати све видове сарадње. То је ваљда сада већ свакоме јасно.

Каква ће бити улога Турске када је реч о Србији и Балкану у наредном периоду, где је ту интерес званичне Анкаре?

-Анкара жели да обнови свој доминантни утицај на Балкану,као једном од трију региона ( ту су још Блиски исток и Кавказ, са средњеазијским продужецима) који су утврдјени приоритети њеног неоосманистичког наступања. Турска се на Балкану доследно поставља као адвокат и тутор муслиманских заједница, а првенствено Албанаца и Бошњака, док са Србијом жели да развија односе до мере потребне за остваривање главног циља, обезбеђивања регионалног предводништва. У односима с Турском треба бити прагматичан, коректан, али и крајње опрезан.

Турски званичници не пропуштају да истакну како Србију сматрају “кључном земљом” региона, што нашим ушима годи, а требало би да нас подстакне на додатну предострожност. Није исто бити “кључан” за пријатеље и за оне који то баш и нису. Лично бих волео да смо мање “кључни”за Турску. Поред тога, манир је представника већих и јачих земаља да саговорницима из оних мањих и слабијих рутински “разбијају гард” ласкавим изјавама о њиховој наводној регионалној “кључности”. То су турски званичници поручивали и Македонији, Црној Гори, а о Албанији да и не говоримо.

Као наш водећи исламиста и најбољи познавалац исламског света како видите дешавања у сукобу Израела и палестине и кола је то претња по читаву Европу и шире?

-Израелско-палестински сукоб улази у нову фазу диктирану променама у региону које је донело тзв. “арапско пролеће”, а од којих је засад највидљивија јачање исламизма у свим захваћеним земљама, што за Израел никако не може бити добра вест. Пажњу привлачи и меандрирање у постављању САД, односно Обамине администрације… Тема је актуелна, али и веома комплексна, тако да је немогуће озбиљније је размотрити у оваквом разговору, кроз одговор на само једно питање везано за само један аспект ситуације.

(Правда)

Ознаке: интервју, однос Срба и Хрвата након ослобођења хрватских ратних злочинаца, Професор Дарко Танасковић, хашка пресуда