Прочитај ми чланакСви злочини и завере у Дреници, од Азема Бејте до Адема Јашарија. Рајс: Бејта је од Косте Пећанца купио титулу, да би се затим обогатио и осилио
Давне 1889. године, 5. октобра, са коте 947 шумовитог Преполца, са граничне српско-турске линије, посматрао је, дурбином, поробљено Косово славни аустријски новинар и писац Феликс Каниц, аутор капиталног дела о Србији и српском народу Дас Конигреицх Сербиен унд дас Сербенволк.
На неколико страница Немац Каниц сасвим научно разматра своја сазнања да се ту, на правцу северозапад-југоисток, већ пет, односно, сада шест векова, води огорчена борба „крста и полумесеца“ око превласти на Балкану, и уз болно уверење да се судбине народа одређују мачем и да су све супротне тежње без икаквих изгледа, како некада, тако и данас и сутра.
Тај Каницов историјски поглед на Косово, дурбином, довољан је, чини се, као увод у нераскидиву повезаност историјских и савремених дешавања у етничкој историји наших крајева и подсећа нас да се одређени друштвени процеси понављају кроз време у циклусима.
Дреница, област јужно од Ибра, између Косова и Метохије, прошле недеље поново је била у фокусу јавности. Ветерани ОВК су блокадом путева онемогућили председника Србије Александра Вучића да посети село Бање, са невеликом српском енклавом.
Чула се пуцњава, гореле су гуме на путевима, свуда около су се видели наоружани Албанци…
И пре двадесет и једну година Дреница је била у жижи интересовања. У селу Лудовићи близу Србице, почели су 25. новембра 1997. први сукоби полиције и тада илегалне терористичке ОВК. Тада је група терориста под командом Адема Јашарија у заседи сачекала полицијски конвој који се кретао према селу Воћњак, где је дан раније нападнута група судских извршитеља из Митровице. После вишечасовне борбе, снаге МУП биле су принуђене да се повуку.
О злочинима ОВК над цивилним становиштвом у наредне две године најбоље сводочи оптужница, коју је подигао међународни тужилац Еулекса Маурицио Салустро против 15 бивших припадника, познатих као „Дреничка група“, којом је обухваћено и убиство команданта српске полиције у Глоговцу. Сабит Геци и Сахит Јашари су оптужени да су физички малтретирали и убили Ивана Булатовића 1998, а да је Геци, према исказу заштићеног сведока, моторном тестером одрубио главу полицајцу.
Адем Јашари убијен је у марту 1998. у једном контранападу српске полиције на припаднике тзв. ОВК, када је практично почео крвави сукоб на Косову и Метохији, после којег је уследило бомбардовање СРЈ и масован егзодус Срба из јужне српске покрајине.
Ако померимо скалу времена за 83 године и вратимо се у новембар 1944. године, када на Косово, након повлачења немачке војске, улазе југословенски партизани, суочићемо се са сличним сликама које смо у Дреници доживљавали и крајем 20. века. Десетак дана након што су ослободиоци пристигли на Косово, избија масовна побуна у којој су учествовали Албанци мобилисани у партизанске јединице, како би били послати на Сремски фронт. Било их је око 15.000, а епицентар побуне је опет Дреница. Који месец доцније, 21. фебруара 1945. године, у селу Трстеник, јединице НОВЈ, у садејству са две бригаде Народноослободилачке војске Албаније, према договору Јосипа Броза са Енвер Хоџом, опколиле су и готово уништили штаб побуњених балиста, припадника организација „Бали комбетар“. У гушењу ове побуне учествовало је око 40.000 људи! Међутим, поједине формације балиста успеле су да сачувају живу главу и наставиле су да делују на простору Дренице. Тек је седам година касније, 1952. ликвидирана последња група.
И пре стотину година у Дреници иста слика. А шта се дешавало пре један век по селима Галица, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце, забележио је један угледни и поуздани сведок тих догађаја. Био је то Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани, који се истакао као криминолог, радом на истраживању злочина над српским становништвом у време и после Првог светског рата.
Пет споменутих дреничких села под својом влашћу држао је „мали цар“, шиптарски терориста Азем Бејта, окружен својим до зуба наоружаним качацима. Годинама, ни жандармерија, ни војска Краљевине Југославије, није смела да ступи у дренички атар. Тамо су Шиптари имали своју „државу“, „мали цар“ им је расписивао порезе, мобилисао, увежбавао у руковању оружјем, гонио на кулук… Дреница је требало да буде једна од база у којој ће се, до рамазана 1924, окупити одметници са разних страна, да би на Бајрам дигли сународнике на устанак!
Истине ради, која уосталом никад није ни црна ни бела, ваља рећи да се Азем Бејта одметнуо у шуму за време Првог светског рата и био је у сукобу са Аустријанцима, који су му убили два брата зато што су у својој кући у Галици скривали и штитили неке Србе, Лазаревиће, из оближњег села Радишева. Због тог случаја се и одметнуо у шуму, сакупио чету и осветио браћу. Надаље се, по природи ствари, држао Срба код којих се и скривао. У почетку је пљачкао највише своје сународнике, и све отменије и виђеније људе. Потом ће променити страну и окомити се на Србе, мирећи се са својима и купујући њихову оданост новцем и поклонима. Највише је пљачкао, али је и убијао. Уочи самог ослобођења, убио је четворицу сељака, Срба, из Чечева, да би им одузео четири коња са товарима сукна. Нешто пре тога приредио је спектакуларну заседу код села Чабре, на путу из Митровице у Ибарски Колашин, и опљачкао силан народ који се враћао са пазара. При томе је обешчастио неколико жена и убио двојицу виђених Колашинаца.
Иако у тако критичном моменту завађен са Србима, он ће наћи начина да пређе на српску страну и прикључи се четама Кеће Ајризовића, који је учествовао са Костом Пећанцем у Топличком устанку. Бејта ће чак од Пећанца купити и титулу српског војводе, како наглашава цитирани угледни и поуздани сведок тадашњих догађаја Арчибалд Рајс. И пошто је као српски „Азем-војвода“, наравно, са арнаутским акцентом, успео да се обогати и осили, и да компромитује српску ствар на Космету, и међу Србима, и међу Албанцима, Азем Бејта се одлучио да још једном промени страну и прогласи „своје царство“ у Дреници.
Елем, те 1924. године план је био да Бајрам Цури у Скадарској Малесији, у племену Краснићи, подигне устанак који ће се проширити на целу земљу, те да се са власти свргне диктатор Ахмет Зогу, а на власт доведе демократа Фан Ноли, који ће уз подршку Италије присајединити Албанији део Космета до пруге Скопље – Митровица. Италија ће дати оружје да се наоружа погранично становништво северне Албаније. Из Бугарске ће доћи чете ВМРО као појачање. Током Рамазана сви ће се качаци окупити на Бејтиној територији, на дан Бајрама, да се дигне устанак и – смрт Југославији!
Међутим, ствар је проваљена и дојављена Београду, шиптарски извори кажу да је издајник – шпијун био њихов човек, неки Нух Биба из Ђаковице, по имену и презимену очигледно католик.
У понедељак, 14. јула, увече, уочи Бајрама, једна војно-жандармеријска формација од неколико батаљона, под командом артиљеријског пуковника Стојановића и пешадијског пуковника Денића, опколила је Галицу и још пет дреничких села. У зору Азем Бејта позван је на предају. Изненађен у свом леглу, овај је наводно пристао да преговара, а у ствари је одмах побегао, покушавајући да нађе излаз из обруча, пошто је претходно својима наредио да из свих оружја бију по непријатељу. Када је из Бејтине куле отворена ватра и када су пале прве жртве, пуковник Стојановић је наредио артиљеријску паљбу. Окршај је трајао цео дан. Када су се прашина и дим разишли, видело се само згариште – качачка држава у Дреници више није постојала.
У овој акцији погинуло је 14 војника и жандарма, док је на страни качака било 125 мртвих. Било је и цивилних жртава – две жене и два детета, али, према стручном извештају поменутог криминолога Рудолфа Арчибалда Рајса, њих нису убили војници, него су настрадали у једној запаљеној кући, из које нису хтели да изађу.
– О личности Азема Бејте многе се легенде причају, легенде које не одговарају истини“ – завршава Рајс свој извештај и причу о младом цару из Дренице. – О његовим кривицама могао бих читаве књиге писати. Тај човек није само обичан лопов и зликовац, он је и садиста који мрцвари своје жртве. Видео сам премлаћеног Муслија Сефера из Доњег Обилића, коме су биле одсечене уши.“
ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА: Да ли смо данас свесни шта су чинили наши ђедови за нас? https://t.co/Y5flRpo1OE
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 16, 2018
КОСТИ У ПРЧЕВСКОЈ ЈАМИ
О судбини Азема Бејте дуго се ништа није знало. Тек четрдесетак година касније сазнало се да га је рањеног изнела из обруча његова прва жена и ратна другарица, арнаутска амазонка Ћерима, звана Шота Галица. Али, како је у путу убрзо умро, тело му је бачено у једну дубоку јаму крај села Прчева. Сви присутни су се тада заклели, дали бесу, да никада неће одати тајну његовог гроба.
Ипак, Шиптари су и ову бесу погазили, па су 1971. године кости Азема Бејте свечано извађене из прчевске јаме тако да дух његов и данас лебди над Дреницом.
