Прочитај ми чланакУ петак ће министри спољних послова Русије, Турске, Србије и БиХ у Сарајеву разговарати о побољшању српско-бошњачких односа
Лавров и Чавошоглу у присуству министара иностраних послова Србије и БиХ требало да разговарају и постигну одређене договоре, првенствено у правцу побољшања српско-бошњачких односа.
Најављени па одгођени (са 17. на 21. септембар) долазак у Бањалуку руског министра иностраних послова Сергеја Лаврова није побудио превише радозналости у смислу истраживања разлога. Уосталом, дошао у понедјељак или петак као и да није било битно ни за медије, иако се церемонија полагања камена темељца за Српско-руски културни центар није помјерила са већ најављеног 17. септембра.
Јавности је саопштено да су у питању бројни државнички послови и да ће министар Лавров ипак доћи, најприје у Сарајево, па у Бањалуку. Нешто се ипак догодило, што је био разлог за пролонгирање посјете.
САРАЈЕВО ИЗМЕЂУ ЧЕКИЋА И НАКОВЊА
Наиме, на турску иницијативу у Сарајеву треба да дође до сусрета, тачније састанка, министара иностраних послова Русије, Турске, Србије и БиХ. Посебну тежину у свему има што је то Чавушоглу тражио од Изетбеговића – а овај није могао захтјев ни одбити нити потврдити – да организује састанак, те је тражио додатно вријеме.
Знао је Бакир да Америма неће бити мило када чују да ће Сарајево бити домаћин високим званичницима Русије и Турске који долазе како би посредовали између Срба и Бошњака. Тако се политичко Сарајево поново нашло између Вашингтона и Анкаре, односно између чекића и наковња.
Како ли ће и да ли ће Изетбеговић, након што Лавров оде за Бањалуку а Чавошоглу се врати у Турску, „испеглати“ односе са Америма, не зна ни он сам, а да му је лако, није. Јер дешава се управо оно од чега вашингтонска администрација стрепи, а ни у граду на Темзи главобоља није ништа мања – Русија и Турска посредују и уређују односе између балканских народа.
Уопште не треба сумњати да ће имати успјеха у томе, могли су се договорити у Сирији, у замршенијим, ратним околностима, па зашто им то не би пошло за руком и на „брдовитом Балкану“? Наиме, руско-турски односи, нарочито у економској сфери, годинама су у узлазној путањи. Обим робне размјене Турске са Русијом неупоредиво је већи од робне размјене Турске са САД.
Русија располаже војном техником која може омогућити Турској да не зависи од Запада. С друге стране, Турска привреда у Русији има тржиште за извоз хране, првенствено меса и воћа, али и неких руда (гвожђе, бакар), као и роба широке потрошње.
Између Русије и Турске потписани су споразуми о слободној трговини, слободном саобраћају, слободном промету роба, услуга и инвестиција, што може постати образац за склапање уговора у Евроазијском савезу. Односи су погоршани након што је турска авијација оборила руски Сухој, али рачун је ускоро „испостављен“ турској „дубокој држави“, односно Гуленовој организацији ФЕТО, а индиректно је кривица пребачена на Американце.
Неуспјели пуч у Турској донио је нове геополитичке „вјетрове“ који су Турску дефинитивно усмјерили према Русији, а удаљили од САД и НАТО. Дошао је у питање и опстанак базе Инџирлик на турском тлу.
Серија састанака између Путина и Ердогана допринијела је новом приближавању што је, између осталог, за резултат имало потписивање уговора о куповини ракетних система ваздушне одбране С-400. Уговор је вриједан око 2,5 милијарди долара. Турска набавка система С-400 изазвала је забринутост међу чланицама НАТО, јер ти системи не могу да се интегришу у војну архитектуру алијансе, а Турска је прва чланица НАТО која је купила систем С-400. Предвиђено је да испорука система Турској почне у марту 2020. године.
Сигурно да је Изетбеговићева политичка судбина директно везана за однос Турске и Сједињених Држава, и да га је свако политичко размимоилажење ових сила доводило у деликатну ситуацију, а односи Турске и САД постали су незаобилазна и веома важна тема у сваком политичком дискурсу у БиХ.
ЈАЧАЊЕ ТУРСКОГ МЕДИЈСКОГ ПРИСУСТВА У БиХ
Паралелно с тим повремено би се постављало питање – какав је међусобни однос снага ових геополитичких сила у БиХ, односно ко је јачи и у ком сегменту. Што се тиче личног опредељења, код Изетбеговића и његових првих сарадника дилема не постоји, то је Турска, али у Сарајеву није мали број ни оних који имају другачије опредељење.
Политички утицај Турске у Сарајеву одавно је видљив, он се осјети и на медијској сцени. Турским новцем најпре је основан портал фактор.ба, а потом недељник Став. Недуго затим покренут је дневни лист Фактор, као пандан до тада неприкосновеном Дневном авазу.
Ердоганова супруга Емине Ердоган покровитељ је фондације која у Сарајеву помаже невладин сектор. Ради се о фондацији ИХХ (Инсан Хак вел Хуријет или Инсани Јардим Вакфи) која пружа финансијску подршку невладином сектору користећи Туркиш Зират Банк. Ово је сасвим разумљиво јер Турска копира америчке технике у ширењу свог утицаја.
Амерички политички потенцијали у БиХ су мање-више познати: институција Високог представника у БиХ је, у ствари, „глас Америке“ и зато су изгледи да она буде угашена веома мали, могло би се рећи никакви. Други амерички „глас“ у БиХ је Америчка амбасада у Сарајеву, са свим потенцијалима и утицајем земље коју представља.
Када су медији у путању, вриједи истаћи да већ годинама амерички милијардер Џорџ Сорош оснива нове и купује утицај у постојећим БиХ медијима. Поред тога, Телевизија Н1, створена америчким новцем, балкански ЦНН, како је у региону називају, са студијима у Сарајеву, Загребу и Београду, постала је препознатљива медијска кућа са растућим утицајем на јавно мњење.
Улични протести одржани у Сарајеву али и другим градовима Федерације БиХ у фебруару 2014. године, када је невладин сектор, финансиран новцем Запада, покушао да збаци власт у Сарајеву у име „грађана“, били су велико упозорење Изетбеговићу. Током нереда запаљене су зграде неколико кантоналних влада, али и зграда Председништва БиХ, што је указало на озбиљност организатора нереда. Међутим, од веома присног односа са Ердоганом и уопште протурског курса Изетбеговић није одустајао.
Међу првима који су јавно подржали турског председника Ердогана у настојању да се одупре пучистима био је управо Бакир Изетбеговић. У петак 21. септембра у Сарајеву би Лавров и Чавошоглу у присуству министара иностраних послова Србије и БиХ требало да разговарају и постигну одређене договоре, првенствено у правцу побољшања српско-бошњачких односа.
То ће представљати и дефинитиван повратак на Балкан ових некад незаобилазних сила на Балканском полуострву. Какав ће бити амерички одговор и које посљедице ће сносити Изетбеговић и његова партија сазнаћемо након што се заврше предстојећи избори.
ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА: Ревизија историје у контексту вести из Мадрида о Анти Павелићу https://t.co/qE24tyaCWV
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 18, 2018
