Прочитај ми чланакСрпски покушај да привуку туристе из Азије завршио фијаском, стижу им препуни авиони, а враћају се празни, пише хрватски Јутарњи лист.
“У центру за избеглице Миксалиште у центру Београда, млади тражиоци азила чекају у реду како би се ошишали. Просторија је испуњена новопридошлицама који пуне своје мобилне телефоне или се повезују на бесплатан wi-fi. Мало даље, двоје људи игра стони тенис”, пише Гардијан.
Неки су управо стигли из северне Африке, неки с Блиског истока, а неки већ дуже време спавају на отвореном у Парку Луке Ћаловића, међу локалцима познатијем као Авганистански парк. Но, необично за Србију, која на неки начин представља врата према западној Европи, има све више младих Иранаца.
Прошле године, Србија је постала прва земља континенталне Европе које је Иранцима омогућила путовање без визе. Хостели и апартмани су пуни иранских гостију, а у Кнез Михаиловој, београдској пешачкој зони, све чешће се чује персијски језик или фарси.
Међутим, Иранци не планирају повратак кући. Авиони долазе пуни, а одлазе празни. Одлазе из своје земље углавном због економских прилика, које су се додатно погоршале након Трампових санкција и које су ослабиле иранску валуту риал.
Сороусх Рахмани (24) стигао је у Србију пре четири месеца. Искористио је 72 сата, колико сме да избива из избегличког центра, како би се на улицама Београда опремио за свој девети покушај да уђе у Европску унију.
Као и остале избеглице, и Рахмани је депоновао 2.000 евра у једној мењачници које ће добити његов кријумчар тек кад овај буде на сигурном у Италији.
“Иран је био попут пакла. Радије овде спавам на картону него да сам онде”, каже он.
Строге граничне контроле на мађарској граници значе да ће Рахмани покушати да иде преко Хрватске. Многе избеглице прво иду у Босну и Херцеговину, јер мисле да су им због дуге границе с Хрватском тамо боље шансе. Босански медији су објавили да је ове године (до септембра) забележено 1.647 иранских тражилаца азила, што је огромно повећање у односу на 16 колико их је забележено читаве прошле године.
“Сваки пут кад избеглица ‘заигра игру’, рискира властити живот. Но, неки не виде другу могућност”, каже Милена Тимотијевић из International Rescue Committee.
“Препуштени су милости и немилости бескрупулозних кријумчара људи, често их гранична полиција насилно враћа назад, присиљени су на сексуалне односе како би преживели и изложени разним другим облицима насиља. Па ипак, они не престају да покушавају”, додаје она.
Хасана Камелија је приликом задњег покушаја ухватила мађарска полиција. Пустили су га на српској граници у близини Суботице, али тек након што је провео 20 дана у затвору где су га тукли.
“Изгубио сам наду у живот у Ирану. Продао сам мотор да бих дошао овамо. У Ирану се више не може живети. Тамо евентуално можеш остати жив, али нема будућности у Ирану”, каже 22-годишњак с тетовираним мотоциклом на руци.
Гордан Пауновић, председник Инфо Парка каже да се број Иранаца који пристижу рапидно повећава.
“Одмах препознаш Иранца. Авганистанци и Сиријци изгледају сиромашно, али онда спазиш хрпу деце с руксацима, који изгледају као да су на школском излету. Погледаш их, насмејеш им се, и они ти се насмеше назад. Сви који стижу из Ирана су били угњетавани или због тога што су ЛГБТ, или зато што су хришћани, или из политичких разлога, или су се у Сирији борили на страни Асада, па су одлучили да оду, јер више нису желели да ратују”, прича Пауновић.
Највећи број Иранаца стиже авионом на једном од укупно два лета недељно према Србији. У Инфо парку, упознали смо брачни пар с 11-годишњим дететом и 17-годишњом кћерком, који су стигли пре четири дана и потражили азил. Ћерка, бистра девојка која је напустила Техеран само годину дана пре завршетка факултета, једина је која говори енглески. Очигледно је била узнемирена очевом одлуком да остану у Србији и питала је колико дуго ће морати да иде у школу овде.
Српски министар туризма, Расим Љајић, који је настојао да промовише туризам укидајући визни режим за иранске држављане, каже како је Србију у првих седам месеци ове године посетило 15.855 Иранаца, од којих је више од 1.500 затражило азил. Није познато колико их је продужило за ЕУ.
Но, не желе ипак сви у ЕУ. Гардијан је посетио и камп Боговађе, око 50 км удаљен од Београда, где живи 35 Иранаца.
Амин, 27-годишњи гаy Иранац, побегао је из иранског града Шираза након што га је властити отац пријавио полицији јер га је затекао у сексуалном односу с партнером. Пријатељ му је купио карту у једном смеру из Техерана за Београд.
“Кад сам стигао, задржали су ме на аеродрому шест дана. Нисам имао новца, ни хотелску резервацију, ни карту за натраг. Нисам имао ништа. У Ирану ми је највећа претња била властита породица, не влада. Породица је највећи проблем кад се ради о ЛГБТ особама.’
Баш попут Амина, многе су избеглице задржане на аеродрому, а 1.000 их је сместа депортовано. Неки кажу да су на аеродрому били премлаћивани, малтретирани, понижавани. Показују слике масница по рукама и ногама и тоалета у ужасном стању. Србијански министар унутрашњих послова одбацује све оптужбе и каже како је један избеглица сломио руку приликом пада.
За то вријеме у Миксалишту један 15-годишњак једе хлеб и сир коју му су дали рођаци. Није се туширао већ 15 дана, а нема се чиме ни покрити током хладних ноћи.
Спољне зидове избегличког центра недавно је осликао ирански уметник Реза. На једном зиду приказан је пут од Африке и велики комад колача окружен жутим звездама који чека након границе с ЕУ. Орао пробија ограду и лети према плавом небу које симболизује заставу ЕУ. На зиду је и натпис на персијском и енглеском који каже ‘слобода’.
