НЕБОЈША КАТИЋ: Чекајући велику економску кризу

Небојша Катић

21:20 11.10.2018.

Колико је Србија спремна за суочавање са све извеснијом глобалном економском кризом

Модерне економије циклично пролазе кроз периоде рецесија и са тим феноменом су научиле да живе. Велике невоље настају када се уместо цикличних криза догоде глобалне, катаклизмичне. У последњих сто година свет се суочио само са два таква догађаја – са Великом депресијом из 1929. и са Великом рецесијом из 2008. Криза која се данас најављује биће пре од ове опасније врсте.

Кризе нејаких економија у правилу почињу као валутне, а потом брзо прерастају у дужничке и банкарске. У првом кораку странци заустављају унос капитала у земљу и/или повлаче већ унети капитал – било да превремено враћају кредите, повлаче добит или продају домаће хартије од вредности. Предузећа журе да избаце из земље што више новца купујући у том процесу страну валуту, док грађани панично повлаче девизе из банака. Како тражња за девизама далеко надмашује понуду, како су девизне резерве недовољне да овакве ударе амортизују, вредност домаће валуте убрзано пада.

ММФ КАО СПАСИЛАЦ

Паника се шири и држава улази у смртоносну економску спиралу на чијем се крају увек појављује спасилац – ММФ. Уз кредите ММФ-а долазе и нова, тешка условљавања, ново стезање буџетског каиша и пораст беде.

Да ли је Србија спремна за нову економску кризу и да ли је економија у бољем стању него што је била пред избијање Велике рецесије 2008? Нажалост, одговор је – не. Иако је Србија управо закорачила у најбољи период у својој историји који ће се памтити као „златно доба“, сви кључни параметри финансијских ризика данас су битно гори него пре десет година.

Јавни дуг, понос данашњих власти, исказан у еврима порастао је за око 15 милијарди, док је његов удео у БДП-у око два пута већи него 2008. Спољни дуг је за око шест милијарди евра већи него што је био 2008.

Девизна штедња је порасла за око пет милијарди евра у односу на 2008., при чему је око 80 одсто штедње у облику депозита по виђењу. Повлачење девизне штедње грађана је у тренуцима кризе исто толико опасно по курс динара и финансијску стабилност, колико је опасно и бекство капитала из земље. Што је удео девизне штедње већи, систем је нестабилнији – у Србији је око 95 одсто штедње у девизама.

Девизне резерве би требало да спрече нападе на динар, да буду гарант девизне штедње и девизне ликвидности система. Иако су девизне обавезе (екстерне и интерне) значајно порасле, укупне девизне резерве само су за око две милијарде евра веће него што су биле пред избијање кризе 2008. Речју, капацитет Србије да се носи са будућом кризом је нижи него пре десет година када је систем био на ивици банкрота.

Основи разлог финансијске рањивости држава попут Србије је што се непотребно задужују у страној валути како би финансирале инвестиције и буџетску потрошњу. Велики део тих трошкова би се могао финансирати домаћим новцем и динарским кредитима, без инозадуживања.

ДЕМАСКИРАЊЕ МИТА О РЕАЛНИМ ИЗВОРИМА

Локалне елите су прогутале доктринарну удицу по којој је се инвестиције и јавна потрошња морају финансирати само из „реалних“ извора – штедње или пореских прихода. А како је домаћа штедња мала, развијене државе ће, ето, позајмити део сопствене штедње. Емисиони механизам централне банке, тај моћни инструмент који државе могу користити у свом развоју, потпуно је неутралисан како би се финансијска судбина предала у стране руке.

Мит о „реалним“ изворима потпуно је демаскиран када су западне економије од 2008. ушле у циклус штампања новца какав никада раније није виђен. Морало би бити јасно да кредити који се дају неразвијеним државама нису трансфер вишкова западне штедње, већ су трансфер новокреираног новца који са „реалним“ изворима нема никакве везе – ни данас, баш као ни раније.

Узимање иностраних кредита да би се њима финансирали динарски трошкови или емитовали динарски кредити је сулуда политика. Неразвијене државе имају алтернативу, ако имају памети. Оне могу управљати својим развојем пажљиво комбинујући емисиони механизам централне банке и механизам кредитне контроле над пословним банкама.

Када држава вапи за инвестицијама, када у економији постоје слободни капацитети, неупослени људи и ресурси, тада усмерена домаћа кредитна емисија неће изазвати високу инфлацију. Коначно, како то да френетично штампање новца западних држава није довело до инфлације? Куд се деде доктрина о „реалним“ изворима и страшној опасности од новчане емисије?

Сваки покушај да се предложи другачија кредитно-монетарна политика биће критикован навођењем искустава из деведетих, при чему ће се „заборавити“ да је реч о периоду распада државе и периоду рата и санкција. Смисао позивања на деведесете је да се у старту затвори свака дебата како би лажни економски митови наставили да живе. Мора се признати да у Србији тај механизам блокирања расправе сјајно функционише, не само у економској сфери.