Прочитај ми чланакСрбија од 1990 годне од повратка на вишестраначки систем има облике ауторитарности али не и фашизма.
Власт Слободана Милошевића од 1990-2000 године имала је форму „личне власт“ са тврђим ауторитарним моделом, која је више имала карактеристике остатака комуниситичког режима увезаног са националним радикализмом у формату моћи СПС и СРС. Опозиција није имала развијену демократску структуру нити јасну идеологију, тако да је доминирала национално популстичка политика у условима грађанских ратова на простору бивше Југославије, санкција према Србији или НАТо агресије 1999 године.
Милошевићев режим био је популистички, са обликовањем модела државног капитализма, формирањем слоја државних тајкуна. Западна пропаганда Милошевића је третирала као „нацисту“ „,србо-четника“, „комунисту“ у хладном рату према Србији. Дотле, у Србији, већина медији су били усмерени према моћи СПС-а, но, било и медија блиских опозиционим ставовима. Ови медији су били кажњавани од стране Милошевићеве власти, а неки од опозиционих новинара су били и ликвидирани.
21 век
Након пада Милошевића с власти нова политика у Србији прелази од 2001 године на неолиберални концепт економије и политику која се ослања према Западу. Србија прелази на корпоративни модел ДС и ДСС, уз подршку и касније укључивање и СПС, у праксу политике „меке ауторитарности“ две кључне личности др Војислава Kоштунице и Бориса Тадића. Премијер Србије др Зоран није имао реалну моћ али је сам показивао форме умерене личне власти. Он је постао жртва политичког убиства у завери старе и нове власти и страних интереса. Тврђе моделе „личне власти“ имао је Борис Тадић који је од 2008-2012 године имао контролу над владом и парламентом али и медијима. Запад био наклоњен Борису Тадићу али је га је 2012 године „ пустио низ воду“ и прихватио власт СПС-СНС.
„Диктат“ политичког вође или „демократура“ олигархије?
Политичка олигархгија СПС-СНС од 2012 године наставља и води још „тврђу“ неолибералну доктрину уз моделе економске окупације Србије од стране иностраних компанија које се у значајној мери финансирају од пореских обвезника Србије или им се омогућује да без плаћања пореза у Србији износе профите. Јача и олигархија моћи владајућих партија, пре свега СНС, која управља свим ресурсима државне моћи уз агресивну пропаганду, стигамтизацију опозиције у јавном мнењу и парламенту.
Позиција Александра Вучића као премијера и лидера СНС и касније као Председника Србије може да се дефинише као“ високи“ степен личне власти, која је ближа моделу „диктатуре“ уз подршку владајуће странке, једног броја медија и финансиске олигархије. Поред високог степена личне власти Вучића и моћи СНС, политички режим у Србији добија подршку Брисела, ММФ, уз озбиљних примедби из ЕУ на рачун функционисања правосуђа, корупције и стања у медијима.
Запад подржава личну власт Александра Вучића, као коперативну око Kосова, стабилности Балкана и уређености финансија али не реагује на испољавање политичке агресивности владајућег режима према опозицији, као што је то био случај у време власти Слободана Милошевића. Лична власт Милошевића,Тадића и Вућића није у матрици „фашизма“ али је у моделима ауторитарности сходно развоју институција, демократских вредности и карактеру политичких вођа и идеологија на власти.
