Прочитај ми чланакЈедан од највећих фудбалера велике Југославије, београдски шмекер старог кова, још мало о оним временима, животу, фудбалу, носталгији...
Девет сати…цирка девет сати приче о фудбалу. И опет, као да нешто нисмо рекли.
Слободан Цоле Јанковић још једном за MOZZART Spor. Први пут пред Звездино гостовање на Енфилду, тамо где је 45 година раније лично одредио судбину Ливерпула и црвено-беле етаблирао као авангардни фудбалски бренд препознатљивог стила; други пут после Ливерпуловог шокантног слома на Маракани и историјског, првог тријумфа за српски фудбал у Лиги шампиона.
Прича се по граду: долазила екипа Би-Би-Сија (ББЦ) из Лондона да прави велику причу о главном јунаку из ’73. Шпартали по Београду, распитивали се… Ништа. Нису знали где је газда Гацина кафана, Цолетова друга кућа. И ништа од приче. Или документарца, шта су већ планирали… Штета. Знали би Енглези то фино да „упараде“.
“Ма, видео сам ја неки чудан број ме зове. Какви, не јављам се. Умем често и да искључим телефон. Поручили ми на крају преко Звезде, преко оног малог из музеја – поздравите господина Јанковића, очекујемо га у Ливерпулу. Нисам отишао. То сам вам већ рекао. И жао ми је. Волео бих само да сам пружио руку Кевину Кигену. После бих отишао на Коп и одатле гледао утакмицу”, враћамо се само на трен на већ испричану причу о тој јесени 1973. и једном од најчувенијих двомеча у историји европских купова.
Идемо даље.
Јер има госн Цоле још штошта да исприча. Десно крило најбрже у Југославији, оној великој. Добациће сад они што су га видели на делу – ма, у Европи! Чизме, пуна војна опрема, спринт на “стотку”. Штоперица каже: 12,0. Нема преваре, измерила ЈНА. Питали Владимира Петровића како није одиграо више утакмица за Звезду. Десет година, дуг период… А најпознатији српски Пигеон ће: Како? Па кад су код Миљана два места увек била резервисана. Једно за Џају, друго за Цолета.
Са Слободаном Цолетом Јанковићем, београдским мангупом première catégorie, још мало о оном времену кад је цео Београд помало подсећао на мали Париз – а не само имао кафану тог имена – о оном времену кад је статусни симбол представљала творница духа у човеку; кад су шмекери ваљали цигарету између палца и кажипрста и окупљали се на сваком другом ћошку пљуцкајући у даљ; кад је, ово ће боље Б.Тирнанић, “један клуб стекао ореол велике зајебанције свега и свачега, а пробисвети из Савамале, Маринкове баре, са Чубуре и Неимара, они са Булблудера и Дорћолци, за које је трамвајска карта била мисаона именица, рингишпили домови културе, а „леб и мас“ основна исхрана, донели на Топчидерско брдо своје пркосно непризнавање сваког ауторитета, свега што је испод мере човекове и што се поставља као директна брана индивидуалности, разноликости”; и зашто не подсетити (опет Б.Тирнанић), кад су се душановачке фрајле тек ослобођене предградских стега удавале искључиво за навијаче Црвене звезде, јер они су били главни у крају; носили уске фрула панталоне и сладили се украденим воћем са Каленића и Бајлонија.
А Цоле Јанковић играо је за Црвену звезду, јелте. Виши ниво. Дао голове Реал Мадриду и Ливерпулу. Натерао те фудбалске киборге да клекну на траву београдске Маракане, пред црвено-беле барјаке. Избацио их из најпрестижнијих такмичења. Пио са Томом Здравковићем, друговао са Хашимом Кучуком Хокијем – за оне млађе: јунак самоуправног кафанског севдаха и предвечерја сиротињских предграђа, како неко написа за последњи испраћај му; химничар кариране кафанске епохе. И нека буде као бонус (али не најмање важно, напротив) – љубио најзгоднију Југословенку.
Довољно за један животни кроки?
Нека за сада буде само увод у причу (или боље рећи наставак приче) о животу, фудбалу, носталгији, (оном) Београду…
Дорћол, Кнез Милетина, тамо испод Скадарлије… Број?
“Ух, много година је прошло, па то су педесете”.
Али детињства се добро сећате…
“Како да не. Били смо много сиромашни. Сви су били сиромашни на Дорћолу. Владало је велико сиромаштво, готово глад. Нас је отац напустио. Мајку, брата и мене. Живели смо у једној соби од 15-20 квадрата. Сећам се, мајка некако дошла до неких пара и купила прасе од десетак кила. Ту је расло, заједно са нама. Спавало до мене, купали га у лавору… Рачуница је била, да га подгојимо мало, па да се има кад пригусти. Какви, оно набило 110 кила, после га ухватила нека плава болест и оде. Туга у кући. Ма не, не због јела, заволели смо га. Било је чари у том и таквом одрастању”.
А лопта и фудбал, када они долазе?
“У Звезду сам дошао ’58. Имао сам 11-12 година. Пази, ја сам на тренинге ишао због глади. Јер знало се – после ће бити парче хлеба са путером и шунком. Плус шоља чаја. Тако крећем са Дорћола горе ка Топчидеру и маштам како ћу да поједем нешто фино”.
Трамвај и чувено кешање, је л’ тако?
“Па, како другачије?! Ко је тад имао пара за карту… Да не претерам, бар сто пендрека и не знам колико милицајаца потписало ми се на леђима. Знали су да се кешамо, сачекају нас доле на дну Београдске, тада Бориса Кидрича, па онда удри! Ми сиђемо, трк мало напред до покојног Павике, тамо где ће касније бити чувена кафана “Четворка” и наставимо даље. Опет исто. И тако до стадиона”.
Ни батине не кваре сећања на те године?
“Никако! Па и мајке су нас тукле. Крали смо чарапе да направимо лопту, намерно цепали своје да имамо изговор да их бацимо и “уградимо” у крпењачу. Тако је било све док нисмо дошли у Звезду и први пут у животу видели праву лопту. Али верујте, милина је била играти с крпењачом на улици”.
А Београд – да ли је икада мирисао на траву, на зелено…где се играо фудбал?
“Свуда, на сваком ћошку! Играли смо, рецимо, у Ватрослава Лисинског. Ту сам ишао у школу. Сви смо научили да играмо на бетону. Онда на Дорћолу… У то време један или два аута прођу улицом. Па, у Цвијићевој код старе америчке амбасаде. Они нам узму лопту, ми цигле и све им прозоре полупамо. Понижавали су нас Амери. Жваћу жвакаћу гуму па са прозора баце пред нас, у прашину. Ми се побијемо да дођемо до ње, само да је пробамо. Ужасно сиромаштво било је педесетих у Београду. Али кажем, било је лепо.
Делује као да вам недостају та времена?
“Свашта ми недостаје од тог старог Београда”.
Крајем седамдесетих град је брујао о момку из белог поршеа који је палио гуме на Славији и исмевао Народну милицију добрих десетак дана. Чувени Фантом, Влада Васиљевић. А неких двадесетак година раније Београд је препричавао, најблаже речено, чудан подвиг дорћолске мангупарије предвођене Слободаном Цолетом Јанковићем…
“Да, да… Ми смо украли слона из зоолошког врта”…
Слона?!
“Јесте, слона! Обично смо тамо прекопута Бека прескакали зид. Нисмо плаћали улазнице, нормално. А ту је зид био најнижи. Метар, метар и по. И гледамо тако једног дана нешто да мазнемо, али нисмо знали шта. Чувар нас онда среће и каже да пазимо, да не прилазимо слоници јер се тек породила. Могла би, каже, да нас повреди. И то је то. Прави изазов. Оно за чим смо трагали. Успемо некако да је преваримо, да се склони од слончета и нас четворица га изнесемо. Преко зида и у колица. Имало је чини ми се око 100-150 кила”.
Па куд са украденим слоном?! Не паше баш за кућног љубимца…
“А, па имали смо наше тајно скровиште. У чамац и однесемо га на Јојкића канал. Знају Дорћолци где је то. Тамо смо имали малу брвнару. Пустара. Ту смо га сместили, хранили… Сећам се да је у оно време ту било баш доста рибе. Могли сте рукама да их хватате. Пржили, јели”…
Акција је завршена неславно… Или је, ипак, мислија испуњена?
“Цинкарио нас неко. Дошла милиција, похапсила нас све. Дуго је Београдом одзвањала та прича. То и јесте био циљ. Како бих вам рекао… Волели смо друштво, зезање. Ваљда због свих тих недостатака из најраније младости, због сиромаштва, кад је свега фалило. Требало нам је неко доказивање. И опет кажем, много нам је лепо било, без обзира на све”.
Поготово кад је канула прва пара од фудбала, прва стипендија…
„Кад смо потписали те прве професионалне уговоре добили смо неких 800 динара, сећам се. Не знам колико би то данас било, али знам да смо отишли у посластичарницу и све до последњег динара потрошили! Најели се свих врста колача. Торте, тулумбе, баклаве, ма шта све нисмо појели. На крају сви смо повраћали. Ето, толико смо били жељни свега. После сам другу стипендију дао мајци, јер сам јој обећао, да ћу њу и брата хранити од играња фудбала”.
Лето 1966. представљало је прекретницу у историји Црвене звезде. На клупу је дошао Миљан Миљанић, преживео пето место у првој сезони, паљење статива и мрежа од стране навијача, а онда…
“Миљан је нас неколико водио од пионира до првог тима. Ту смо били Куле (Аћимовић), Караси, Трифке Михајловић, Трајковић, голман Ђорђевић, ја… Од двадесетак и кусур играча који су прошли целу омладинску школу Звезде седморица су догурала до првог тима из моје генерације. То је нешто незапамћено. Сад кад добијете једног за први тим то је феноменално. Шта је велика ствар? То што смо ми буквално одрасли заједно на терену. Кад је тако онда можеш да победиш кога хоћеш. И ми смо почели све редом да побеђујемо. Трофеји су били само логична последица”.
Опште је познато да је Звезда највећу разлику у односу на Партизан направила крајем шездесетих и почетком седамдесетих. Анегдота са неког од дербија?
“Највећа ти је анегдота да никада, од пионира до првог тима, нисам изгубио од Партизана”.
Миљанићу нико не спори величину. Сјајан организатор, човек који је видео далеко испред свог времена, али има оних који тврде да Чича није умео да води утакмицу?
“Па, он и није водио утакмице. То је тачно. Што се договоримо у свлачионици – то је то. Препознавао је и победе и поразе, кад ће доћи… Ето, знао је да ћемо да победимо Ливерпул на Енфилду и то нам је казао. Исто тако, сећам се, пред једну утакмицу с ОФК Београдом каже: Изгубићемо, шта се церакате. А ми ваљда нанизали 20 без пораза. И ми изгубимо. Сани нам да два гола на Карабурми”.
Југославија није имала бољег од Миљана Миљанића?
“По мени није. У оно време можда је чак био најбољи тренер у Европи”.
Надалеко су познате и те Чичине припреме…
“Никад више од пет, шест дана одмора. По десет дана ми не видимо лопту. Покојни Жота повраћао, падао у несвест… У Јужној Америци закаже тренинг у подне, на 40 степени. И то поред базена, а около све неке женске. Припреме у Будви – по 25 километара трчања магистралом. Људи нас гледају и крсте се. Уништавао нас је! Повреде није признавао. Само прелом. Или ако му баш доктор Нешовић скрене пажњу. Али, зато је било то чувено Звездино пролеће. Све смо газили у другом делу сезоне”.
Миљанић вас је и два пута слао на позајмице, није вам било право?
“Добро, први пут сам био клинац. Слога из Краљева. Тамо сам се баш надавао голова. Е, други пут већ… Каже ми Чича овако: ја сам одлучио да играм с једним крилом. Са Џајом. Бирај где ћеш на позајмицу. Одем у Марибор и будем други голгетер Југославије на полусезони. Ми шесто место. Одлично сам играо. Требало је да останем годину дана. Онда су новинари извршили притисак, навалили на њега и он ме врати после шест месеци. Тад сам се усталио у првој екипи”.
Имали сте само 25 година када се догодило то Звездино чувено “Косово” у Атини, април ’71. Ви сте још тада рекли целу истину?
“Тако је. После десетак дана изјавио сам да је Црвена звезда продала утакмицу! И радио и телевизија објавили су то. Мислио сам прво да ће да ме ухапсе. Нису. Али, одстрањен сам из тима на шест месеци. Зашто? Па, јер сам рекао истину. Није много прошло од те утакмице, на Маракану је стигао модеран семафор и рефлектори. И, како сад одједном добијамо све то?! А, само неки месец раније једна компанија тражила клубу 1.000.000 марака да се све постави и инсталира. То су биле огромне паре за оно време, Звезда их није имала”.
У Београду ПАО је разбијен “као стара канта” – 4:1. У реваншу право мало чудо (3:0) и одоше Грци у финале Купа шампиона, на Вембли. Прича о “отровној” чорби толико је пута испричана, али ко је заправо запржио чорбу?
“Питате ме да ли су људи из наше управе учествовали у томе? Па, нормално да јесу. Кад год смо ишли у госте знало се – овде седе играчи, овде управе. Аца Котлајић, физио, све је проверавао. Кухињу, клопу… Тог дана у Хилтону у 11 смо имали ручак. Тамо где је било постављено за људе из управе никога није било. Ни Миљана. Тек кад смо добили чорбу и почели да једемо, после неколико минута, у салу упада Котлајић и почне да виче, да баца тањире са столова… Урла: ко вам је рекао то да једете кад сам ја рекао само шницла?! Све је било тако добро изрежирано…ма Хичкок га не би. И готово. После те чорбе само нам је до смеха било. Тамо после на терену слеће хеликоптер, неке рибе излазе из њега… Од нашег фудбала – ништа”.
Стане Караси једини није јео са екипом?
“Није, био је болестан и изолован од осталих. Он је једини могао да игра. Ми два дана нисмо знали где се налазимо”.
Караси вас је и гледао са стране, каже да се у авиону славило као да сте прошли?
“Могуће, врло могуће. Па, ми кад смо слетели у Београд право у дискотеку. Људи нас пљују, гурају, ударају… Ми их онако збуњено гледамо и чудимо се. Шта је, бре, ово?! Мислим се, ово све наркомани око нас. После одемо у Топчидерску ноћ, на још по једно пиће. На улазу радио мој кум Рале. Приђем, да уђемо преко реда, а он мени ни пет ни шест – шамарчину. Продана душо, виче. Сутрадан се будим око 12. Крећем на стадион и стајем код Лондона на семафор. Човек на пешачком показује ми да отворим прозор. Отворим, он фљас – пљуне ме! И опет “поздрав”: ђубре једно! Људи су били свесни свега. Тај пораз је много тешко пао свима… Тек кад сам дошао на стадион и видео све оне смушене људе схватио сам шта се све издешавало. Сећање је почело да се враћа. Ето, толико је та дрога била јака. Људима, нажалост, није могло да се објасни. Остали смо продане душе”.
А верзија о нафтним депоима у солунској луци које је Југославија наводно добила у замену за Звездин пораз?
“Нисам чуо за ту причу”.
ПРВИ РЕКЕТАШ У БЕОГРАДУ
Дечија игра за дечију игру, али било је и озбиљних проблема…
“Било је свега. Кажу, Цоле ударао први рекет у Београду. О чему се ради… Није жив да потврди Зоран Мишчевић, прва београдска рок звезда. Његове Силуете тада су биле популарне. Свирали у Браће Стаменковић. Дођем и тражим неколикои улазница за девојчице. Он не да. Ја му поломим гитару. Сад ћеш да плаћаш! Мало сам претио и тако… Од сутра плаћате рекет. То је све онако… Опасно је било кад сам једног типа изударао летвом јер је напао једну девојку. А на летви се задеси ексер. Испостави се да је Шиптар. Нисам знао, стварно. Молио сам бога да преживи. Хапсили су ме. Извадио ме отац голмана Ђорђевића”.
Панатинаикос је, нажалост, остао највећа мрља у историји Црвене звезде, а жал с годинама није пролазио…
“Немам ни најмању сумњу да бисмо узели Куп шампиона још тада. Па, Ајакс је у то време још играо са либером. Нема шансе да би нас похватали. Много смо били бржи. И бољи. Чудо бисмо направили у финалу. Велика, баш велика штета”.
Има једна прича која заправо говори како ниједна Звездина генерација, ни пре ни после, није имала толико самопоуздања и вере у своје квалитете. Ви сте обећане премије за пласман у финале и освајање трофеја унапред потрошили, је л’ тако?
“Куле, Караси, ја и не знам ко још беше, дали смо аванс од по 50 одсто за куповину стана. У то време правиле су се феноменалне куће прекопута ресторана Михајловац. Знам да је у питању била велика лова. Премије обећане, биће значи да се исплати до краја… И све пропаде с тим поразом у Атини. Велико је то разочарење било”.
Ваша генерација одиграла је много великих утакмица. Можете ли да издвојите највећу?
“Против Реал Мадрида ’75. Четвртфинале Купа купова”.
А Ливерпул, две ваше мајсторије?
“Не, не. Реал. Невероватно је да смо ми избацили тај тим. И никад ми неће бити јасно како смо успели. То је хиљаду пута већа победа него против Ливерпула. Они шест или седам шпанских репрезентативаца, купили Некера и Брајтнера, а ми овде јадници. Остали само Џаја и ја. Сви су већ били отишли у иностранство. Ја сам мислио даће нам десет комада”.
Кад оно…
“Тамо изгубимо 0:2, овде их ‘ладно добијемо 2:0. Па пенали. Памтим, украдем лопту беку, центрирам, Џају погоди у потиљак и уђе. Није ни знао да је дао гол. За 2:0 сам исфолирао пенал. Добро, ајде, и могао је и није морао да свира”.
Пенали?
“Никад се у животу тако нисам уплашио. Побегао сам у тунел! Извлачили су ме да шутирам кад је Браца Ђорђевић промашио. То је било страшно. Срећом, погодио сам. Такав Реал избацити”…
Миљан је тада био тренер Реала, али није желео да води тим против Звезде…
“Није дошао у Београд. Знам да је после утакмице изјавио да је погрешио што је Камача ставио на Џају, а не на мене. Јесте, Џаја га је вртео целу утакмицу, али није ништа конкретно урадио. Све се десило по мојој страни”.
Има она стара да се Драган Џајић наљутио на Миљана што га није повео у Реал са собом и да је зато желео по сваку цену да понизи Камача и одбрану Реала на тој утакмици. А није тајна ни да је понуду заправо добио Цоле Јанковић. Званичну, или?
“После утакмице код мене је дошао Миљанов помоћни тренер са још двојицом људи из Мадрида. Можемо да разговармо – може. Зашто да не… Може да посведочи Горан Султановић, мој кум, био је ту. И крене прича: поздравља вас господин Миљан Миљанић, ово, оно… Ја да их мало угостим, кад овај један каже ‘оће кавијар. Где сад да ти нађем кавијар, март месец?! Жену на такси и у Мажестик. Иди купуј. Она купи, донесе и тако даље крене прича. Каже, ми смо дошли да направимо договор са вама, да вас водимо у Мадрид. А, све време држи неку актовку уз себе. Пита јесам ли заинтересован и отвара торбу. Горан се шокирао. Пуна торба пара, 500.000 марака! Ја туц-муц, мени је драго, све је то лепо, али има један проблем. Ми не можемо тако лако да изађемо из земље због година, имамо ограничења, па војска. Каже нема везе. Чекаћемо колико треба. Ви узмите паре, да направимо договор. Нисам хтео. Одбио сам. Размишљам, ко зна шта може да се деси у међувремену. Страшна је то лова. И тако се заврши мој флерт са Реалом”.
А Ференцварош?
“Срце ме боли. То је било после Реала, полуфинале. Продато 104.000 улазница, на стадиону било преко 120.000 људи. То је била лудница. Водили смо 1:0, све је ишло у добром смеру. Тад сам ја био најстарији у тиму. Њима судија избаци центархалфа, капитена. Кажем лепо, сад ће морати да компензује. И тако буде. Свира против нас пенал на ивици шеснаестерца у 83. минуту. Туга… Они после лагано изгубе финале од Динама из Кијева. И то финале бисмо добили”.
Растанак са Звездом, морало је и то једном да се деси… Како је било у Лансу, у Француској?
“Две године сам провео тамо и зарадио 80.000 долара. Џаја је за три године у Бастији добио 150.000. А, био репрезентативац Европе и света. Нисам лоше прошао”.
Планирали сте да баталите фудбал после повратка из иностранства?
“Тако некако. Французи нудили још две године за упола мање пара. Нисам хтео. И назад кући, за Београд”.
Одиграли сте ипак једну врло успешну сезону у Осијеку?
“По повратку из Ланса гледам утакмицу Звезда – Осијек. Чини ми се да је било 4:0. Они тек ушли у Прву лигу. И Дуја (Ратомир Дујковић) ме зове да им помогнем. Каже, имају пара, дођи. Ја се нешто био разочарао у све. Лупим неку луду цифру само да их одбијем, кад председник клуба каже – договорено. Шта бре договорено?! То је то, прихватамо ваше услове. И ја одем. Био сам трећи или четврти стрелац Југославије. И опстали смо у лиги”.
Slobodan Cole Janković potpisao je dve pobede nad Liverpulom, a pred nove susrete dva kluba bogate istorije prisetio se dvomeča iz 1973. godine.
🔴⚪️#fkczhttps://t.co/yesVFItmy4 pic.twitter.com/CYn3qYQsEC
— FK Crvena zvezda (@crvenazvezdafk) October 21, 2018
И Осијек је морао да упамти Цолета, дорћолског факина. Година ’78, јужна Барања, Дарда, кафана… Па добро, сад баш, име и није важно. Важно је какви су звуци одјекивали једне хладне зимске ноћи из тог објекта.
“Аха-хааа! Па одакле вама те информације?”
Овако беше: Пушка пуче, бој се вије, а Синђелић љуту битку бије; љуту битку бије за слободу, за слободу српскоме народу. “Ој војводо Синђелићу”, усред Хрватске?
“Истина, тако је било. Имао сам једног другара, Педро су га звали. Он је био „тата“ у Осијеку. И одемо једно вече у кафану, у Дарду. То је десетак километара од града. Сви нас нешто мрко гледају кад смо ушли. Као да је нека прослава била… Питам ја Педра, је л’ могу да наручим једну песму. Каже он: само наручуј. Шта волиш. А цигани свирали. Дођем ја пред њих, извадим 50 марака и кажем: Ој војводо Синђелићу. Они нешто почели да врдају. Те не знају трећу строфу, те ово, те оно. Ја извадим још 50 марака. Певај! И један од ваших да ме чека испред с капутом кад попијемо пиће. И тако буде. Е, то је било баш проблематично. Тензија у ваздуху. Али, није било фрке. Срећа па погледи нису могли да убију. А Педро? Педро је имао опасну чуку. Свашта је ту могло да буде”.
Требало је храбрости за тако нешто…
“Волели су они мене, додуше због онога што сам радио на терену. Давао сам голове. Али, кад год устанем ујутру гуме избушене или изгребан ауто”.
А, да ли је истина да вам је у Америци, док сте играли мали фудбал, живот заиста висио о концу?
“Е, то је прича! Ја сам играо за Бафало, Славиша Жунгул за Њујорк. У мојој екипи још Караси и Љупко Петровић кога сам повео из Осијека. Е сад, тај Њујорк није изгубио годинама. А, брани им први плејбој Америке – Шип Месинг”.
Шип Месинг?
“Сећате га се? Онај даса с брковима, што је рекламирао кока-колу седамдесетих и осамдесетих. Око њега стално пет, шест врхунских цица, приватни авион, најбољи аутомобили… Ма, лудница. Прави џет-сет оног времена. Сад, да л’ је њему Жунгул рекао да ме провоцира или је он то сам – не знам. Углавном, дам ја гол у деветој секунди. Дуго се то вртело тамо на телевизији… И он крене. Гурка, штипка, вређа. И кажем ја то Славиши”.
А Жунгул?
“Каже, ма пусти га, Цоле, тај је луд. Може да ради шта хоће. Тако се увек понаша. А тако… И почне он мени опет нешто да цвркуће. Фуцк yоу, тамо-вамо… Добро, рек’о. Први пут дуел, ја лакат у нос. Други пут – опет. Пуче нос. Он ме гледа и смеје се.
Ви и даље не знате ко је он?
“Не знам, није стигао Славиша да ми каже. Дечко рођен у Бронксу, стварно грађен боговски, леп к’о Аполон. После сазнам да је ваљда био први Американац који се скинуо скроз го за новине”…
Дорћол вс Бронкс, како се завршило?
“На полувремену се сретнемо испред свлачионица. И ја не чекам – набодем га! Он удари главом у неку ивицу иза себе и само га одједном крв облије. Као у филму. Паде човек. Ја се одсек’о”.
Утакмица?
“Иде даље, само ја не играм. Тренер ме оставио на клупи. Уплашио сам се, богами. Њега нема, већ видим – робија ме чека. Кад ето ти га у једном тренутку. Појављује се пред четврту четвртину сав у завојима и газама. Телевизија преносила, 17 копчи му ставили… Три минута пре краја резултат 3:3. И ја улазим. Дам гол за победу, прођем поред њега и покажем му – знате већ шта. То је било страшно понижење за њега”.
И када настаје озбиљан проблем?
“Завршила се утакмица, они неће да оду док не дође полиција. Полиција дошла. Траже да будем ухапшен. Ја се браним како знам и умем, позивам се на адвоката. Кажем све је то било у игри. И прођем некако. Ал’ остало још месец и по дана уговора. Ја у међувремену сазнам ко је он и шта је. Верујете да ми није било свеједно. Био чувар, домар, ту у згради где смо живели. Шта вреди, тамо се такви купују за пет долара. Кад излазим негде прво пошаљем Станета и Љупка да провере испред. Баш сам живео у страху. А он шаље стално неке поруке. Те хоће да ме види, каже ја сам једини човек што је имао муда да му изађе на црту… Пусти ти то. Откуд знам да није нека фора”.
Побегли сте из Америке?
“Хајде да кажемо отишао пре времена. Исфолирао повреду и договорио се са председником. И он се сложио да је боље да одем. Узбуна после и на аеродрому. Авион касни пет сати, сунце ти… Ја само од полицајца до полицајца. Није ти свеједно”…
Али све се добро завршило?
“Јесте, јесте… После ми је чак и телеграм послао. Звао ме да дођем код њега. Каже, имаћу све што пожелим. После годину, две долазе Караси и Љупко: Шип Месинг стално пита за тебе. Сад, с ове дистанце гледано, требало је да одем. Погрешио сам. Да је желео да се свети урадио би то одмах. Не би мене било да је он тако хтео”.
ЗВЕЗДА, ПА МАЧЕСТЕР
Који клуб симпатишете, после Звезде, наравно?
“Симпатисао сам Манчестер Јунајтед дуго година. Али откако је дошао Мурињо не могу очима да их видим. Можда све то и због онога што се десило после утакмице са Звездом педесетих. Изгинуше скоро сви. То је можда био и најбоиљи тим свих времена. А ми смо са њима играли 3:3. Причало се да су нашли шећер у мотору авиона”.
У Америци сте упознали свог идола. У биографији великог Еузебија стоји да је одиграо пет утакмица за Бафало…
“То је била велика ствар за мене. Ја сам имао, рецимо 34, а он четрдесет и кусур. Није могао да игра, све клај-клај… Питам газду зашто га доводи. Каже, све је то маркетинг. Улазио је по 15-20 секунди. Само се појави и поздрави публику. Тако три, четири месеца и онда је отишао”.
Никада нисте крили да сте волели да се мангупирате?
“А зашто бих? За мене је мангуп позитивна особина. Фудбалер-мангуп, мангуп на терену, поготово”.
Кога ћемо још у тај сој? Жунгул, Блеки Богићевић, касније Дуле Савић…
“Не бих рекао. Жунгул је био добар дечко”.
Ви сте украли слона, за Блекија кажу да је мазнуо трамвај?
“Не, није трамвај. Провозао је један круг аутобус па га вратио. Блеки је, иначе, много већи проблем направио у Америци једном приликом. Идемо кроз Бруклин, или већ неки други црначки крај, не сећам се. И каже шофер да навучемо завесе и будемо мирни. Кад у једном тренутку почне нешто да пуца, лупа. Лете оне канте са ђубретом на нас. А, шта ради Блеки: скинуо гађе, скроз, јелте, склонио завесу и показује своју белу задњицу црнцима. Аутобус се љуља! Миљан га види и само каже: Владиславе, разговараћемо”!
Дакле, Блеки Богићевић је ваша сорта?
“Мангупчић је он, ту са Булбулдера. Ево, требало је да дође сад за Ливерпул. Нема га. Нико не зна где је. Не може човек да га нађе. Мислим да је у Њујорку или Паризу код жене. Она је балерина. Не можемо да га нађемо годинама. Чудак. Ја се шалим – човек у изгнанству”.
Па, кад смо већ код жена, за вас кажу да сте оженили најлепшу у Југославији. Љубинка Љуба Ердевички, олимпијска шампионка у рукомету…
“Добро, нећемо сад да претерујемо. Можда није најлепша, али најзгоднија свакако јесте била. Рукометашица Радничког, дошла из Шапца. Једна Цеца што је играла са њом каже ми, упознаћу те: кад се скине ми све бленемо у њу. Нису ваљда лезбијке, мислим се у себи… Није то ишло лако, али успео сам на крају. Пре неки дан удали смо ћерку”.
Има једна ваша фотографија… Кратка коса, мрки поглед, нека мужевна, аристократска, плава ароганција што кипи… Холивуд сигурно, само ко?
“Кажу Стив Меквин. Тако ме је Београд звао једно време. Имали смо сличну фризуру, сличне црте лица… И неке девојке су ме тако звале. Можда сам неку и ћапио на ту фору”.
Неки кажу нема живота после фудбала. Ви сте се били лако “снашли”?
“Питају ме шта ми фали, недостаје… Недостаје ми, бре, Блед. Кажу ми да се скоро поново отворио. Одлазили смо у Скопље, то је сада Стара Херцеговина. Па Банија. Увече Топчидерац”…
Ако кажемо Београд – престоница боемије, прва асоцијација?
“Тома Здравковић! Са Томом сам био много добар пријатељ. Седели смо у Амбасадору, на Вождовцу. Тамо је последњи пут певао Београђанима. Мој покојни другар и кум држао је ту кафану. Тома, то је толико дивно створење да ја немам речи. Седимо ми и он каже: знаш како се ја женим? Видим лепу жену у првом реду и узмем је. Велики боем. Највећи. Мој кум га пита да пева и даље. Он каже, ја не могу више. Остало ми је још два, три дана живота. Седели смо једно вече у Амбасадору до два, три по поноћи. Волео је да попије виски. Сутрадан га више није било. Таквог боема у животу нисам срео”.
Умели сте у кафани и песму да напишете?
“Строфа, строфа је била. Трећа. Хашим Кучук Хоки – Пијем да је заборавим. Седели смо у Милошевом конаку. Он је тамо певао. И са њим сам се дружио. Много смо се дружили. Водио сам га и у Америку, док сам играо у Бафалу. После је ишао и до Канаде. Ја му завршио пасош. Направио ми је такав телефонски цех да је то ненормално – 1.800 долара рачун! Непојмљиво за оно време. Зову ме са централе и питају шта се дешава. Каже, толики рачун ни председник Картер не прави! Ни највеће компаније! А он звао целу Србију, Босну…
Били сте увелико у пензији када је Црвена звезда наплатила све оно пропуштено из седамдесетих. То је виша пута апсолвирано. Институција Звездине звезде, то је спорно. Да ли најтрофејнији клуб Србије треба да има 6. Звездину звездину? Хоћемо глас старије генерације. Дејо Савићевић, Роби Просинечки, ко? Оно што је направљено нико не признаје.
“Ни Дејо, ни Роби! Нису заслужили са по 80 или 100 утакмица. Нико од њих није заслужио то признање. А знате ко је јесте? Знате ко је оштећен? Бора Костић! Па, он је човек дао 300 голова за Звезду! Јашину са пола терена. Кад је већ тако, првих пет и то је то”!
Ако некада (званично) будемо бирали најбољег фудбалера Југославије (прилажемо успут избор Миљана Миљањића, ТОП 10) може да буде значајно. Ваш глас?
“Да, Вукас је био страшан, Чик је био страшан, Бобек феноменалан. Рајко чудесан. Шеки можда и најбољи. Али, као играч. Не као човек. То му умањује збирни резултат”.
За актуелне теме најмање времена и простора, јер толико (или ни толико) не заслужују (заједнички став). Звезда је изузетак ове сезоне?
“Друго полувреме у Паризу изгубили смо само 1:2. Значи – може. Ја бих и свом детету поломио ноге за победу Звезде. Највише мрзим кад неко игра кукавички. Зашто, па нико није баук! Играј! Слободно! Све се зна. И да су бољи и јачи и скупљи и све. Играј! Ја две ноге, он две ноге. Зашто страх?! Против Ливерпула, у Београду, веровао сам у победу. То сам и рекао пред утакмицу. А ко је приметио да су Милоје и Срнић добили утакмицу? Мало ко. И јесте, то је Звездина највећа победа од Барија. Чак смо имали чист пенал за 3:0”.
Неизбежно – репрезентација Србије, нешто, утисак је, омражено од народа?
“Измислили су тренера за селектора. Не могу то да схватим. ‘Ајде, нека буде да нисам компетентан, иако сам у фудбалу од ’58. Ето, само не могу да верујем да само поставИли селектора који никога никада није водио! Човек без искуства”!
И само је селектор проблем?
“Још не могу да схватим да ми испадамо са Мундијала, а они му нуде нови уговор на путу до куће. Тај Кокеза сам влада српским фудбалом. То је погубно. И не може да ми допре до мозга. Али нећемо превише о таквим људима. Па кад је Кокеза председник све ти је јасно… Склониш Коларова, Ивановића, Стојковића и ми имамо солидан, млад тим”.
Завршили сте каријеру, нисте наплатили то што сте били једно од најбољих десних крила на свету. Кајања нема, жали?
“Не, није ми жао. Једноставно, такво време је било. Гледам, данас неко одигра три утакмице како ваља и одмах у репрезентацију. Ја сам седам година чекао да наследим Жунгула. И само једну утакмицу сам одиграо”.
Не боде очи “полусвет”, полуиграч који зарађује милионе?
“Ма не… Мени је само жао што немам 50 евра дневно; 50 евра дневно да потрошим на моје пријатеље и другаре. Да наручим пиће и клопу. Не патим за великим новцем. Ето, само да имам да позовем моје пријатеље, друштво, да попијемо и поједемо заједно. Али да буде сваки дан тако”.
Једна велика фудбалска звезда тиме може да се задовољи?
“Може да се живи и без великих пара. Ево, мени је лепо и овако. Задовољан сам својим животом. Него, је л’ доста за данас? Да паузирамо мало…”
Може, чика Цоле.
Живели!
Газда Гацо, “пресвуци” још једном.
Сад ћемо још мало кући…
