Прочитај ми чланакРазговор директора Радија „Радоњеж“ Јевгенија Никифорова с Архиепископом берлинским и немачком Марком.
– Ваше високопреосвештенство, православни свет је узнемирен, дешава се оно што би се могло назвати временом немогућих ствари. Запањује нас свака нова вест која се објави, чини се да се тако нешто у принципу не може десити. Ово се пре свега односи на вести које нам долазе из Истамбула, из резиденције патријарха Вартоломеја. Чини се да његове одлуке кидају главне нити које су хиљаду година повезивале православље. Руска Православна Загранична Црква је такође предузела одлучне кораке како би подржала Украјинску Цркву. Прекинули сте општење с Цариградом. У православцима се рађају питања и сумње. Можда није требало предузети тако одлучне и коначне кораке. Зашто су, с Ваше тачке гледишта, предузете тако радикалне мере?
– Тешко ми је да судим о томе. Тешко ми је да замислим које друге мере смо могли предузети, а да изазову известан ехо, да имају одјека. Јер ми се чини да је и пре овог корака учињено довољно за то да се он спречи. Али нам то није пошло за руком. Тако да смо морали да прибегнемо крајњој мери. Сви ми овде то изузетно снажно осећамо. Мислим да се и у Русији људи осећају слично као ми, јер је наш живот овде у иностранству врло тесно повезан са свим другим Помесним Црквама. Ми не живимо у руској провинцији, живимо у самом центру Европе где се свакодневно срећемо с Грцима, Србима, Бугарима и тако даље. Зато у великој мери зависимо од овог општења. Пре буквално сат времена назвао ме је један парохијанин, Немац, који је врло узнемирен због тога што се у његовој близини налази грчка црква у коју више не може да одлази. Шта могу да му посаветујем?
Ово нас се тиче много више и теже него што се тиче људи у Русији. За нас је то нарочито тужно. Веома се надамо да ће Црква наћи пут за излазак из ове ситуације. Засад не видимо покушаје да се покренемо са мртве тачке. А мислим да то треба учинити. Нипошто не смемо да се задржимо на овом неправилном моменту. Како да га превладамо? Тешко је рећи. Али постоје гласови бар две помесне Цркве чији су се поглавари изјаснили за сазивање Свеправославног Сабора како бисмо размотрили ова питања.
Тешко могу да замислим да би то могло имати неког успеха, јер смо годинама разматрали читав низ питања која се односе управо на проблем који се сад појавио у Украјини. Покушали смо да га решимо у Шамбезију, али ништа нисмо решили. Наравно, жалосно је што је патријарх Вартоломеј предузео ову меру не поштујући међусаборну сагласност и не поштујући поредак православног црквеног живота. Зато је сад тешко и замислити како то даље може да се развија.
– Владико, колико саме одлуке Фанара могу бити правоснажне? Јер канони су настајали пре 500-1000 година, закони живота Православне Цркве су се формирали вековима. Да ли је могуће заиста канонски укинути дејство одлука које су донете пре више векова и у потпуно другачијој историјској ситуацији?
– Мислим да је за то потребно свеправославно разматрање. Знамо да се патријарх Вартоломеј назива васељенскимм, али нема васељене, нема Константинопоља, већ постоји Истамбул. И већ сама чињеница да нема овог града и да нема главног Византијског царства јесте главна ствар. Све на чему се сад гради невелики углед патријарха Вартоломеја су историјске чињенице којих више нема. И ако већ 500 година нема Константинопоља, о чему уопште причамо? То је велико питање. И све то треба поново осмислити. Византијско царство је нестало, зато не можемо полазити од ставова који су пре 500-600 година вили важећи, и на којима се градио читав наш православни свет.
Православне помесне Цркве су се некако мириле с тим, јер нису виделе већу потребу да приступају разматрању ових питања, али сад, кад се предузимају овако оштре мере мешања једне Помесне Цркве у послове друге, потпуно је очигледно да треба темељно да размотримо питање да ли у садашњој Православној Цркви постоји неко првенство. На чему ово првенство треба да се гради уколико је то првенство части. Не постоји критеријум који би могао да нам помогне да аутоматски прибегнемо некој одлуци. Очигледно је да је за то потребна већа дискусија свих православних помесних Цркава.
– Владико, канонисти тренутно активно споре покушавајући да се разаберу у насталој ситуацији. Стиче се утисак да су то неки спорови везани за јурисдикцију, да су у питању судске препирке. Међутим, људи заборављају на главни закон – закон Христове љубави. И чуди ме што се епископ чије је призвање да чува јединство духа у савезу мира понаша апсолутно неумесно, иде тамо где је у току грађански рат додатно уносећи неслогу. Американци сад злоупотребљавају појам као што је легитимитет. Овај председник је нелегитиман зато што је погубио толико људи, а овај је превише ауторитаран и тако даље. Да ли се тако може рећи да је овај или онај епископ нелегитиман, зато што не испуњава свој задатак епископа, и где је овај критеријум?
– Не бих прибегавао таквим изразима, као прво, зато што их нема у нашем црквеном језику. Као друго, на чему може да се гради такав легитимитет? Ту се ради о занемаривању главних правила хришћанског живота. Чак не бих рекао црквеног, већ једноставно хришћанског. Као што знамо, патријарх Кирил је био код патријарха Вартоломеја недуго пре свих ових догађаја и ако је разговарао о овим питањима, није добио никакву позитивну одлуку. А то показује да међу Помесним Црквама нема мира који би морао да постоји. Зато би управо то требало да наведе патријарха Вартоломеја на опрез да не чини овај, по мом мишљењу преступнички корак који је заиста нарушио мир у целом православном свету. Опет, морамо имати на уму да то није ништа ново.
Из Истамбула већ сто година долазе овакви покушаји да се уништи мир. Први велики покушај био је увођење римокатоличког календара. Тиме су цео православни свет већ поделили на два дела. Међутим, православне помесне Цркве, које нису прихватиле овај календар понашале су се до те мере великодушно да нису прекинуле општење с онима који су на незаконит начин прихватиле неправославни календар. И тако смо наставили да служимо с новокалендарцима и снисходљиво смо се односили према овој новини иако смо схватали да је то корак нагоре. А сад је ово други корак који прети да уништи цео православни свет. По мом мишљењу је то неодговорно понашање једне помесне Цркве, такозване Цариградске.
– Чини ми се да је у опасности сав углед православног хришћанства. Док су људи на нас раније гледали као на непоколебљиву стену на пучини овоземаљског мора, сад изгледамо скоро као некакви сплеткароши, свађалице, освајачи и смутљивци.
– Овој непоколебљивости је задат ударац првим поступцима који су у Истамбулу предузети после неуспешног састанка на Криту. Увели су право свештеника да се жене по други пут. Тиме је нарушен и подривен главни принцип нашег црквеног живота. То показује да ће покушавати да издејствују и више. Корак по корак се уништава православна етика која је до сада била непоколебљива, и која је за извесне слојеве западног света, наравно, представљала претњу. Монолит у виду православља је сметао онима који сад уводе истополне бракове и остале гадости. То су исти кругови који су заинтересовани за уништење православног света, православног јединства.
– Да ли се може рећи да се оно што се сад десило догодило уз подстрек политичких снага, између осталог, Америке, која се бори против Русије на све начине, економске, психолошке и културне, а сад су посегнули на најсветије – на нашу религију?
– Управо тако. Али то није први пут. Косово су бомбардовали баш на Васкрс. На православни Васкрс. И тако покушавају да униште спољашње снаге и унутрашње снаге. Покушавају да униште православни свет. И сад је то, наравно, изазов за нас, православце, да исправно оценимо ситуацију и да из ње извучемо правилне закључке. И да из ње не изађемо као посвађана браћа, већ као разумни хришћани који ће разматрати своје проблеме и решавати их саборно. Снага наше Цркве је управо у саборном духу. А овај саборни дух је разорен дејствима чији смо сада сведоци.
– Владико, ово је време подвала и фалсификата. Нису фалсификат само вести, већ и организације и људе. Видимо лажне свештенике, људе који по спољашњем изгледу толико личе на благодатне свештенике да се наизглед не разликују (иста одећа, исти обреди). А сад кад је Патријарх васељенски примио у општење, такође на чудан начин, Филарета и друге архијереје расколничких група у Украјини, шта да радимо? Како сад да схватимо, како обичан човек да схвати куда је дошао – у канонску благодатну Цркву или у друштво са знаком минус?
– Мислим да је тренутно за обичне вернике једини поуздан приступ да се придржавају своје Цркве и да нигде и нипошто не излазе ван њених оквира. Господ ће у потребно време показати где се налазимо и како ћемо се даље кретати.
– Како оцењујете поступке митрополита Онуфрија? Колико поуздано он води црквени брод?
– Благодарим Богу за то што је Украјинска Црква својевремено за свог поглавара изабрала управо њега као човека који је у стању да тако мирног духа подноси све ове ударце.
– Да ли постоји разумевање од стране православаца у Европи? На пример, у Фиренци је цела парохија прешла у Заграничну Цркву, и хвала Богу, веома нас је обрадовао овај храбри поступак. Да ли постоји нада да ће се такви кораци дешавати и убудуће?
– Нада постоји, али још не видим да ли ће бити оправдана. Управо парохије које говоре руски у Француској увек су биле против Заграничне Цркве. Оне су биле врло снажно настројене против свега руског. И увек смо упозоравали да ће се у једном тренутку пробудити и да ће видети да се налазе на маргинама. Сад је питање ко ће имати храбрости да савлада ову баријеру. Треба рећи да је за њих Загранична Црква прихватљивија од Московске патријаршије, јер им је Московска патријаршија даља, док Загранична Црква практично дели исту судбину, осим тога, били смо незаштићени у току оних година кад је Загранична Црква морала да брани своје позиције против свих осим Срба, који су с нама увек били у пријатељским односима. Сви остали су били под притиском.
И Заграничној Цркви је било тешко да се придржава јасне и одлучне линије – ми смо Руска Црква, никад никуда нисмо отишли, али док се Црква у Русији налазила под притиском безбожничке власти, нисмо јој се потчињавали. Јединство смо остварили чим је постало могуће. А за оне у Француској који нису хтели да иду овим путем, то је, разуме се, сад велики ударац. Ако томе мирније приђу мислим да ће моћи да пронађу пут, али не могу да кажем да ли ће многи кренути овим путем. Овде или онде имамо личне везе с представницима ових парохија и зато имамо извесну представу. Ипак, они су толико дуго живели одвојени од свега руског да је тешко замислити како то даље може да иде. Можемо само да се молимо Богу да им да мудрости и храбрости.
– Шта треба да учинимо за то?
– Пре свега да се молимо. И да покажемо да смо отворени, да никога не осуђујемо због тога што је кренуо другим путем. Многи су кренули овим путем зато што су њихови родитељи и родбина већ започели такав живот.
– Владико, Украјина Крим и Донбас сматра територијом и земљом коју треба вратити, уопште не узимајући у обзир људе који не желе да живе с Украјинцима, који не желе да живе у овој националистичкој средини у Украјини која тренутно није нимало привлачна. Али слично поступа и патријарх Вартоломеј. Он говори о канонској територији као о географији без хиљадугодишње историје људи који су страдали, мучили се и рађали бисере мучеништва, подвижништва и светости. Занима га територија (нека се назива канонском), а људи који чине црквено тело га претерано не занимају.
– Мени као човеку који није Рус пореклом тешко је да схватим, не могу да схватим зашто Крим не би могао да буде део Русије. Ишао сам у школу, учио сам да су били кримски ратови. А ко их је водио? У то време није било никакве Украјине. Не треба заборавити да је Украјина настала сасвим недавно. Овакве творевине није било у историји. То је потпуно нова творевина. У таквим случајевима се сматра да треба да постоји негде, да се учврсти временом, да нађе и своју територију, културу, језик и тако даље. Све то постоји у зачетку. Али се никад није огледало у формирању једне јединствене државе као што је то сад. Ја као странац и слависта добро осећам да су људи који живе у западној Украјини потпуно другачији од оних који живе у источној.
Разлика је велика. Чак и у језику и у понашању. Не одлазим тамо често, али примећујем. И међу нашим парохијанима има врло много Украјинаца. Већина наших отаца је била с југа Русије, тако су говорили. Тада, 20-их година нико није говорио о некој самосталној Украјини. И жао ми је људи који су морали да учествују у овом процесу стварања самосвести, то је земља која тек настаје, у развоју, и која се мучи због тако тешких ствари. Желео бих да се то одвија мирније. Али, наравно, можемо само да се молимо да Господ свим учесницима у овом процесу дарује мир, спокој и мудрост.
– Владико, сви ми, наравно, волимо владику Онуфрија, епископа који заслужује поштовање. Гледам како Украјинска Црква верних реагује на политичке изазове и ствара се неочекиван и радостан утисак о Украјинској Цркви. Сва Црква, не само епископи, већ и клирици, и мирјани, у значајној мери храбро бране своју Цркву и владику Онуфрија. Да ли мислите да су моја запажања тачна?
– Мислим да јесу.
– Шта бисте посаветовали украјинским верницима да преузму узму из давнашњег или скорашњег искуства наше Цркве?
– Да се држе поглавара, блажењејшег митрополита Онуфрија, да се с њим суоче са свим искушењима која им предстоје, да у томе буду молитвено сложни, јер је његова снага у молитвености. И владика је човек молитве и поста и мудрих одлука којима управља Украјинском Црквом.
– Владико, сад нас не слушају људи само у Русији и Украјини, већ смо као што нас је својевремено благословио да се називамо блаженопочивши свјатејши патријарх Алексије – ми смо светски православни радио, људи нас слушају свуда, у целом свету, између осталог, и парохијани Ваше епархије. Можете да им се обратите преко радио-таласа радија Радоњеж и да их благословите, а ја бих Вам био захвалан – и слушаоце наше радио-станице у Москви и Русији.
– Призивам Божији благослов на све оне који толико воле Цркву да не губе време узалуд и који у слободно време слушају радио Радоњеж подржавајући тако своју Цркву и своју припадност јединој истинској Цркви.
– Спаси, Господи!
ДА ВАМ БОГОУГОДАН И БЛАГОДАРАН ДАН БУДЕ https://t.co/CPCzzPx7Dd
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 13, 2018
