Прочитај ми чланакПрви трагови (18. век)
Први индиректни трагови о формирању Слободнозидарских Ложа у Београду, датирају у мемоарима писаца са краја осамнаестог века. Иако нема директне архивске грађе, зна се да је крајем тог века у Београду постојала радионица, која је вероватно радила на турском језику и међу чијим су се члановима налазили везир тадашњег београдског пашалука, Хаџи-Мустафа Паша, митрополит Методије, српски устанички вођа Јанко Катић, трговац Петар Ичко, као и грчки песник и родољуб Рига од Фере. Какав је био однос Срба и Турака у овој Ложи, чије име на жалост није допрло до нас, лепо илуструје податак да су Хаџи Мустафа Пашу савременици звали српска мајка.
Почетак 19. века, Први српски устанак
Турске дахије, одметници од султана, преузимају власт у београдском пашалуку 1801. године и убијају Хаџи Мустафа Пашу. Петар Ичко одлази у Земун, који се тада налазио у саставу Аустријске монархије, са намером да освети пашино убиство и да организује борбу за ослобођење српског народа. У том циљу тражио је помоћ од својих пријатеља, Слободних зидара, а пре свега од митрополита Стратимировића, који му је пружио дипломатску подршку за решавање хришћанског питања у београдском пашалуку.
Петар Ичко се повезао и са слободним зидарима Алексом Ненадовићем и Јанком Катићем као и са Карађорђем Петровићем, који није био масон, како би организовао оружану побуну у пашалуку. Дахије су сазнале за припреме за устанак и то је 1803. године довело до одмазде у којој је убијен и Алекса Ненадовић. Међутим насиље је само поспешило борбу против Турака и довело је до устанка, или како неки историчари кажу српске револуције 1804. године. Петар Ичко је захваљујући слободнозидарским везама одиграо изузетну преговарачку улогу, а касније га је вођа устанка, Карађорђе поставио за првог градоначелника слободног Београда.
У раду за добробит српског народа и његово ослобођење значајну улогу је одиграо и Доситеј Обрадовић, који је вероватно био инициран у Трсту. Иако је Доситеј Обрадовић био изразито антиклерикалних ставова, митрополит Стратимировић га је уз све почасти примио у Сремским Карловцима.
Период од средине до краја 19. века
Слом устанка 1813. године довео је до тога да је слободнозидарска активност замрла до средине 19. века. Око 1848. године, постојала је у београдској тврђави још једна Ложа чији су чланови били и Турци и Срби. Име те радионице било је „Али Коч“ и њен члан био је и песник Симо Милутиновић Сарајлија.
Поједини историчари, посебно историчари слободног зидарства, сматрају да је Кнез Михаило Обреновић био слободни зидар. Током изгнанства из Србије, кнез је одржавао редовне контакте и имао блиске односе са Гарибалдијем и Мацинијем, обојицом слободним зидарима.
Томе у прилог говори и податак да је стварање првих потпуно српских ложа било под директним утицајем италијанских масона. Током српског устанка у Босни и Херцеговини 1875. године, један део вођа, међу којима су били војвода Мићо Љубибратић, секретар вође устанка Луке Вукаловића и Браћа Јован и Михајло Зега, био је инициран под директним утицајем италијанских Гарибалдинаца, односно Ђузепеа Мацинија, идеолога Рисорђимента, покрета за уједињење Италије и збацивање хабзбуршке власти.
Током српско-турског рата 1876, постојала је у Београду једна војничка ложа, чије име није сачувано у документима, а одласком добровољаца, међу којима је било и Италијана, формирана је исте године прва српска ложа “Светлост Балкана”. Она је радила под заштитом Великог оријента Италије, а њени оснивачи су били италијански конзул у Београду, Луиђи Јоанини и Ићило де ла Бона, један од добровољаца који је био и старешина угашене војничке ложе. Мићо Љубибратић, иначе лични Гарибалдијев пријатељ, и браћа Зега, били су чланови те ложе.
Такође, под заштитом Великог оријента Италије, радила је и ложа “Србска Задруга”, основана 1881, која је постојала свега две године и међу чијим је члановима био и др Лаза Пачу, тада само лекар, а две деценије касније успешни министар финансија. Ложа је као и „Светлост Балкана“ због Тимочке буне и бурних политичких превирања, која су се одразила и на српске масоне тог времена, 1883. године успавана.
Међутим те исте године, поново под утицајем Великог Оријента Италије, формирана је и ложа „Слога, рад и постојанство“ коју су углавном чинили бивши чланови „Светлости Балкана“ и „Србске задруге“.
Незадовољни потпором Великог оријента Италије поједини чланови ложе „Слога, рад и постојанство“ 1890. године под заштитом Симболичке велике ложе Угарске формирају ложу „Побратим“. Међу њеним оснивачима били су и тада још неиницирани, а по ванредном поступку у Пешти примљени, професор Велике школе Андра Ђорђевић, индустријалац Ђорђе Вајферт, адвокат Тихомир Ђорђевић и композитор Стеван Мокрањац. Оснивачи, дотадашњи чланови ложе „Слога, рад и постојанство“ били су Ђорђе Миловановић, Светомир Николајевић и Макса Антонијевић. Оснивање ложе „Немања“ у Нишу 1892. године, иницирано је у ложи „Побратим“ и то срачунатим примањем и релативно брзим унапређењем неколицине браће, који су затражили редован отпуст и формирали ложу. Нишка ложа је такође радила под заштитом Симболичке велике ложе Угарске.
Од Мајског преврата до Првог светског рата
Мајски преврат, односно убиство краља Александра Обреновића и његове супруге краљице Драге, и данас изазива историјске недоумице о учешћу масона у њему. Иако нема поузданих доказа да је Драгутин Димитријевић Апис, био члан и једне слободнозидарске радионице, посебно се немачка обавештајна служба и то све до краја Другог светског рата трудила да докаже његову масонску припадност.
Оно што се поуздано може тврдити јесте да је будући краљ Петар I Карађорђевић био инициран током свог боравка у Француској под именом Петар Мркоњић, које је користио и у херцеговачком устанку 1875. године. Контакт и понуду да прихвати круну завереници су са њим остварили преко његовог школског друга Николе Хаџи-Томе, индустријалца и члана ложе „Побратим“, док је Ђорђе Вајферт дао завереницима прилог од педесет хиљада динара за породице завереника који погину у преврату. Уз њих, у завери су учествовала још четири члана ложе „Побратим“, али се на основу доступних података може рећи да су то учинили као појединци, Срби незадовољни социјално-политичком ситуацијом у ондашњој Србији.
Реаговање европске, а посебно британске политичке јавности и двора у Лондону на убиство краља било је више него неповољно за Србију. Пресудну улогу на ублажавање става према новој власти у Србији, одиграо је посланик у Риму Милован Миловановић, који је у Италији и инициран и коме су везе са италијанским масонима отвориле многа званична врата. Током 1904. и наредне 1905. године, став европске јавности према Србији је ублажен и нормализовани су односи.
Пресудан корак ка потпуном осамостаљивању слободних зидара у Србији и стварању Велике ложе, представљало је држање Симболичке велике ложе Угарске током анексионе кризе. Аустроугарска је још од 1906. ковала планове за присаједињење Босне и Херцеговине. Некадашњи посланик у Риму, а тадашњи министар спољних послова Србије Милован Миловановић, захваљујући масонским везама добио је потврду те намере још почетком 1908, а српској влади масони су јавили и тачан датум објављивања одлуке. Међутим, званични Београд у то није веровао, а младотурска револуција и ослабљен Турски положај у Босни и Херцеговини само су уверили Беч да не треба дозволити никакву демократизацију и изборе у Босни и Херцеговини у којој је српски живаљ тада био у већини и који би се сигурно одлучио за присаједињење матици.
У Београду је 7. октобра 1908. године, како кажу историјски извори, владало самоубилачко расположење. Народ је био спреман да се и голорук супростави Аустрији. У таквом тренутку и српски масони су понесени националним идеалима затражили пре свега помоћ од Симболичке велике ложе Угарске, под чијом заштитом је једино активна ложа „Побратим“ и радила. Међутим, та помоћ је одбијена са образложењем да је реч о политичком питању и да је мешање у њега противно масонским начелима. Реакција на такав став угарске велике ложе били су закључци ложе „Побратим“ донети 10. октобра 1908. године. Ти закључци јесу:
Да се Права и потпуна слободнозидарска ложа „Побратим“ откине испод дојакошње заштите Симболичке велике ложе Угарске.
Да се ложа „Побратим“ прогласи за независну слободнозидарску радионицу у Србији.
Да се о том проглашењу известе све велике слободнозидарске светлости у свету.
Да од сада радионица дела у свима правцима самостално и непосредно и
Да се одмах ступи у контакт са независним ложама у Немачкој и да се умоле за њихов поступак у администрирању.
Такав радикалан раскид са Симболичком великом ложом Угарске био је и повољно тло за формирање ложе „Уједињење“, која је 1909. формирана под заштитом Великог оријента Француске. Један број чланова ложе „Побратим“ добио је отпуст и формирао, на велико одушевљење тадашњег француског посланика у Београду Леона Декоа, који је постао и њен члан, нову ложу. Најагилнији у афирмисању рада нове ложе био је њен старешина Васа Јовановић. Ложа „Побратим“ пружала је пуну подршку раду нове радионице, из које је касније, што је посебно интересантно већи број чланова, као цивил, приступио организацији „Уједињење или смрт“, познатијој као „Црна рука“.
Ложа „Побратим“ била је матица ложа и за ложу „Шумадија“ која је основана априла и свечано освећена 7. јула 1910. године. Иако је „Шумадија“ тада била под заштитом Велике ложе Хамбурга, она је изузетно сарађивала и координирала рад са ложом „Побратим“. Без обзира на то што је „Побратим“ био једина радионица непокривена заштитом неке велике ложе и што је проглашена самосталном радионицом уз подршку Велике ложе Румуније, заједнички рад, планирање активности и сарадња те две ложе показивале су специфичан приступ српских масона у односу на слободне зидаре и бурне економско политичке прилике у свету током година с почетка века.
Врховне власти организације слободних зидара у том тренутку у Србији није било. Међутим, одмах после одлука од октобра 1908. године и одвајања од заштите Цимболичке велике ложе Угарске, браћа окупљена у „Побратиму“ предузела су све да добију заштиту за самосталан рад. У том циљу, под заштитом Велике ложе Румуније, 1909. године оснива се Капител, организација виших степена, по шкотском ритуалу, које су поједини чланови „Побратима“ добили од Врховног савета Румуније. С обзиром на то да је Капител формиран марта, а да је у фебруару формирана Ложа „Уједињење“, очигледно је да су српски масони тежили да преко успостављања институција и органа шкотског система и да су рачунајући на успостављање минимума од три ложе тежили потпуном осамостаљивању јовановског система и формирању независне Велике ложе Србије.
У то време, непосредно пред балканске ратове, занимљиво је да је осим Врховног савета Румуније, помоћ у коначном осамостаљивању масона у Србији нудио и Велики оријент Турске 1910. године. Међутим, почетком 1911. године, слободни зидари Србије, ипак се одлучују да велика масонска власт која ће обезбедити коначну самосталност буде Врховни савет Грчке.
Иако тада у Србији постоје три ложе – „Побратим“, „Уједињење“ и „Шумадија“, чврста веза „Уједињења“ са Великим оријентом Француске потакла је српске масоне да поново оживе рад, односно да пробуде ложу „Слога, Рад и Постојанство“. То је и учињено средином фебруара 1912. године уз потпуну сагласност Великог оријента Италије под чијом заштитом је ложа и основана 1883. године. Велика италијанска Масонска власт била је потпуно сагласна да се Ложа стави под заштиту Врховног Савета Србије, зарад чијег оснивања је и дошло до њеног реактивирања.
Најзад, 9. маја 1912. године специјални делегат Врховног савета Грчке, брат Цефалас, уздигао је снагом своје масонске власти на 33. степен Ђорђа Вајферта, Светомира Николајевића, Јована Алексијевића, Милутина Перишића, Димитрија Јанковића, Петра Шрепаловића, Манојла Клидиса, Петра Пачића, Димитрија Мијалковића и Павла Хорстига. Истог дана на заједничком раду ложа „Побратим“ и „Шумадија“, донета је одлука да „Побратим“ који је до тада радио као независна радионица од тада ради под заштитом Врховног савета Србије, а да „Шумадија“ затражи отпуст испод заштите Велике ложе Хамбурга и стави се под заштиту српског Врховног савета. Следећег дана, на другој свечаној седници новоформираног Врховног савета, прочитан је грчки патент о формирању Врховног савета Србије и изабран је Ђорђе Вајферт за најмоћнијег сувереног великог командера и великог мајстора Врховног савета Србије. На трећем свечаном раду одржаном 11. маја изабрани су и остали велики официри.
Коначно признање независности српских масона који су примили шкотски обред уследило је на Интернационалној конференцији савезних врховних савета шкотског реда, одржаној октобра 1912. у Вашингтону, чији је домаћин био Врховни савет Јужне јурисдикције САД. Од тог тренутка, све ложе у Србији, осим „Уједињења“ (и даље била под заштитом Великог оријента Француске) радиле су под заштитом Врховног савета Србије.
Почетак балканских и Првог светског рата, довео је до тога да масони морају пре свега да одговоре својим обавезама према држави и до замирања организованог слободнозидарског рада до 1918. године.
Период од 1918. до Другог светског рата
Формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца довело је и до потребе реорганизовања масонерије са бивших простора Србије и Аустроугарске. У Загребу је 9. јуна 1919. године одржана ванредна скупштина свих српских, хрватских и словеначких ложа. С обзиром на то да су све ложе добиле отпуст од одговарајућих власти, како оне које су биле под обедијенцијом Врховног савета Србије, тако и оне које су биле под Обедијенцијом Велике симболичке ложе Угарске, ове радионице су прогласиле Велику ложу Срба, Хрвата и Словенаца „Југославија“, са седиштем у Београду.
Први Велики Мајстор био је гувернер Народне банке, Ђорђе Вајферт, док су му заменици били др Адолф Михалић из Загреба и професор Света Стојковић из Београда. Историјски извори кажу да је Велика ложа Југославије на почетку свог постојања имала око 300 чланова. Она је била 1926. године, у Београду домаћин Међународног масонског конгреса „У знаку мира“. Под покровитељством Међународне масонске асоцијације конгресу је присуствовало 56 представника 12 националних обедијенција из 15 европских држава као и представници две прекоморске обедијенције.
Масонерију у Југославији између два светска рата чинила је елита свих друштвених класа без обзира на веру. Слободно зидарство у Југославији имало је у свом чланству православно више свештенство, римокатоличке свештенике и рабине.
Створено је неколико добротворних установа. у Београду је основан дом за сирочад и образовни центар за децу из јужне Србије „Свети Сава“. Отворена је установа за глувонему децу „Краљ Дечански“. Формирана је фондација „Свети Ђорђе“ за помоћ деци и ратним инвалидима. У Земуну је установљен дом за слепе и образовни центар за омладину. Организована је акција помоћи незапосленима под називом „Хлеб насушни“. Створени су савези за борбу против просјачења, за борбу против туберкулозе и слични.
Средином 30-их година 20. века било је око хиљаду чланова обедијенције који су радили у преко 20 ложа. Делатност радионица проширила се осим филозофске активности и на проучавање историјских, економских, друштвених и социјалних проблема. Међутим, притисак нацистичке Немачке на Југославију био је толико јак да су слободни зидари закључили да ће југословенске власти забранити и распустити масонерију у Краљевини. Увиђајући неминовност новог светског сукоба и схватајући какав би био однос тадашњих власти према слободним зидарима, Велика ложа Југославије, да би предупредила забрану, 22. јуна 1940. године доноси одлуку о замрзавању свог рада, или масонским речником говорећи одлучује се на самоуспављивање.
Обновљен рад 1990.
Покушаји да се реактивира слободно зидарство на тлу Југославије после Другог светског рата завршили су се без успеха. Коначно, после рушења берлинског зида долази и до отварања према идејама слободног зидарства у источноевропском блоку и до стварања услова за његову обнову.
Крајем 1989. и почетком 1990. године, неколико масона југословенског порекла је дошло на идеју о обнављању Велике ложе у СФРЈ. Дана 23. јуна 1990. године, пробуђено је слободно зидарство на простору Југославије, реактивирањем Велике Ложе “Југославија”. Од тог периода до данас, браћа у Србији се крећу према Светлости у више колона. Слободни зидари Србије се организовано окупљају и раде и под заштитом Велике Масонске Ложе Србије, Велике Националне Ложе Србије, Регуларне Велике Ложе Србије, Великог Оријента Француске у Србији и Уједињених Великих Ложа Србије.
ДРУГИ. СВЕТСКИ РАТ Партизани у заседи усликани у тренутку када НЕКОГА хватају у замку (ФОТО) https://t.co/xtYCk04A1U
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 14, 2018
