Прочитај ми чланакУосталом, начин на који се режим у Црној Гори обрачунавао са опозицијом у периоду 2015-2016, недемократски улазак у НАТО 2017 и све оно што следи у 2018, говоре о изразито недемократском и диктаторском поретку
Према Црној Гори се спроводи модел „сламања српства“. Вашингтон и атлантисти подржавају Мила Ђукановића, а монтенегрински концепт као антисрпски, односно суштински антируски је по својој бити, вриједностима и геополитици и антиевропски, па ако хоћете и антихришћански, рекао је у интервјуу за ИН4С Драган Петровић, политиколог, научни савјетник са Института за међународну политику и привреду у Београду.
-Поједине мјере донијете од режима у Црној Гори посебно у последње вријеме попут одређивања егземпларних казни за непоштовање химне и заставе, што је готово уникатно у савременом свету, посебно у тој мјери, потом што сте навели хапшење посланика и лидера опозиције, начин уласка у НАТО, забрана уласка у земљу интелектуалцима који друкчије мисле, фалсификовање историје и др, су изразито забрињавајући процеси који потпуно негирају НАТО лобисте у тврдњи да је улазак у Алијансу и подршка развоју демократије у земљи, у пракси видимо све супротно, навео је он.
Ви сте политиколог, економист, геополитиколог, завршили сте четири факултета и радите у Институту за међународну политику и привреду у Београду. Какав је геополитички положај Европске уније након свих турбуленција које је потресају од Брегзита па све до жутих прслука?
– Европска унија је у вишеструкој кризи, идентитетској, економској, кризи изостанка консензуса око даљих главних стратешких праваца између земаља чланица, противрјечности у регионалном развоју, мигрантском притиску, прије свега тзв. земаља у транзицији њених чланица, и др. Нарочито велики изазов за јединство Уније представља макроекономска концепција тзв. штедње, односно модификована неолиберална концепција која у пракси доводи до продубљивања сиромаштва на рачун сиромашнијих чланица Еупре свега из јужне Европе и бивших социјалистичких држава источноевропских.
Нарочито су те земље, тзв. земље у транзицији иако чланице Уније, су посебно погођене деиндустријализацијом, али и демографским крахом, као последице негативног природног прираштаја и одлива највиталнијих дјелова становништва ка богатијим чланицама Уније. То доводи до депопулације тих земаља, посебно наших сусједа Румуније, Бугарске, потом земаља тзв. Вишеградске групе. Управо мигрантски проблем доноси «со на рану» и изазов за демографску структуру тих земаља, па смо сведоци почевши од 2015. продубљивања сукоба интереса и правих конфилката између тих земаља и центра у Бриселу по питању односа према мигрантским квотама и мигрантима са Блиског и Средњег истока и Сјеверне и Субсахарске Африке уопште.
Томе треба додати старе разлике између геополитичких приоритета тзв. „Старе Европе“ (Француска и Њемачка, па и Италија) и „Нове Европе“, где су ове прве самосвјесније за самосталну политику Уније у односу на САД и НАТО. Све то заједно доводи на сцену нове генерације политичара умјерених или радикалнијих евроскептика и на десници и на љевици европске политичке и друштвене сцене. Орбанова политика на пример или последице гласања у Маракешу по питању мигрантског проблема су нове реалности у животу ЕУ.
Противречности у самој Њемачкој по питању односа према овим најважнијим изазовима ће се додатно развити након одласка Меркелове са политичке сцене. Уколико Унија након Брегзита и остане у пуном саставу следећих година, доћи ће свакако дијелом институционално или макар неформално до њеног раслојавања, на центар и мање утицајне и повлашћене чланице, а противречности по најважнијим питањима међу чланицама, али и у оквиру самих земаља Уније ће расти, што подразумева и ванинституционалне облике борбе – синдикалне штрајкове, протесте и сл.
Двије трећине Француза за Русију
У Француској протестанти јасно траже излазак из НАТО и ЕУ, да ли мислите да се Французи окрећу Де Головој Француској?
– Иако се свјетски поредак постепено окреће ка мултиполарном, у Француској се на последњих три председничких избора, побеђује кандидат који је у односу на других десетак противкандидата на ту позицију, редовно најближи атлантистичким и глобалним интересима: 2007 Саркози, 2012. Оланд и 2017 Макрон. Начини на које су створене афере њиховим највећим противницима уочи тих избора 2006-7 Доменику Де Вилпену, 2012. Строс Кану и 2017. Франсоа Филону, представљају права ремек дела америчких и глобалистичких структура, од служби до водећих медија и дјеловања у јавности проглобалистичког дела елите (тзв. «компрадори»). Са друге стране популација је и даље остала добрим дијелом непоћунда атлантистичког геополитичкој концепцији, каква је била рецимо још у периоду Де Гола и иначе француски геополитички пол је самосталан у односу на англосаксонски и Њемачку.
На примјер узмимо у том правцу однос према Русији само за последње предсједничке изборе у Француској 2017. први круг, где су геополитички изразито проруски и антиамерички председнички кандидати Марин Ле Пен и Меланшон добили 21,5 %, односно 20 % гласова, а сличан њима Никола Дипон око 5 %, што је за геополитички проруске кандидате и у исто време изразито антиамеричке 46,5 %. Томе треба додати да су сви лидери неодеголистичке УМП а то су Филон који је тада био председички кандидат и добио је 20 % гласова, (али и остали водећи политичари из те моћне странке попут Саркозија, Копеа), се јавно више пута заложили у Стразбуру за укидање санција Русији и за тешњу сарадњу са њом. Дакле то је 66 % гласова изашлих бирача при излазности од око 79 % свих уписаних бирача у Француској!! Дакле двије трећине француског бирачког тијела је гласало за кандидате председничке који су наклоњени јавно Русији, а опет на крају је победио у другом кругу Макрон који је од десетак водећих француских политичара и председничких кандидата (слично ситуацији са Саркозијем 2007 и Оландом 2012) најближи глобалистичким интересима!
Како избори за парламент Француске су готово уникатни у Европи, јер се гласа по регијама, а само водећи кандидати по њима улазе у Парламент, па се може десити као рецимо раније Националном фронту да на нивоу целе Француске буде други по добијеним гласовима за Парламент, а добије само неколико посланика, то у политичким тијелима земље, пре свега мјесту предсједника Републике као доминантном у политичком систему земље, држе снаге које не представљају реалан однос снага у бирачком телу и друштву Француске. Када се томе дода да најважније медије претежно држе глобалистичке снаге, да су у француском друштвеној елити посебно повлашћени компадори попут раније Левија, Гликсмана, Кушнера и др, несразмера између расположења становништва и бирача и са друге стране односа снага у власти и водећим медијима је несразмерна. На тај начин су чести ванинституционални облици манифестација, демонстрације, протести, нарочито по овим кључним друштвеним и политичким питањима, као што је мигрантски проблем, макроекономски и социјални модел, однос према НАТО и други. У земљи у којој НАТО није омиљен, и у којој и референдум за Устав ЕУ пропада 2005, Саркози и сам са врло малим политичким кредибилитетом, уводи земљу у Алијансу 2009. године, наравно ван референдума, са простом већином у парламенту.
Ако неко ту прави аналогију са уласком Црне Горе у НАТО 2017, то ипак нису упоредиве ствари, јер је Француска сарађивала тесно са НАТО од раније, али није имала пуно чланство, мада је јасно да је и у случају њеног поновног уласка у Алијансу 2009 (извео ју је референдумом Де Гол 1966. године), прилично недемократски чин. Незадовољство доброг дијела народа актуелном политиком Макрона нарочито по питању економско-социјалним, али и многим политичким, укључујући и мигрантско питање, је велико и протести жутих прслука и слични су манифестација тога. Велики проблем антиглобалистичке и антиамеричке опозиције у Француској на левици (Меланшон) и десници (Марин Ле Пен и сл.) је изостанак међусобне сарадње, док су, што се види нарочито по питању кључних момената освајања власти, као други круг председничких избора 2017, глобалистички центри врло повезани и финансијски и медијски утицајни.
Нема логике на први поглед да Франсоа Филон подржава тако директно уочи другог круга Макрона у односу на Марин Ле Пен (програмски је чак ближи Ле Пеновој), или изостанак такве или макар индиректне подршке Мелашона Марин Ле Пен. Макрон ће се са својим политичким концептом, уколико временом не еволуира (што се десило у доброј мери са Саркозијем након што је изабран за председника нарочито по питању модификације неолибералне економско-социјалне концепције након 2008. и омекшавања према Русији), постати све усамљенији, а опозиција ће све више јачати. Уколико опозиција почне више да сарађује доћи ће до могућности промене власти на следећим парламентарним изборима а предпостављам да ће већ на предстојећим изборима за ЕУ парламент у Стразбуру на прољеће, власт постићи слабији резултат него 2017. године.
Који је, по Вама, најбољи начин за рјешавање питања Косова и Метохије и да ли постоји опција која може задовољити српске националне интересе?
– Питање Косова и Метохије треба држати у фокусу националне политике, али су губици у том правцу као последица катастрофално лоших потеза Вучићеве и у мањој мери Тадић-Цветковићеве власти по овом питању колосални и биће у најбољем случају велики и са тешким последицама и у будућности. Бриселски споразум и његова операционализација су задали велики ударац српским интерсима и довели у питање чак и српски сјевер који смо дотле апсолутно контролисали, односно који је уз сва етничка чишћења албанских екстремиста и даље остао етничко српски и неалбански, те и географски део Србије .
Сада је најважније да Вучић не уради издају до краја, и да се не реализује и де јуре признање тзв. Косова преко правно обавезујућег споразума кроз тзв. «разграничење» што је други назив за омогућавање столице у ОУН тој парадржави у замену за мали дјелић сјевера КИМ, вјероватно за општину Лепосавић и сл, што би била велеиздаја највишег ранга и највећа српска капитулација у историји. Вучић је озбиљно ослабио сјевер и његову одбрану преко низа решења последњих година – укидање цивилне заштитите, стављање полиције сјевера под ингеренције Приштине, деблокада и проширење моста на Ибру, подређивањем судова сјевера Приштини, предајом мобилне телефоније сјевера Приштини и др.)
Зашто би неко ко брани макар сјевер га безбедносно предавао противнику, па се политика Вучића чак и према северу не може посматрати никаквим „Милошевим лукавствима, куповином времена и сл“.
Уколико се одбије та опасност коју наговештава Вучић, будући да је Бриселски споразум неадекватан и правно нити га сама Приштина поштује, то су шансе у будуће да се спаси што се спасити може по питању Косова и Метохије, наравно уз промену власти, реалне, а то значи да је сјевер саставни дио Србије. Највећа опасност за Србију долази и од низа других погрешних решења власти, као што је погрешан економски и социјални модел, мигрантски притисак, дакле удар на демографску структуру земље (подписала је Србија и споразум из Маракеша!), изостанак повезивања са српским народом у региону, прије свега мислим на Црну Гору, али и Републику Српску, медијска блокада…
СФРЈ била погубно рјешење за српски народ
У току сте са ситуацијом у Црној Гори. Ових дана имали смо систем отворене диктатуре, посланик Небојша Медојевић је био ухапшен у глуво доба ноћи, а да му при том имунитет није укинут, док је посланик Кнежевић био „затворен“ у зграду Скупштине јер и њега чекао исто затвор. Како коментаришете та дешавања?
–Према Црној Гори се спроводи исти модел „сламања српства“, као и према осталим српским просторима, наравно на специфичан начин, као операционализација наставка концепта англосаксонских и атлантистичких структура још из ранијих вјекова, јер се кроз српски фактор елементима другог трајања, видео продужени утицај Русије. Након Другог свјетског рата та традиционална британска политика, која је у нововјековној епохи Источног питања била очигледна и по питању подршке издишућој Отоманској империји, против ослободилачких тежњи Србије и Црне Горе, али и већине других православних народа Балкана и Блиског истока, ојачана је пристизањем америчке моћи у Европу, па је Вашингтон временом преузео главне постулате политике Лондона према Источном питању из нововјековне историје.
Нема сумње да је Тито усмеравао своју унутрашњу политику према тим центрима моћи, што се манифестовало у погубним решењима и позицији српског народа у СФРЈ, – наведимо само најзначајнија формирање декретом муслиманске нације почетком седамдесетих, стварање покрајина само у Србији и њихово прерастање у елементе државности временом, увођење црногорства временом као све веће негације српства, зачетак војвођанског аутонаштва, умањење позиције српског народа у републици Хрватској као конститутивног народа и др.
Вашингтон и атлантисти подржавају Мила Ђукановића и монтенегријски концепт као антисрпски, односно суштински антируски, али по својој бити вриједностима и геополитици и антиевропски, па ако хоћете и антихришћански. Уколико посматрамо рецимо Орбана и посебно Додикову политику, наћи ћемо да су по главним геополитичким и вредоносним, социјалним и другим питањима, Ђукановић и Вучић заједно, и то у пакету са Тачијем и Харадинајем на сасвим другом полу. Уосталом у кључном моменту а то је давање каквог таквог парламентарног капацитета Ђукановићу и одлуци да се иде ка НАТО (без референдума и већине становништва у том правцу) а то су избори октобра 2016. и фарса од „државног удара“.
Поједине мјере донијете од режима у Црној Гори посебно у последње вријеме попут одређивања егземпларних казни за непоштовање химне и заставе, што је готово уникатно у савременом свету, посебно у тој мјери, потом што сте навели хапшење посланика и лидера опозиције, начин уласка у НАТО, забрана уласка у земљу интелектуалцима који друкчије мисле, фалсификовање историје и др, су изразито забрињавајући процеси који потпуно негирају НАТО лобисте у тврдњи да је улазак у Алијансу и подршка развоју демократије у земљи, у пракси видимо све супротно. Уосталом начин на који се режим у Црној Гори обрачунавао са опозицијом у периоду 2015-2016, недемократски улазак у НАТО 2017 и све оно што следи у 2018, говоре о изразито недемократском и диктаторском поретку. Са друге стране је за дивљење и поред свега држања опозиције у Црној Гори прије свега Демократског фронта али и доброг дијела становништва, укључујући и Ваш портал и дио слободних медија.
Ви имате свој Ју јуб канал и емисију Гост недјеље. Такве врсте канала су из дана у дан све више и код нас уобичајена. Да ли мислите да гледајући те интернет емисије, народ може да изађе из оног оквира што му сервирају телевизије са националном фрекфенцијом?
– Једно од најважнијих одлика недемократских режима данас у Црној Гори и Србији су блокада медија. Овакви медији су у том правцу антипод, али имају велика ограничења у чињеници да је већи дио популације ван доступа интернету. У истраживању НСПМ за београдску регију 2017, око двије трећине пензионера никада не користи интернет. У том правцу, и поред пораста корисника интернета, власт бруталном контролом и чак власништвом непосредним над телевијама, посебно с националном фреквенцијом, и највећег дијела штампаних медија има пресудан медијски утицај.
Интересантно је да ЕУ и западни центри не протестују видљиво против медијског притиска, па је рецимо само у Србији донијет закон да у локалној управи ни лист хартије не може бити у државном медијском власништву позивајући се тобоже на вредности ЕУ (што је уникатно у ЕУ иначе у пракси), што је 2016. довело до продаје око 70 преосталих регионалних и локалних телевизија, које су покуповали индиректно власт и атлантисти (Бата Гашић тренутни шеф БИА и функционер и тајкун СНС има око девет телевизија у свом власништву и контроли!). Имате са једне стране под директним америчким власништвом и утицајем више медија попут Н 1 тв, Јужних вести, Данас и сл, а остало држи Вучић, сада је купио и Прву тв, прошле године Коперникус, већину талблоида и др. Људи траже алтернативне медије, па су Балкан инфо, Хелмкаст, Српска прича, па и мој канал и др, са све већом гледаношћу, али то је далеко слабија медијска моћ везано искључиво за интернет, која не допире до већег дела популације у Србији и српским просторима у целини.
Допринос ИН4С слободи медија је много већи од простора саме Црне Горе и ако се унаприједе техничке могућности, што је опет везано и за средства као највећи проблем, али не једини, тај утицај и квалитет ће свакако расти.
ВУК ЈЕРЕМИЋ: Вучић све нервознији – почео је да пуца под притиском (ВИДЕО) https://t.co/OPXickyPUr
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 18, 2018
