Прочитај ми чланакДиректан повод за разговор с Милиновићем, предавачем на Катедри за наоружање на београдском Машинском факултету, било је прошлонедељно тестирање руске ракете с бојевом главом „Авангард“
На молбу многобројних гледалаца и слушалаца Спутњикове емисије „На нишану“, спољнополитички коментатор Мирослав Лазански одлучио је да у последњу емисију у 2018. години, 31. децембра, као госта позове „најпопуларнијег саговорника из претходних 365 дана“ — проф. др Момчила Милиновића, познатог стручњака за ракетно оружје.
Директан повод за разговор с Милиновићем, предавачем на Катедри за наоружање на београдском Машинском факултету, било је прошлонедељно тестирање руске ракете с бојевом главом „Авангард“, али и све чешће најаве из Москве да ће и интерконтинентална ракета „Сармат“ ући у експлоатацију 2020. године.
Руска Федерација у 2019. годину, каже Милиновић, улази с великом предношћу у области развоја суперсоничног оружја над САД, које у огромној мери каскају.
„’Авангард‘ је велики корак у модернизацији руских нуклеарних снага. Од три највеће нуклеарне силе на свету, Америка и Русија имају тзв. ’нуклеарну тријаду‘ — коју чине копнене, поморске и ваздушне борбене снаге — док је Кина нема, изгледа чак ни концептуално, али се заиста јако труди да сустигне Вашингтон и Москву. У тој утакмици, САД су у једном тренутку, како се то каже, ’закуцале‘ — и добиле једну од најбољих ракета на свету, чувеног ’Миротоворца‘, модификованог ’Минитмена‘ са 4-5 бојевих глава, којим могу да, жаргонски речено, ’почисте‘ све са своје територије. Међутим, тактика којом су противнике након тога грубо ’гурали на море‘, мислећи да је цео свет њихова територија, њихова интересна сфера, дошла им је главе. Све што су радили било је у складу с тако надменим ставом, и било је логично да у једном тренутку изгубе трку у области суперсоничног оружја“, навео је Милиновић.
ЛАЗАНСКИ: Са чиме Русија улази у 2019. годину (ВИДЕО) https://t.co/wJXGYg4k3g
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 31, 2018
Американци су, наиме, у једном тренутку почели да се више, како каже наш саговорник, „замајавају“ конструкцијом суперсоничних авиона, уместо да производе ракете и пројектиле — и ту су направили тактичку грешку; Руси су пак на време схватили у којој области суперсоничног наоружања треба напредовати, и да ствари треба радити корак по корак.
Врхунац је, каже он, чињеница да је тестирање система „Авангард“ обављено у присуству делегације америчких официра, која је била позвана да би посведочила о борбеним квалитетима новог руског наоружања.
Овог тренутка не постоји ниједно оружје које може да обори пројектил тог комплекса — осим уколико Американци не пораде на ракети која би то у перспективи евентуално могла да изведе, али најоптимистичније процене говоре да би то могло да се догоди најраније 2020. године.
„Тренутно су највећи проблем огромне манипулације бројкама, то јест новцем, у америчкој војној индустрији; улагања у истраживања превазилазе нормалне оквире, а трошкови набавке оружја су изнад сваког очекивања, што се одражава на средства доступна за производњу. С друге стране, ако рецимо буду произвели пројектил, али он буде превелики и буде представљао озбиљну претњу за Москву, нико га неће желети на својој територији!“, каже Милиновић.
Амерички приступ је, додаје наш саговорник, досад био да међународне ратове треба водити ракетама — да практично треба организовати „међународну борбу пројектилима“, коју би народ могао да гледа као пренос, на телевизији — али то је нешто што Русија никада не би дозволила.
„Руси иду обрнутом тактиком — они кажу, ми задржавамо копнене снаге. Нећемо шоу. Међутим, на сваки руски пројектил САД су имале спреман некакав одговор, односно сваки пут када Русија избаци нови модел, Вашингтон би такође избацио нови, и тако се захуктавала трка у наоружавању. Највећи проблем у развоју производње ракетних суперсоничних пројектила је Русији деведесетих година направила Украјина, када се распао СССР, али је Москва успела да реши тај проблем — производња је постепено пресељена у целости на територију Русије, и ствари су сада много другачије. Свим истраживањима у суштини руководи чувени Завод (фабрика) за топлотну технику из Москве, јединствена институција у свету“, каже Милиновић за Спутњик и додаје да је та институција чувена пре свега по такозваном „чврстом ракетном мотору“, али и ракети „Топољ“, која се родила као „потпуно нова прича Русије“, којом је Украјина дефинитивно искључена из производног процеса.
Упитан зашто је на паради у Москви ове године опет приказан систем „Топољ“, иако у Русији постоји много модернији систем „Јарс“, Милиновић каже да је разлог то што је „Топољ“ тзв. „ракета-мајка“.
„Русија је на тај начин подсетила свет да је њен систем и даље оперативан, и да иако ракете мањег домета полако мењају старије системе који имају домет до 13 или 14 хиљада километара, они неће до даљег бити пензионисани“, каже саговорник Спутњика.
Руси су, објашњава Милиновић, у међувремену освојили технологију композитних материјала и „методом централног намотавања“, а слика и прилика такве ситуације је систем „Рубеж“. Технологија примењена у његовој изради обезбеђује јаку затезну чврстоћу влакна, али важни су и спољни премази који омогућавају пролетање таквог пројектила кроз нуклеарни облак.
„То је редак пример пројектила који може да се активира и усред нуклеарног удара, изађе из тзв. силоса и лети неометано ка циљу чак и кад је све око њега сравњено са земљом“, каже Милиновић. „Може да издржи температуре до чак 850 степени Целзијуса!“
Русија тренутно има 12 суперсоничних дивизија „спакованих“ у три нуклеарне армије. Од тих 12 дивизија, чак осам је мобилно, на мобилним лансерима базираним на белоруским камионима „Маз“, или на руском „Камазу“ — уколико се у неком тренутку Белорусија, како каже Милиновић, „предомисли“ по питању испоруке камиона Руској Федерацији.
Све то нас доводи до закључка да су системи „Авангард“, „Рубеж“, као и раније поменути „Сармат“ заправо производно увезани, компатибилни комплекси, код којих свака наредна генерација надопуњује претходну квалитетом и оперативношћу.
„Русија 2019. године дефинитивно креће и са системом ’Сармат‘, а 2020. године замениће старе пројектиле СС-18 и СС-19. Најважнија одлика ’Сармата‘ биће што ће поново имати тзв. ’течне‘ рактене моторе, који су још увек непознате конструкције, не зна се ни тип горива који ће користити, али ја очекујем да ће бити права ’чудовишта‘“, каже Милиновић за Спутњик.
У свету хиперсоничног наоружања, додаје он на крају, прави „богови“ су заправо инжењери и научници који се баве његовим развојем.
„Дивне су игре које једни другима смештају инжењери с једне и друге стране. Инжењерски кадар се добро разуме, они се надмећу у знању, једва чекају једни друге да ’зезну‘ и постигну нешто боље, и сјајно сарађују. С друге стране, политичари имају задатак само да се мрште“, каже у шали проф. Милиновић.
Додаје да му је жао што се у Србији свега по десетак студената на свакој ресорној катедри занима за ову врсту тематике, а како каже, велики број те „паметне деце“ после одлази у иностранство, јер не желе да раде у неодговарајућим условима, за примања испод сваког нивоа у поређењу са развијенијим земљама.
Уз шаљиву опаску Мирослава Лазанског да суперсоничне ракете, очигледно, „имају облине које су Милиновићу посебно блиске и драге“, упитан колика је објективна опасност за Србију у свету у ком се убрзава развој суперсоничног оружја, Милиновић одговара да се много пута запитао — да ли смо потенцијална „колатерална штета“ глобалног нуклеарног сукоба?— али је сместа, у свом стилу, и одговорио — „Па ваљда нису блесави да се БАШ озбиљно закаче!?“
„Искрено се надам да од свих ракета о којима смо разговарали ниједну, никада, нико неће у пракси искористити. И желим само да нагласим — све ово што ја радим, све што причам, чак и када звучим као неки заљубљеник у оружје… Треба да знате да је моја љубав усмерена искључиво ка науци и технологији, а не ка ратовању. Упркос свему што причам, ја уопште нисам милитантан!“, каже на крају емисије „На нишану“ кроз смех проф. др Мирослав Милиновић.
Намера Мирослава Лазанског била је да последњег понедељка у 2018. обрадује слушаоце и гледаоце, и увелича им новогодишње славље још једном причом о, како то професор Милиновић воли да каже, „ракетама-лепотицама“; судећи по броју позитивних коментара на друштвеним мрежама и Спутњиковом порталу, то му је, и овог пута, и те како пошло за руком.
