Прочитај ми чланак

МРЕЖНИ РАТ ПРОТИВ СРБА: Овако нас Американци систематски уништавају

0

Главни циљ мрежног рата - је освајање и поробљавање одређеног друштва али не војним већ цивилним средствима - друштвеним мрежама успостављеним између друштвених субјеката, вез коришћења обичног, класичнмог орућжја, а по могућностима и без било какве директне војне агресије. Ово је тема нове књиге "Мрежни рат против Србије" аутора Слободана Стојчевића у издању издавачке куће Авала пресс (Портал Правда).

Мрежни рат су војни принципи у технике мрежно-центричног рата примењени на цивилни начин, цивилним средствима на цивилне објекте али и даље са војним циљевима, наводи аутор.

Насловна страна (Фото: Aвала пресс)

– Данас је већ практично потпуно своједно која “политичка опција” или “политичка партија”  ће добити изборе и преузети власт у Србији. Власт (владаоци) у Србији више нема реалну власт – без обзира ко је на власти. Реалне полуге моћи су у рукама странаца и мрежних оператера. Асрпским политичарима се само привремено делегира обављање одређених послова – наводи Стојичевић.

Он се осим методима мрежног рата и начину на који Американци стварају глобалну неолибералну мрежу, у својој књизи, бави се и конкретним примерима мрежних напада на Србију са акцентом на нападе на економију, медије, систем вредности у Србији и Српску православну цркву.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

3 коментара “МРЕЖНИ РАТ ПРОТИВ СРБА: Овако нас Американци систематски уништавају

  1. Владимир каже:

    Веома просто, не верујте ономе што прочитате на интернету, не користите друштвене мреже и нема бриге!

  2. xyz каже:

    Време ради за нас

    Објављено 02 јануар 2019

    Милош Ковић

    Не постоји ни један разуман разлог због кога би Србија требало да тргује животима сопствених грађана и да се „разграничава“ са сопственом територијом. Страхове и поразе из деведесетих треба коначно оставити иза себе

    У 2018. години, коју остављамо за собом, потврдиле су се, као тачне, вести из 2016. Тада је, победом присталица Брегзита на британском референдуму и Доналда Трампа на америчким председничким изборима, англосаксонски свет ушао у доба превирања и колебања. Брегзит је био најјачи у низу удараца који су до ивице пропасти довели и Европску унију. Моћ Запада, дакле, незадрживо опада.

    САД и ЕУ, међутим, новом хладноратовском пропагандом и гомилањем трупа на границама Русије и Кине, вуку цео свет у велики војни сукоб. За разлику од цара Тројана, који се, пошто су свирале од зове разгласиле да има козје уши, помирио са судбином, ове две империје на заласку и даље покушавају да одстреле све нежељене сведоке.

    Земље Запада заиста су изгледале моћно, када су, пре скоро 30 година, тријумфовале у Хладном рату. Сигурне у себе и своје вредности, стајале су на рушевинама Берлинског зида, погледа уперених ка Истоку, баш онако као што је пре 200 година Наполеоново Царство кретало у поход на средњу и источну Европу. Као пре два века, данашња освајања правдају се убедљивим, универзалним идејама, суштински блиским људској природи: слободом, разумом и науком, људским правима, индивидуализмом, равноправношћу и достојанством, материјалним благостањем.

    Усрећитељски походи Наполеона, у име разума и модерности, завршили су се, међутим, победом осећања и традиције и сломом његовог Царства. Под притиском просветитељске Француске, пробудили су се романтичарски национализми и обновиле религијске припадности. Изнутра подривено побуном нација, Наполеоново царство кренуло је у свој последњи, погубни поход на Исток.

    Не смеши ли се слична судбина и данашњим освајачима? ЕУ, којом влада Немачка, суочена са сопственим проблемима, одавно личи на трули, избушени брод. Француско Царство из 1812, у поређењу са Немачким Царством из 2018, изгледа као најсолиднија суперсила. Ратнички походи Запада, од уништења Југославије до разарања Сирије, учинили су да идеје са којима се 1989. кренуло на Исток сада звуче лажно и потрошено. Нације које живе унутар Царства изнова су откриле оно што су, у време хладноратовског сукоба између комунизма и либералне демократије, заборавили. Либерализам и демократија нису исто. Њихови путеви данас су се разишли, баш као у добу између Француске револуције и „Пролећа народа“ 1848. године.

    На делу је, дакле, сукоб између необузданог, елитистичког индивидуализма либерала и суверених права грађана и нација. Либерали имају новац, медије и средства принуде. Они не поништавају само референдумску вољу Македонаца. У САД руше демократски изабраног председника, док у Британији оспоравају резултате референдума о Брегзиту. Берни Сандерс не понавља случајно да никада у историји САД није било оволике разлике између богатих и сиромашних. Западни медији само су средства либералних елита и зато линчују дословно свакога ко им се нађе на путу – председника САД, председника Русије, или вођу највеће опозиционе странке у Великој Британији. Њихове телевизије нас снабдевају информацијама, а Холивуд сновима. Та отужна пропаганда представља све што је преостало од некада тако велике привлачности и убеђивачке моћи Запада.

    Широм европске империје, на делу је побуна народа – Брегзит у Британији, победа популиста у Мађарској и Италији, жути прслуци у Француској, јачање и левих и десних популиста у Француској, Британији, Немачкој и осталим земљама. За њих гласају млади људи, који више нису аполитични. Појмови „левице“ и „деснице“ су, уосталом, изгубили стара значења. Социјалдемократи командују освајачким НАТО походима (Блер, Солана, Шредер), док се десни популисти залажу за „директну демократију“, екологију, права и достојанство малог човека (Конте, Салвини, Ле Пен).

    Да би се сакрили стварни проблеми, у име потрошених либералних принципа и заглупљујуће „политичке коректности“, покрећу се нови крсташки походи. Започели су походом на Југославију, да би се наставили разарањем Авганистана, Ирака, Либије, Сирије и, данас, Србије. Главни прелом и почетак „ратова за вредности“, који је отрезнио Русију, али и Кину, одиграо се на Косову 1999. године. Велики поход на Исток најављен је антисрпском пропагандом, која је, како се данас види, била само припрема за данашњу антируску и сутрашњу антикинеску хистерију. Све, на жалост, мирише на нови, велики рат. Нама остаје само да се надамо да ће бити вођен конвенционалним средствима.

    За Србију која, са Косовом и Метохијом, само брани своје право на постојање, у таквим условима биће довољно само да сачека развој догађаја и да се припрема за све што би будућност могла да јој донесе. Упркос опадању, моћ Запада не сме се пребрзо и олако потцењивати. Нема потребе за исхитреним корацима. Не постоји, дакле, ни један разуман разлог због кога би Србија требало да тргује животима сопствених грађана и да се „разграничава“ са сопственом територијом. Страхове и поразе из деведесетих треба коначно оставити иза себе. Ако будемо паметни, време ће радити за нас.

  3. xyz каже:

    И ове године у Призрену!

    Објављено 02 јануар 2019

    Предраг Васиљевић

    Појурили су Американци да блицкригом реше косовско питање. На зор. На силу. Осионо и немилосрдно. То доказује да смо од решења даље него икад пре.

    Тако су нам на крају 2018. стигле две вашингтонске поруке које најављују фуриозну дипломатску акцију Америке. Прво је, нико други, до председник САД, изразио спремност да буде домаћин церемоније у Белој кући на којој би Александар Вучић и Хашим Тачи практично прославили „историјски споразум“.

    Школски пример народне умотворине: Трамп прави ражањ, док зец још трчкара по шуми.

    Дакле, маркетинг без суштине. Гостопримство председника САД и његова спремност да прими за трпезу Тачија и Вучића апсолутно игра само на нивоу јефтиног трика. Америчка патка.

    Требало би ваљда свим Србима да ласка што би њихов председник могао да заседне за софру усред Беле куће. Требало је све да нас усхити Трампов позив на церемонију, а притом да не знамо ниједно слово садржине тог „договора“.

    Такав потцењивачки став Беле куће личи на однос гори него према некој „банана колонији“. Отприлике, „само ви дођите код мене, лако ћемо се договорити“. Па то сам ја, ваш „Трамп Србин“!?

    А реч је о историјском, сада већ вишевековном конфликту Срба и Албанаца. О питању због кога је Србија бомбардована и разарана. Реч је суштинском и најзамршенијем националном изазову ове земље.

    То не решава једна вашингтонска вечерица, без обзира колико је балкански договор потребан Трампу, да би уклонио бар једну главобољу.

    После председника, сличну поруку упутио је и амбасадор Америке из Приштине, који је рекао да 2019. године „мора да се реши косовско питање“.

    Пазите на формулацију: „Мора“!

    Да парадокс буде грандиозан, побринула се сама реалност.

    Београд и Приштина нису били у горим односима још од 2010. и првих бриселских споразума.

    Приштина је формирала паравојску уз подршку Америке, а уз тихо противљење НАТО-а и ЕУ. Приштина је увела стопроцентне царине на сву робу из унутрашње Србије, уз противљење читавог света.

    И на крају, а на почетку 2019, у којој би требало да дође до договора — Приштина је укинула границе са Албанијом.

    Значи, Београд већ признаје да план о разграничењу Срба и Албанаца није добио подршку ни света ни домаће јавности, а Косово и Албанија руше границе.

    За то време, чини се да се Срби све више разграничавају. Али између себе.

    Разграничавају се немилосрдним политичким биткама.

    Разграничавају се на улицама у медијима.

    Разграничавају се по све злослутнијим друштвеним мрежама.

    Разграничавају се свакодневним одвратним претњама, насиљем, поганим оптужбама.

    Разграничавају се тоталитарним порукама са свих страна — ил‘ си с нама или против нас.

    Разграничавају се, како у Београду, тако у Бањалуци.

    И у таквим условима, разграничени, чекамо амерички план за Косово које више нема границу са Албанијом.

    У условима тоталног политичког колапса који прети да поново запали регион, Американци притискају на „историјски договор“, који би једним потезом решио све. Узимају ствари у своје руке. Не занима их ЕУ. Не занима их нико.

    Цела ова поставка могла би да доведе до песимистичког закључка да је Србија зрела да попусти пред намерама Америке, за коју знамо да је највећи промотер косовске независности на свету.

    Али неће то ићи глатко. Не треба наседати на блеф. Јер ствари су у суштини једноставне.

    Никакав договор се не може постићи током 2019. године јер се Србији и не нуди ништа осим — понижења.

    А верујемо да на такво понижење, које подразумева можда чак и одрицање од дела Југа Србије у замену за пар месних заједница на Северу Косова (о чему се спекулише по дипломатским кулоарима као о америчком плану за признавање независног Косова), не би пристао нико ко у будућности овде жели да се бави политиком. Ни у власти ни у опозицији.

    Много је теже и јаче питање Косова за Србе него што на први поглед изгледа.

    И много је данас јача подршка Русије Србији него у временима када смо морали да прихватамо и уцене које су удаљавале Косово од матице.

    Нико данас не може ни да нам прети ни да нас „награди“ да бисмо морали опијени и омађијани да, као хипнотисани, прилазимо мирису Трампове рерне.

    Верујемо да ће управо ту позицију Србије, да не одустаје од Резолуције 1244 и својих виталних историјских интереса, учврстити и председник Владимир Путин средином јануара у Београду.

    И наравно, током 2019. не смемо да заборавимо:

    Србија је увек у Призрену. Догодине и ове године. Одувек и заувек. И да кнежеву вечеру не може заменити Трампова вечера.

    Спутњик

Коментари су затворени.