Актуелно СВЕТ

Прочитај ми чланак

ИЗ 2018. У 2019. ГОДИНУ – брзи преглед неколико трендова

21:00 15.01.2019.

Управо замакла, 2018.та година ће ући у историју као прекретница у еволуцији геостратешког окружења наше планете. За то има много разлога и ја их нећу све набројати, али ево неких од оних које ја особно, сматрам најважнијим:

‘‘Империја’’ је “прва трепнула“[i]. И то – неколико пута.

Ово је вероватно најзначајнији развој ситуације претходне године: Англоционистичко царство је издавало све врсте застрашујућих претњи и предузело неке од још страшнијих, стварних корака, али је на крају морало да се повуче. У ствари, ‘‘Империја’’ се повлачи на много фронтова, али ћу набројати само неколико кључних:

ДНРК (Северна Кореја): сетите се свих оних грандиозних Трампових претњи, као и оних који њиме руководе – Неоконс-а? Администрација је отишла толико далеко да је најавила да ће послати чак ТРИ(!) Нуклеарне групе носача авиона у воде Северне Кореје, а Трамп је чак и запретио да ће „потпуно уништити“ Северну Кореју. На крају, Јужнокорејанци су одлучили да узму ствари у своје руке, отворили директан канал комуникације са Севером, а сво оно америчко звецкање оружјем је изветрило попут топлог ваздуха.
Сирија у априлу: то је било време када су САД, Француска и Велика Британија одлучиле да нападну Сирију крстарећим ракетама ради „кажњавања“ Сиријаца због наводног коришћења хемијског оружја (превише глупа теорија да би уопште вредело разговарати о томе). Од 103 детектоване ракете, 71 је срушена од стране Сиријаца. Бела кућа и Пентагон, заједно са својим Циомедијима од највећег поверења, прогласили су напад великим успехом. Једнако као што су то учинили и приликом инвазије на Гренаду (један од најгоре изведених напада у војној историји). Или пак, након понижавајућег пораза Израела од стране Хезболаха 2006. године; тако да то стварно не значи ништа. Права истина је да је у војном погледу ова операција била тотални неуспех иза које баш ништа није уследило (барем за сада).
Украјина: готово целу 2018. годину провели смо чекајући напад Укронациста на Донбас, а који се никада није догодио. Сасвим сам сигуран да ће сада неки тврдити како нацистичка хунта у Кијеву никада и није имала такве намере али, чак и са основним знањем о томе шта се догодило у Украјини ове године, очигледно да је то чисто “њесра“. Хунта је урадила све припреме за извршење напада осим последњег корака: да га заиста спроведе. Путинова отворена претња да ће сваки напад те врсте имати „тешке последице за државност Украјине као такве“ вероватно је одиграла кључну улогу у одвраћању Империје. Свакако, Укронацисти би могли да нападну и у јануару ове године или било када после тога, али је ноторна чињеница да се 2018. године нису усудили. И опет, ‘‘Империја’’ (и њени поданици), морали су да се повуку.
Сирија у септембру: овај пут је израелска хипостаза[ii] Империје изазвала огромну кризу када су Израелци подмукло замаскирали свој авион у нападу иза великог руског турбопропелера ИЛ-20, што је резултирало губитком руског авиона и посаде. Након што су прво дали Израелцима шансу “да се оперу“ (што, сасвим предвидиво они нису учинили – на крају крајева, они су Израелци), Руси су Сиријцима испоручили напредне системе противваздушне одбране, електронског ратовања и управљања борбом. Као одговор на то, Израелци (који су издали многе претње да ће одмах уништити било који С-300 испоручен Сиријцима) морали су у основи зауставити своје ваздушне нападе на Сирију (добро, не баш у потпуности, извршили су још два таква напада: један потпуно неефикасан, а други у којем су се ционистички лудаци поново сакрили иза авиона, у овом случају иза два цивилна авиона (више речи о овом најновијем каскадерском подухвату – касније).
Сирија у децембру: очигледно презасићен свим сукобима међу својим саветницима, Трамп је на крају наредио потпуно повлачење САД-а из Сирије. Сада наравно, пошто се овде ипак ради о САД-у, морамо да сачекамо и видимо шта се заправо дешава. Русија, Турска, САД, Израел, Иран, Курди и Сиријци извршавају веома сложен “кабуки плес“ како би стабилизовали ситуацију након пуног повлачења САД-а. Након свих година хвалисања и надувавања како „Звер Асад мора да оде“ ,прилично је забавно видети како западне силе “бацају пешкир“ једна за друом. Ово такође указује на очигледно питање: ако (пуритански) „Светионик на брду“ илити “Једина Суперсила на планети“, “Лидер слободног света“ или “Незамењива нација“ не могу да се носе чак ни са ослабљеном сиријском владом и војском, шта то онда ова војска може? Осим да у холивудским блокбастерима “фарба“ лаковерну америчку јавност.
Различити мањи порази: пуно их се може набројати, укључујући Кашоги[iii] фијаско, неуспех рата у Јемену, неуспех рата у Авганистану, неуспех рата у Ираку, неуспех да се Мадуро у Венецуели скине са власти као и постепени губитак контроле над све већим бројем земаља ЕУ (Италија, нпр.), лудорије Ники Хејли на седницама Савета Безбедности УН, немогућност да се уопште прикупе потребни интелектуални ресурси за остваривање стварног, продуктивног, састанка са Владимиром Путином, катастрофалан комерцијални рат са Кином… Оно што је свим овим догађајима заједничко је да су резултат неспособности САД-а да нешто конструктивно уради, али заиста. Далеко од слике праве суперсиле, САД опада у сваком погледу. Главна ствар која му још увек даје статус суперсиле је нуклеарно оружје. Баш као и Русији деведесетих година.

Истовремено, сви унутрашњи проблеми који произилазе из сукоба америчких елита (отприлике: Клинтонова банда насупрот Трамп-а и његових “јадника“ (Deplorables)) само погоршавају укупно стање ствари. Чак и само (наизглед бескрајно) ишчекивање оставке и/или отпуштања из Трампове администрације је веома важан показатељ узнапредовалог стања колапса америчке државе.

Елите се не боре међусобно када све иде добро, они то чине кад ствари иду у пропаст. Изрека „победа има много очева, а пораз је сироче“ подсећа нас на типичну ситуацију када банди почну да измичу ствари из руку, ситуација брзо прелази у „сналази се свак за себе, како знаш и умеш“. Свако криви сваког за све проблеме, а нико и не помишља да се задржава у близини оних који ће у историју ући као патетични губитници, који су све зезнули.

Што се тиче америчких оружаних снага, биле су (и протекле године) изузетно успешне у убијању веома великог броја људи. Као и увек, углавном цивила. А да при том нису успели да постигну ништа стварно: осим ако је сврха рата само убијање људи а не „наставак политике другим средствима“. Хајде сада да упоредимо и супротставимо оно што су Русија са једне и САД са друге стране учиниле у Сирији.

Путин је у интервјуу Владимиру Соловијеву на ТВ каналу “Русија 1“, 11. октобра 2015.те, изјавио: „Наш циљ је да стабилизујемо легитимну власт и створимо услове за политички компромис“. То је то. Није изјавио да ће Русија сама променити ток рата, а још мање да ће победити у рату. Руска оперативна група у Сирији је остварила ове првобитне циљеве за само неколико месеци, што “Осовина доброте илити Axis-of-Kindness“ није могла постићи годинама. Руси су то учинили са неупоредиво мањим ангажовањем војних ефектива од оних који су били на располагању САД/НАТО/ЕУ/ЦЕНТКОМ/Израел-у у овом региону; у ствари, Руси су чак морали (чисто због сопственог одбрамбеног војног положаја) убрзано да створе логистички систем снабдевања који до тада у овом региону нису ни имали (руска пројекција моћи је углавном ограничена на 500-1000 км од руске границе).

У поређењу са њима, САД се бори са такозваним ГРПТ-а (Глобални рат против терора), [у оригиналу: GWOT (Global War on Terror)] од 2001. године, а из различитих демонстрација те борбе проистекло је једино да су терористи само ојачали, преузели контролу над већим територијама, убили више људи. Чинило се чак да исти генерално показују изванредну способност да опстају и да расту, упркос (или захваљујући) GWOT -у. Као што би то Путин рекао: Шта да очекујете од „људи који не знају разлику између Аустрије и Аустралије“?

Познавајући их, за очекивати је да ће сами себи доделити пуну заслугу за победу и отићи.

А управо је то оно што су САД и учиниле.

Барем тако (за сада) изјављују. Што опет не значи да се неће окренути за 180 степени још који пут.

Што се тиче Авганистана, САД су до сада тамо присутне пуно дуже него Совјети. Зар вам само то не указује да су амерички лидери још и више некомпетентни од совјетских геронтократа из доба стагнације СССР-а?

Неуспех да се истисне (или макар задржи) Русија

Путинов говор 1. марта у Руској Думи био је заиста историјски тренутак: по први пут од када је “‘‘Империја’’ зла“ одлучила да води рат против Русије (цца 80% информативан, 15% економски и само 5% кинетички рат), Руси су изабрали да отворено укажу САД-у како је њихова стратегија свеобухватно поражена. Можда мислите да је ово претеривање? Размислите поново. Хајдемо овако: на чему се то заснива америчка војна снага? Које су јој то главне компоненте?

Ваздушне снаге (премоћ у ваздуху)
Оружје далеког домета (балистичко и “на сопствени погон“[iv])
Носачи авиона
Против-ракетна одбрана (барем теоретски!)
800-1000 (зависи од тога како рачунате) база широм света.

Руси су пак, распоређивањем (без сумње најсофистициранијих система противваздушне одбране у свету), уз то подржано вероватно најснажнијим оружјима за електронско ратовање (electronic warfare (EW)) која данас постоје, постигли оно што САД / НАТО команданти називају “ Руска способност ограничавања/одбијања приступа подручју или “Russia’s anti-access/area denial (A2/AD)”. Што се (такође по речима САД / НАТО команданата), може остварити и на другим подручјима, нпр. преко територије Балтичког мора, преко источног Медитерана, Украјине, Сирије, па и другде.

А могло би се појавити и рецимо на острву Ла Оркила у Венецуели у наступајућој 2019.тој години. Осим тога, у квалитативном смислу руска тактичка ваздушна сила је новија и у најмању руку равноправна (ако не и супериорна) у односу на било шта у америчкој или НАТО тактичкој авијацији. Док Запад у целини (посебно САД), има много већи број авиона, они су углавном старијих генерација. Различити сусрети између руских и америчких вишенаменских летилица на сиријском небу показали су да амерички пилоти више воле да напусте сцену када се појави руски Су-35С.

Распоређивање (већ 2018.те!!) Хиперсоничне ракете Кинжал у основи је учинило читаву површинску флоту САД бескорисном за евентуални напад на Русију. Било да се ради о носачима авиона или чак разним разарачима, крстарицама, амфибијским јуришним бродовима, приморским борбеним (углавном инфериорним) бродовима, транспортним бродовима, итд. Сви су они сада “насађене патке“ (sitting ducks)[v] које Руси могу у сваком тренутку да разнесу, без обзира на то какву противваздушну одбрану ови бродови или њихови пратиоци, можда имају.

Исто тако, распоређивање (термонуклеарним бојевим главама опремљених) интерконтиненталних супер-тешких балистичких ракета као што су то Сармат и Авангард (хиперсонична нечујно и без отпора ваздуха клизећа летилица), учинили су против-балистичке ракете САД-а потпуно бескорисним. Дозволите ми да ово поновим: СВИ АМЕРИЧКИ напори и милијарде $ везани за ABM (Anti-ballistic missile) ракете (укључујући и милијарде $ потрошене на истраживање и развој), сада су потпуно бескорисни.

[i] значeњe потиче од дечје игре – такмичењe: ко први трепне, губи. У контексту одраслих, понекад се односи на напетост између снажних ривала – може се применити на посао или рат. [прим. Радо Мир]

[ii] Из Википедије, слободне енциклопедије [прим. Радо Мир]

Хипостаза или ипостас (грч. υποστασις — стајати под) је филозофски појам који дословно значи оно што стоји испод, под-стајање (лат.sub-stantia). У филозофији, хипостаза може бити подлога, основа, биће, супстанција и сл. [1] У хришћанској теологији, хипостаза је израз којим се одређују лица Светe Тројицe.

Хипостазирање значи опредметљење, односно попредметљење неког својства или појма. Хипостазирати значи претворити у самостално, супстанцијално, оно што то није. [2]

По Канту, хипостазирати значи нешто „што постоји само у мислима узимати као збиљски предмет изван субјекта који мисли“, односно „његове мисли претварати у ствари“. [2]

[iii] Брука са потпуно аматерски изведеним убиством новинара саудијског порекла у конзулату у Истамбулу, иза чега очигледно стоји саудијски владар принц Мохамед Бин Саламан као наручилац [прим. Радо Мир]

[iv] Нпр. крстареће ракете, [прим. Радо Мир]

[v] Особа или ствар без заштите од напада или неког другог извора опасности.

Oвде је важно нешто појаснити: ниједан нови руски систем наоружања не пружа никакаву могућност заштите Русије од америчког нуклеарног (или конвенционалног) удара. „Све“ што они (Руси) овим чине је да америчким лидерима избију из главе евентуалне илузије које су следили још од Реганових „Ратова звезда“, тј. да Амери, нападну ли икада Русију, уопште имају могућност избегавања одмаздног руског контраудара. Истина, чак и без модерних Сармата или Авангарда, Русија је већ имала више него довољно ракета (копненог, ваздушног и поморског базирања) којима би збрисала САД са лица земље у случају одмаздног контра-удара.

Но, упркос томе, амерички политичари и планери снага су почели “себи да пуштају филмове“ о против-балистичкој ракетној одбрани упркос јасној чињеници да такав систем не може да функционише. Неколико „промаклих“ пројектила би било прихватљиво када је у питању конвенционално оружје. Али, неколико нуклеарних „промаклих“ је више него довољно да ужасно подигне цену било каквог напада од стране некога довољно глупог да сматра како је „штит“ са ефикасношћу 90% или чак и 98% довољна заштита, те да ризикује напад нуклеарне суперсиле.

Дакле, могли бисмо рећи да су способности ових нових руских ракета (укључујући и тактичке ракете краћег домета типа Искандер) врста “разарача самообмане” или “подсетник за враћање у стварност” који ће распршити балон америчких илузија о ризицима рата против Русије. Молимо Бога да исти никада неће имати никакву другу сврху.

Коначно, распоређивање нове генерације напредних и далекосежних ракета од стране Русије дало је Русији огромну предност, тако да је сада у стању да нападне било који амерички циљ (било да се ради о војној сили или бази) широм света, укључујући ту и оне у Сједињеним Државама, а што се (зар то није интересантно) до сада готово никада не спомиње у западним медијима.

Ако сада поново погледајмо наведену листу кључних компоненти америчке војне моћи, закључићемо да је све побројано, у суштини, сада трансформисано у смеће.

Очигледна је (класична) ситуација у којој су, с једне стране планери снага једне силе својевремено направили фундаменталне, стратешки погрешна предвиђања и прорачуне којима су директно дефинисали какву ће војну силу земља имати за најмање две, можда три деценије. Са друге стране, планери руских снага су донели исправне одлуке које су им омогућиле премоћ над војном силом чији је војни буџет отприлике десет пута већи.

Најозбиљнија последица оваквог стања ствари за САД је што ће им сада требати најмање десет година (или чак више!) да се преформулише нова стратегија планирања снага (модерним оружаним системима понекад су потребне и деценије да буду дизајнирани, развијени и на крају имплементирани). Рецимо, несрећно пловило Зумвалт[i], па исто тако папрено прескупи промашај Ф-35, затим носач авиона Џералд Р. Форд (CVN 78) –само су неки од срамотних примера како страћити много милијарди долара а онда се затећи у ситуацији са катастрофално лошим најглавнијим оружаним системима, који чак само додатно ослабљују америчке оружане снаге.

[i] Из Википедије, слободне енциклопедије [прим. Радо Мир]

Разарач класе Зумвалт је класа разарача америчке морнарице опремљених вођеним ракетама, дизајнираних као мулти-мисијски прикривени бродови са фокусом на копнени напад. То је класа вишеструких улога која је дизајнирана за секундарне улоге површинског ратовања и противавионског ратовања, а првобитно дизајнирана са примарном улогом поморске ватрене потпоре. Намера је била заузети мјесто бојних бродова у испуњавању конгресног мандата за поморску ватрену подршку.

Разлог зашто су САД постале суперсила у 20. веку је врло једноставан: не само да је америчко копно било заштићено огромним океанима већ су се обадва светска рата водила далеко од САД-а: националне економије свих потенцијалних конкурената САД-а су потпуно уништене, док САД нису изгубиле нити једну фабрику, а камо ли који истраживачки/пројектни биро.

Тако да су САД могле искористити своју огромну индустријску базу чиме су у суштини обезбедиле себи светско тржиште робама које само САД могу израдити и испоручити. Па ипак, упркос таквим огромним предностима, САД готово сву своју историју троше на победу једне за другом беспомоћних земљаља, како би осигурале потпуну покорност и поштовање захтева ујка-Шмуела (англоционистичка варијанта ујка-Сема). Толико о „незаменљивима“, претпостављам да је довољно …

Захваљујући глобалистима, америчка индустријска база, данас је ишчезла. Захваљујући Неоконсима и њиховој ароганцији, САД су у једном или другом облику сукоба са већином кључних земаља на планети (поготово ако занемаримо постојање компрадорских елита које подржавају и којима управља САД). Бескрајно глупа и самопоражавајућа покорност САД-а Израелу довела је САД до ситуације у којој губе контролу над нафтом богатим Блиским Истоком, а којим је некада управљао деценијама. Коначно, покушавајући да покоре и Русију и Кину вољи Империје, Неоконси су де факто успели да угурају ове две земље у међусобни савез (стварно симбиотски однос) који их је, све само не изоловао; изолујући при том саме САД од оних “тамо где се ствари дешавају” простора; у смислу економског, друштвеног и политичког развоја. Пре свега, евразијске земље и “Један Појас, Један Пут“ пројекат.

Перспективе Империје 2019.те: проблеми, проблеми и само проблеми

Па, 2018. је била изузетно гадна и опасна година, али 2019. би се могла показати још опаснијом из следећих разлога:

САД, уколико не промене политички курс и не одустану од самоубилачке русофобије Обаме и Трампа, војни сукоб између Русије и САД је неизбежан. Русија се већ повукла колико је то било могуће, нема места где би се повлачила додатно, те стога она то и неће. Нема сумње да би, да су САД заправо удариле на руске јединице у Сирији (што је, по свему судећи, Болтон и хтео али је очигледно Матис категорички то одбацио), Руски контра-напади уследили не само против америчких ракета, него и против њихових носилаца (посебно бродова). Имам поуздану информацију да је у ноћи напада руски МиГ-31К са ракетом Кинжал већ био у ваздуху, спреман за напад. Хвала Богу (и можда, хвала Матису) ово се није догодило. Али као што сам већ рекао у свом чланку „Сваки клик нас приближава праску!“ (Every click brings us closer to a bang!): Сваки онај пут када није започет WWIII (трећи светски рат) након напада САД-а на Сирију, то би охрабривало Неоконс-е да покушају још једном; поготово зато што „Звер Асад“ који “Мора да Оде“ упорно опстаје на власти у Дамаску, док у међувремену, један по један од тих западних политичара који су одредили да Асад мора ићи (погледај слику), иде сам.
Прилично је очигледно да је Израел апсолутно запао у крајње (евентуално и самоубилачко) стање лудила. Њихова “мала превара“ са руским Ил-20 већ је сама по себи била катастрофа огромних размера, што би у нормалној земљи резултирало тренутном оставком читавог кабинета. Али, не и у Израелу. Након што су се скривали иза руског војног турбопропелера, овога пута су одлучили да се заклоне од сиријског С-300 скривајући се иза два цивилна авиона! Уверите се сами:

Не мислим да је уопште и потребно овде разматрати да је Израел последња отворено расистичка држава на планети, или да су израелски лидери зли, неморални, луди и генерално ненормални манијаци. Оно што је овде важно нагласити није чињеница колико су Израелци зли, већ колико су глупи и потпуно безобзирни. Једноставно речено, ово функционише овако: Израелци, иако зли, глупи и потпуно самообмањујући, ипак поседују све до једног америчког политичара.
Што значи да без обзира колико луде и покварене акције Израелаца могу бити, “Незамењива Нација” ће их “баш увек“ покривати па чак, када је то потребно, прикривати њихово злодело. Чак и кад је исто директно уперено против САД и њених грађана (сетимо се брода УСС Либерти[i] или пак, у другом случају, рушења 9/11[ii]). У ово време, на америчкој политичкој сцени нема баш никога ко би иоле имао шанси да буде изабран, а ко би се усудио да ради било шта друго осим аутоматског “богослужења“ свему могућем што долази са израелске (или жидовске) стране. Прави мото САД-а више није оно чувено “In God we trust“ (У Бога ми вјерујемо), него „нема светла између САД-а и Израела“ (још један разлог зашто САД није права суперсила: очигледно, она чак није ни суверена!).
‘‘Империја’’ има великих проблема у Европи. Прво, ако Укронацистички штићеници САД-а икада и скупе храбрости (или очаја) да нападну Донбас или чак Русију, резултирајући хаос ће преплавити ЕУ са још више избеглица, од којих ће многи бити најнепријатнији и крајње опасни ликови. Штавише, анти-ЕУ осећања постају веома јака у Италији, Мађарској и, из различитих разлога, чак у Пољској. Француска је на рубу грађанског рата (али не овај пут, мој осећај је да ће “Жути прслуци“ (gilets jaunes) на крају “остати без паре“, т.ј. да ће се исцрпити; али ће зато следећи пут, пре него касније, експлозија незадовољства вероватно резултирати рушењем француског CRIF[iii] режима и огромном анти-америчком реакцијом.
У Латинској Америци, “Империја“ је раније била веома успешна у свргавању читавог низа патриотских, независних, лидера. Међутим, оно што сада недостаје је способност да се на власт доведени проамерички режими учине успешним тако што би били економски или политички одрживи. Запањујуће је да је, упркос масовној субверзивној кампањи САД-а и већим политичким грешкама, Мадурова администрација остала на власти у Венецуели и да полако али веома одлучно, покушава да промени курс и задржи сувереност Венецуеле. Независне од САД. Кључни проблем САД у Латинској Америци је тај што су САД увек владале користећи локалну компрадорску елиту. САД су у овоме биле веома успешне раније. Али САД никада нису успеле да убеде широке латиноамеричке масе да буду добронамерни и због тога је израз „Јенки“ и даље присутан у свим земљама Латинске Америке.
У Азији, Кина нуди свакој америчкој колонији алтернативни цивилизацијски модел који постаје све привлачнији јер сама НРК постаје економски снажнија и економски успешнија. Испоставља се да уобичајена мешавина ароганције, охолости и незнања које су омогућавале англо земљама да доминирају у Азији сада губи своју моћ и да људи у Азији траже алтернативе. Истини за вољу – САД ту нема апсолутно ништа да понуди.

Закључак је следећи: не само да САД нису у стању да наметну своју вољу земљама које се сматрају „савезницима САД-а“ (ако се Северни ток икада оствари – а мислим да хоће – онда ће то бити први пут да су лидери ЕУ рекли Америчком председнику “да се губи“, или чак ни толико). САД очигледно немају никакав пројекат који би могле понудити другим земљама. Да, Трампово „MAGA“(Make America Great Again – Учинимо Америку Поново Великом) је у реду и кицошки је, али то нема много додира са другим земљама које MAGA заиста и не занима…

Закључак у облику руске изреке

Постоји изрека на руском „боље имати ужасан крај (него проживљавати) ужас без краја“ (лучше ужасный конец чем ужас без конца). Врло је мало сумње да ће се пропадање Англоционистичке Империје наставити 2019. године. Међутим, оно што се неће и не може променити јесте способност САД-а да уништи Русију у нуклеарном нападу. Јер, немојмо се заваравати, све што нова руска оружја пружају је способност кажњавања (одмазде) САД-у за евентуални напад на Русију, али не и способност да се такав напад одбије (спречи).

Ако Неоконси одлуче да је нуклеарни холокауст пожељнији од губитка моћи у САД-у, онда не постоји ништа што би било ко могао учинити да их спречи да одиграју своју властиту, грубу верзију Готтердаммерунг-а[iv]. Недавно сам морао провести неколико дана у Бока Ратон-у (град у америчкој савезној држави Флорида), где многи из нове америчке „аристократије“ воле трошити време и могу вам рећи две ствари: њима је живот добар и они сигурно не одустају од свог привилегованог статуса “лидера планете”.

И ако неко покуша да то промени, нема сумње да ће ти људи реаговати жестоким изливом очаја попут оног Самсоновог, испуњеног још и бесом. Дакле, остаје једино питање: да ли ћемо ми (човечанство) успети да одузмемо нуклеарно дугме овој класи паразита, а да им при том не пружимо шансу да га притисну?

Не знам.

Дакле, хоће ли то бити “ужасан крај“ или “ужас без краја“?

Ни то не знам.

Али, оно што знам је да “Империја“ пуца по свим својим шавовима и да ће се њен пад 2019.те године само убрзати.

[i]Из Википедије, слободне енциклопедије [прим. Радо Мир]

Инцидент УСС Либерти био је напад 8. јуна 1967. године, током шестодневног (израелско-арапског) рата на технички истраживачки брод америчке морнарице, УСС Либерти, изведен од стране израелских ваздухопловних снага и моторних торпедних бродова израелске морнарице. Комбинованим ваздушни и поморски напад убили су 34 члана америчке посаде (морнарички официри, поморци, два маринца и један цивил), ранили 171 чланова посаде и тешко оштетили брод. У то време, брод је био у међународним водама северно од полуострва Синај, око 25,5 нми (29,3 ми; 47,2 км) северозападно од египатског града Арисха.

Израел се извинио због напада, рекавши да је УСС Либерти погрешно нападнут након што је био замењен за египатски брод. И израелска и америчка влада спровеле су истраге и објавиле извештаје који су закључили да је напад био грешка због израелске конфузије око идентитета брода, иако су други, укључујући преживеле напада, одбацили ове закључке и тврдили да је напад био намеран.

Не треба превише мозга за закључак да се ради о “Лажна застава“ операцији са намером да се САД увуче у крвави рат који би, сва је вероватноћа, прерастао у светски. Интересантно, главни амерички официр у заташкавању ове афере је био адмирал Мекејн, отац злочинца Џона Мекејна. [прим. Радо Мир]

[ii] Из дана у дан све је више доказа (а све мање сумњи), да је рушење Светског Трговинског Центра 11.септембра још једна монструозна “Лажна Застава“ операција уперена овог пута против америчких грађана; а да би се стекло оправдање за све оно што је уследило: разарање низа држава на Блиском Истоку и Северу Африке, за шта постоје докази да су унапред испланирани. О свом сазнању постојања злочиначког плана је чак и окорели ратни злочинац Весли Кларк отворено, више пута, говорио. [прим. Радо Мир]

[iii] Conseil Représentatif des Institutions juives de France (Представничко веће јеврејских институција Француске) [прим. Радо Мир]

[iv] Götterdämmerung (Merriam-Webster)- колапс (друштва или режима) обележен катастрофалним насиљем и нередима [прим. Радо Мир]

[1] значeњe потиче од дечје игре – такмичењe: ко први трепне, губи. У контексту одраслих, понекад се односи на напетост између снажних ривала – може се применити на посао или рат. [прим. Радо Мир]

[1] Из Википедије, слободне енциклопедије [прим. Радо Мир]

[1] Брука са потпуно аматерски изведеним убиством новинара саудијског порекла у конзулату у Истамбулу, иза чега очигледно стоји саудијски владар принц Мохамед Бин Саламан као наручилац [прим. Радо Мир]

[1] Нпр. крстареће ракете, [прим. Радо Мир]

[1] Особа или ствар без заштите од напада или неког другог извора опасности.

[1] Из Википедије, слободне енциклопедије [прим. Радо Мир]

[1]Из Википедије, слободне енциклопедије [прим. Радо Мир]

[1] Из дана у дан све је више доказа (а све мање сумњи), да је рушење Светског Трговинског Центра 11.септембра још једна монструозна “Лажна Застава“ операција уперена овог пута против америчких грађана; а да би се стекло оправдање за све оно што је уследило: разарање низа држава на Блиском Истоку и Северу Африке, за шта постоје докази да су унапред испланирани. О свом сазнању постојања злочиначког плана је чак и окорели ратни злочинац Весли Кларк отворено, више пута, говорио. [прим. Радо Мир]

[1] Conseil Représentatif des Institutions juives de France (Представничко веће јеврејских институција Француске) [прим. Радо Мир]

[1] Götterdämmerung (Merriam-Webster)- колапс (друштва или режима) обележен катастрофалним насиљем и нередима [прим. Радо Мир]

Са енглеског, за Србин.инфо, превео и приредио Радо Мир