ПУТИНОВ ОРДЕН ВУЧИЋУ и руско-српски односи

Драган Милашиновић

21:20 18.01.2019.

Одликовање Вучића није никаква потврда пријатељских/братских веза два народа. Оно је много више доказ веза политичких елита. Оно можда и није искрено, али свакако учвршћује Вучићев положај

Страни државници којима Русија указује највишу почаст добијају Орден “Светог Андреја”. Орден “Александра Невског” је четири степена испод њега и првенствено је намењен заслужним државним службеницима Русије, за 20 година рада. Путин се подсмехује Вучићу и презире га, с правом.

Вук Јеремић, Твитер-налог, 7.1.2019.

Председник Србије А. Вучић је први Србин који добија ово високо признање у наше време, што само по себи о многоме говори… апсолутно су неприхватљиви покушаји да се кроз измишљотине и лажи умањи значај награде те да се преврну очигледне ствари…

Александар Чепурин, Твитер-налог, 9.1.2019.

Да, лепо је рекао први човек Русије у Србији, његова екселенција Александар Чепурин – „очигледне ствари“… Хвала му на искрености. Није његов проблем то што те „очигледне ствари“ српски народ већ пар година тумачи у духу историјских сећања а не у духу политичког прагматизма. Што гледајући Путина види Николаја II Романова. Твит амбасадора Чепурина подсетио нас је да то није исто. Да је Николај II био словенски Цар изнад кога су били само Бог и Смрт, а да је Владимир Путин тек моћни словенски политичар, истина можда и најмоћнији икада, који је део неке шире приче. Приче коју причају људи. Богати и моћни, паметни и силни, али ипак само људи. Кисинџер, на пример.

И да је, зато, дошло време, ма колико нас то болело, да се ослободимо илузије да Путин не подржава, већ само толерише, Вучића. Подржава га. Примао га је у предвечерје сваких избора, увек му међу првима честитао изборне „победе“, хвалио његов однос према Русији у тренутку док је овај укидао српске институције на Космету, указао му све почасти на паради победе у Москви и сада га одликовао руским орденом. Ово последње требало би да чак и оне најтврдокорније (међу које спада и аутор овог текста), који просто нису могли да прихвате да један руски патриота може подржавати српког издајника Косовског завета, натера да погледају истини у очи. Може! И то у континуитету. Злобни твит Вука Јеремића о степену Вучићевог одликовања, не смањује мучнину коју у српском патриотском дискурсу изазива чињеница да је Указ потписао председник Русије лично, јер сви знамо да се ордење не дели подсмеха ради, како нам сугерише Јеремић.

Али, тај садржајно бесмислени твит показао се значајним због реакције коју је изазвао код руске стране. Прво, сама потреба руског амбасадора у Београду да твитовима дојашњава смисао председничке одлуке о одликовању не личи на стандардну праксу руске дипломатије. Друго, твит-реакција Чепурина дошла је са два дана закашњења што указује да она није била спонтана већ да ју је иницирала, или бар одобрила, Москва. Дакле, Кремљ овога пута не оставља простор за било каква слободна тумачења, већ нам свима јасно поручује – одликовали смо Вучића таквог какав је!

А пошто знамо какав је и шта ради не преостаје нам друго него да покушамо извући одговарајуће закључке и поуке из поруке коју нам је Путин послао одликујући човека који у свом самољубљу и гордости, чини се, налази храбрости не само да се одрекне свете српске земље, која поред српских манастира и историјских завета чува рудно богатство од преко 100 милијарди долара, већ и да насељавањем арапских миграната трајно угрози постојање српског народа као таквог! Човека који отворено напада српску цркву и православну веру. Човека који не крије да презире сопствени народ!

Дакле, зашто га одликује, зашто баш садa и шта нам то говори о односу Русије према суманутој Вучићевој идеји да измишљене „замрзнуте конфликте“ решава одрицањем од Космета?

ШТА НАМ СВЕ ДОНОСИ ВЛАДИМИР ВЛАДИМИРОВИЧ?

Владимир Путин стиже у Србију 17. јануара 2019. године и ако је веровати дипломатским изјавама, али и добро обавештеним изворима, са собом носи пакет озбиљне финансијске, енергетске, војне и инфраструктурне помоћи нашој земљи. Ту је и низ билателарних споразума и меморандума о сарадњи. Министар трговине Расим Љајић, за кога се не може рећи да је баш „русофил“, изокола је натукнуо чак и могућност потписивања Споразума о придруживању Србије Евроазијској унији, што је могућност коју je Вучићев режим до пре пар година сматрао буквално јеретичком мишљу.

Тако је, половином октобра 2016, Дачић за РТВ Војводине изјавио: „Србија нема дилему “Европска унија или Евроазијска унија”, јер је одабрала европски пут“[1], а само десетак дана касније, Вучић је говорећи о спољној политици посланицима скупштине Србије такође био изричит: „Ми не идемо у Евроазијски савез, ми идемо у Европску унију.“[2] Но, времена се мењају, па нам је недавно Љајић предочио како Србија нема препрека за приступање Евроазијској унији јер је слободна да склапа регионалне споразуме све до добијања пуноправног чланства.

То свакако јесте тачно, али питање је како се тога српски политички естаблишмент није досећао 2016., а досећа се сада? Чак и да се то не догоди, само протурање те теме у овом тренутку има своју политичку тежину, баш као и чињеница да Путин у Београд доводи два своја врло блиска сарадника Сергеја Лаврова и Димитрија Рогозина, чији рад има у фокусу руско-српске односе већ много година, практично од Путиновог устоличења у Кремљу.

Но, и поред тога, чини се да српски народ никада подозривије није гледао на долазак Путина, нити се мање радовао „даљем унапређењу односа две земље“. Разлог донекле лежи у његовом недавном „ћаскању“ са Тачијем у Паризу, а још више у Путиновој одлуци да одликује Вучића, који упркос јасном противљењу Цркве и народа и формално гура Косово из Србије. Када се ове две ствари (Тачи и одликовање) повежу, а свакако се нису „случајно“ наређале једна поред друге, не може се избећи закључак да Путин и званична Русија мењају своје основне ставове о Космету и да је Русија ближа да прихвати Вучићеву спремност на одрицање од Космета него икада раније. Не свиђа се то ни српским, ни руским патриотама. Не свиђа им се ни такав Путин.

Није спорно да је званична Русија и раније истицала како је спремна да подржи свако решење косовског питања које је прихватљиво за Србију, али су у таквим изјавама увек негде провејавали и појмови као што су: „народ“, „Резолуција 1244“, „територијална целовитост“ и сл. Сада има ордена за Вучића. Није тешко повезати ствари. Отуда први пут од када Путин посећује Србију у народу је опрез јачи од радости, стрепња већа од наде.

Јер, једно је сигурно, ако неко не заслужује руски орден, било какав, то је Александар Вучић. Да се подсетимо само његовог очијукања са Порошенком, одбијања да призна Крим као део Русије, хапшења српских добровољаца који су се борили у Донбасу, потписивање ИПАП споразума са НАТО, блиску сарадњу са породицом Сорос која финансира сваки облик „русофобије“ широм света, избегавања да додели дипломатски статус Хуманитарном центру у Нишу, близак однос са србождером и русомрсцем Тонијом Блером, његова конференција за штампу о руским држављанима умешаним у догађаје у Црној Гори, која је дала ветар у леђа Миловој измишљотини о покушају „пуча“ на дан избора, итд., итд. Овде помињем само неке од његових директних антируских активности, а ако би им се придодале и оне стратешке могао бих писати странице и странице.

Наравно, сигурно ће бити оних који ће помислити да Путин о таквим „ситницама“ није најбоље обавештен јер има много пречих послова него да се бави боцкањем балканских комарца, али то свакако треба одбацити као аргумент за орден. Путин је увек одлично обавештен о свему што га занима. Зна где Ђаволи спавају. И шта Кисинџер највише воли за доручак. Па, зар да не зна да је тог „опасног“ Харадинаја за премијера поставио директно Вучић, кроз своју „Српску листу“? И да му дан данашњи даје кворум кад год му затреба. Хајте, молим Вас!

Дакле, разлоге за Вучићево одликовање треба тражити у политичким сферама. Но, какви год ти разлози били они српском и руском народу не доносе никакву корист. Напротив. Зато, иако га тако медијски представљају обе стране, одликовање Вучића није никаква потврда пријатељских (ја бих више волео да говоримо братских) веза два народа. Оно је много више доказ веза политичких елита. Као такво, оно можда и није искрено, али свакако учвршћује Вучићев положај у тренутку када трају опасне манипулационе игре са таксама, војском Косова, укидањем границе према Албанији итд., које представљају увертиру у Вучићеву спремност да „прихвати реалност“ и „узме бар нешто, јер тамо ништа немамо“.

Учвршћује донекле и Путинов положај, будући да му је рејтинг у руском народу најнижи у последњих десет година. Разлог за то лежи пре свега у чињеници да Путин у економском систему није направио очекиване кораке у раскиду са Јељциновим наслеђем, што се најбоље види у задржавању појединих кадрова из тог периода, пре свега у народу омражених премијера Димитрија Медведева и гувернерке централне банке Елвире Набиулине, иако је током последње председничке кампање слао јасне сигнале да ће то учинити. Идеја „православне економије“, на коју се (признајем)примио и овај аутор, такође је „нестала“ са завршетком председничких избора. Наравно, Путинова власт није ни изблиза угрожена, али мудар човек делује док је проблем мали.

У сваком случају, при крају овог текста, осећам потребу да кажем како верујем да ће стварни допринос Путина српско-руским односима овога пута бити не број уговора и количина гаса коју собом доноси, не број авиона или тенкова којима у отужној Вучић-Вулиновој војсци неће имати ко да управља, већ однос према српском Космету и територијалној целовитости Србије.

Јер, БЕЗ СРПСКОГ КОСМЕТА НИ РУСИЈА НИКАДА НЕЋЕ БИТИ ТРЕЋИ РИМ!!!

[1] http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/dacic-srbija-se-ne-dvoumi-ne-mozemo-u-evroazijsku-uniju_766819.html

[2] https://www.slobodnaevropa.org/a/vucic-poslanici-eu-skupstina-srbije/28079089.html