Прочитај ми чланакЕвропа на рубу великог сукоба због Косова је најновији чланак Александра Пивоваренка, вишег стручњака Института за славистику Руске академије науке и члана Руског већа за међународне послове.
У свом прегледу ситуације у региону, који су све чешћи у руским медијима, стручњак упозорава на актуална збивања и могући развој ситуације до ескалације сукоба.
Земље југоисточне Европе су 2018. године доживеле бројне кризе, а турбулентна ситуација у некима од њих још увек траје. Не престају демонстрације у Републици Српској у Босни и Херцеговини, због којих су отказани сви новогодишњи догађаји, а протестни маршеви се одржавају и у Београду, где се протестује против Александра Вучића. Ситуација око Косова се током године, само погоршала, посебно због стварања оружаних снага косовских Албанаца.
Деловање спољних актера у региону је далеко од тога да је увек усмерено првенствено на очување стабилности Балкана, а сукоб интереса различитих актера доприноси настанку нових жаришта сукоба. Овде се наводе главни трендови у политичкој арени југоисточне Европе који ће одредити судбину региона 2019. године, уз посебан осврт како ће се све то одразити на Евроазију.
Интереси великих сила
2018. године су идентификована три важна тренда у економском и политичком развоју у југоисточној Европи. Први тренд је уклапање региона у јединствени систем с развојем саобраћајног пројекта Коридор X. Реч је о паневропском саобраћајном Коридору X, који води од Салзбурга у Аустрији до Солуна у Грчкој. Коридор иде правцем Салзбург – Бељак – Љубљана – Загреб – Београд – Ниш – Скпоље – Велес – Солун. Због тога је традиционална категоризација региона, уз избор република бивше Југославе и Албаније у засебну групу, престала бити методолошки релевантна. Уместо тога се концептуални оквир проширује укључивањем Грчке, Бугарске и других земаља “ширег” региона.
Други тренд је да су интереси “спољних актера” постали јасније видљиви у региону. Група иностраних актера укључује најмање 11 земаља, група земаља или војно-политичке савезе. То су САД, ЕУ, Кина, Велика Британија, Турска, Русија, Вишеградска група, Њемачка, Италија, Аустрија и арапске земље.
Напомињем да интереси играча који формално припадају истом евроатлантском блоку нису увек идентични. Степен њихове разлике зависи о стабилности региона у средњорочном раздобљу.
Примерице, размотрите односе у троуглу САД-ЕУ-Турска. Војни удар у Турској у лето 2016. и накнадно погоршање односа с Европском унијом и Сједињеним Државама, те приближавање Турске и Русије, довели су до одређених последица у југоисточној Европи. Због тога је по завршетку 2018. године било разумно да Сједињене Државе крену с припремом алтернативне базе за смештај властите војне и логистичке инфраструктуре на Балкану. О томе сведоче војно-политичке одлуке Вашингтона за Балкан, посебице одржавање вежби НАТО пакта у Србији, а прије тога билатералне вежбе Србије и америчке војске, потом најава изградње нове војне базе у Албанији, три војне базе у Грчкој, стварање оружаних снага на Косову 14. децембра (просинца) 2018. и на крају е зелено светло грачког парламента за Сјеверну Македонију, која под тим именом може ући у НАТО пакт.
Турска се удаљава од Сједињених Држава због јачања америчке присутности у Грчкој. У том делу Европе се редовито се догађају оружани инциденти између Грчке и Турске. С друге стране, САД су у сукобу с Турском због развоја гасних поља од стране Кипра. Очигледно је циљ Сједињених Држава утицати на неравнотежу система односа у Медитерану који постоји од 18. фебруара (вељаче) 1952. године, када су се Грчка и Турска придружиле НАТО пакту. Најава повлачења јединица из Сирије такође је усмерена на јачање дипломатских позиција Сједињених Држава у југоисточној Европи.
Што се тиче Европске уније, она је такође ушла у сукоб с Турском због кипарских гасних поља, забранивши турским фирмама да суделују у њиховом развоју, иако је турска страна то већ почела чинити. Међутим, колико се може оцењивати по политичким изјавама и стручним проценама, Турска је данас приоритетни партнер за Европску унију, више од Руске Федерације и Кине.
Може се претпоставити да ће Брисел покушати умањити вероватност поморских инцидената у близини Кипра с турском страном, те да ће покушати осујетити руско-турску тактичку интеракцију која се развила последњих година.
Последице регионалне кризе
Трећи тренд је подела југоисточне Европе на две типичне категорије. Од 2014. године готово свака земља у региону, од Албаније и Грчке до Бугарске, укључујући, наравно, земље српско-хрватске групе, како из као језичну назива целину назива Александар Пивоваренко, доживела је неки облик политичке кризе. Резултат је подела земаља на зону “политичке стагнације” и “политичке нестабилности”.
У прву категорију спадају земље у којима политичка криза није довела до значајних промена, а то су Бугарска, Хрватска, Грчка, Словенија, Румунија, те уз неке резерве Црна Гора. Странке владајуће елите настале у деведесетим и првој половици 2000-их су уопштено задржале своје позиције или их вратиле, као што се то догодило у Словенији, где се Словенска демократска странка Јанеза Јанше, основана 1989. године, вратила на власт.
Још једна карактеристика је слабљење двостраначког система. Социјалдемократска партија Хрватске, бивша странка на власти у раздобљу од 2000. до 2003. и 2011. го 2015. године, је у озбиљној кризи.
На више начина, неочекивана победа Румена Радева, којег је номинирала Социјалистичка партија Бугарске на председничким изборима 2017. године, није отворила пут успеху социјалиста и на парламентарним изборима 2018. године, где је СПБ традиционално изгубила од странке ГЕРБ.
Супротан учинак овог “стабилизацијског” тријумфа је погоршање социјалних и економских проблема, одљев становништва и растући јаз у богатству у односу на земље “европског центра”.
Минимални економски раст који се у наведеним “стабилним” земљама појавио у протеклих годину и пол не може преокренути негативне трендове. Унутар сваке од земаља расте јаз између већине становништва и “евроатлантског естаблишмента”, који није склон критичкој процени ситуације. То утиче на свест млађих генерација, где се само категорије усмерене на каријеру у државном апарату и корпорацијама не боје незапослености.
Ове околности су довеле до пораста “полусистемских” политичких странака, које се у Европи називају популистичким. Иако ове странке нису успеле претворити своју популарност у озбиљне политичке кораке, њихова кампања је и даље успешна, посебице у условима тешке господарске ситуације и пада разине подршке главним институцијама.
Исти трендови су приметни у земљама друге категорије у којима политичка криза открива безброј озбиљнијих проблема. У земље друге категорија спадају Србија, Босна и Херцеговина и Македонија.
Србија
Протеклу 2018. годину су у Србији обиљежиле гласине о могућем признавању Београда независности Приштине, било у једном или другом облику. Тренутно постоје два основна формата могућег споразума, један у облику територијалног разграничења у којем би Београд добио одређена подручја на северу Косова, а дајући Приштини отприлике исти део југа Србије, а други у формату признавања независности Косова од стране Београда у границама у којем јест.
Други пројект је главни пројект и за њега лобирају га бројне земље Европске уније, првенствено Немачка, страхујући да би мијењање граница могло отворити “Пандорину кутију” и на континенталном нивоу.
Заговорници прве функционалније верзије су САД и Уједињено Краљевство, који су 2018. појачали рад у балканском подручју, што се види из прошле године у којој су српски председник Вучић и премијерка Ана Брнабић путовали у Вашингтон неколико пута, где су их примили саветници Доналда Трампа, амерички конгресмени, те председници ММФ-а и Светске банке.
У покушају да усклади свој став с Вашингтоном, ЕУ је била присиљена на прилагодбе. Тако је, након што се у септембру (рујну) 2018. појавила изјава саветника америчког председника Џона Болтона да се не смије искључити размена територија, шефица европске дипломатије Федерика Могерини одмах промијенила свој став, рекавши да ће ЕУ подржати “сваки споразум који узима у обзир интересе обје стране и поштује међународно право”.
Што се тиче владајућих снага у Србији, колико се може судити, за њих је могућност размене територија сасвим задовољавајућа опција. Међутим, чак и ова опција, која решава бројна актуална питања и ствара осећај симболичне победе, има озбиљне последице, будући да не јамчи чланство Србије у ЕУ и видно присиљава земљу на чланство у НАТО пакту, будући да би улазак Косова у Сјеверноатлантски савез, ако буде признато од Београда, вероватно текло “убрзаним колосеком”. Осим тога, дајући териториј Србије косовским Албанцима, посебно округе Прешево, Бујановац и Медвеђа, Београд губи контролу над границом с Македонијом и приступ кључној транзитној рути Коридор X, који је посебно важан за економију земље.
Али нема назнака да ће косовски Албанци хтети размену. Унутар Косова постоји сукоб између Рамуша Харадинаја, који сматра да је размена територија издаја националних интереса и Хашима Тачија, који је склон развијању одређеног облика компромиса. Гласине о могућој “предаји” територија Косова Србији у лето 2018. су потресле позицију Тачија. Из тог разлога је у октобру (листопаду) 2018. године је његов саветник дао оставку, а расправљало се о могућности уклањања и самог такозваног председника Косова.
Унутрашња политичка борба деломично објашњава и накнадне антисрпске провокације у јесен и зиму 2018. године, а посебно увођење 100% царина на робу из Србије. Може се рећи да ови кораци служе и интересима Тачија, јер представљају облик притиска на Београд, којег се гура га према признању.
На међународној разини, данас можемо устврдити неуспех мисије Европске уније у посредовању. Унаточ редовитим посетима региону Федерице Могерини, те њезиним сусретима с Вучићем и Тачијем, Европска унија 2018. године није могла уверити Београд да потпише никакав дугорочни споразум.
Због тога су се крајем прошле године САД и Велика Британија вратили у први план, лобирајући за свој властити формат решења сукоба дипломатским и закулисним напорима.
Просинац 2018. су обиљежили велики протести у Београду. Потребно је схватити да је српска опозиција, која има евролиберални и конзервативни табор, као и друштво у целини, акумулирала велики број захтева владавини Александра Вучића. Али на том попису питање Косова нема прву улогу. Међутим, јасно да би признавање Косова само по себи активирало протестна расположења, што ће постати проблем за садашњу власт.
Желећи кредибилитет, а уз њега и квалифицирану већину у парламенту, Вучић је најавио одржавање ванредних избора 2019. године. То није у интересу консолидиране опозиције коју представља блок Савез за Србију, који још увек није довољно јак да разбије монопол владајућих снага.
Те су околности стратешка дилема за Русију и како развијати свог става према промењивој ситуацији у региону.
Босна и Херцеговина
Но сигнал, нема сигнала
Ситуација у Србији ће неизбјежно утицати на Републику Српску у Босни Херцеговини. Избори у октобру (листопаду) 2018. године су били више него успешни за Милорада Додика, који је изабран у Председништво БиХ и де факто постао део водства целе земље, наравно, по условима како је предвиђено Даyтонским уставом.
Још један успеха Додика је била промоција самога себе у особи Жељке Цвијановић као премијерке Републике Српске. Зачудо, неуспех Хрвата, треће најважније етничке заједнице у БиХ, који нису могли изабрати свог представника у Председништво БиХ, иде на руку Додику. Хрвати у БиХ садашње представника који долази из редова хрватског народа Жељка Комшића сматрају створењем Сарајева и не сматрају га својим правним заступником. Неуспеси Хрвата и подударност њихових тактичких интереса са Србима их присиљавају да се окрену Додику, који се сада може позиционирати као легитимни вођа две етничке заједнице које чине 45% становништва и заузимају више од 55% територија. То проширује Додикову способност да блокира централистичке аспирације Сарајева, које има потпору Брисела, Вашингтона и вероватно Анкаре. Осим тога, ова ситуација јача положај Додика у самосталном преговарању с Европском унијом.
С друге стране, Република Српска се суочава с озбиљним интерним проблемима.Традиционални проблем је тешка економска ситуација и недостатак улагања. Наиме, још од средине ’90-их се из европских фондова традиционално више новца давало Сарајеву, а не Бањалуци.
У 2018. години је проблем постао и рафинерија у Босанском Броду, чији је главни деоничар руски Зарубежњефт. Наиме, 9. листопада 2018. године се у рафинерији догодила експлозија и пожар, а последице су и данас нејасне.
Проблем рафинерије у Босанском Броду је отежавајућа околност за односе Републике Српске са суседном Хрватском, јер је фирма смештена у пограничној зони и забрињава Загреб у смислу усклађености са стандардима заштите околине. Ово питање је стално на дневном реду дипломатских преговора Хрватске и Русије. Осим тога, с овом рафинеријом постоје традиционални проблеми повећања профитабилности производње, поврата инвестиција и стварања продајних тржишта за рафинеријске производе. Уз неповољна кретања, овај се проблем може користити и у политичке сврхе и ослабити Републику Српску и смањити руску присутност у региону.
Коначно, политичка ситуација остаје нестабилна. протести у просинцу 2018. године у Бања Луци, попраћени ухићењем бројних активиста и недвосмислено тумачени у западном тиску као репресија режима, показују да је претња сценарија “Обојене револуције” у Републици Српској и даље присутна, а њезин циљ је укидање аутономије овог ентитета.
Македонија – будућност
Главни фокус међународне позорности последњих година била је унутарња политичка криза у Македонији или Сјеверној Македонији, где се, након смене власти ситуација драматично промијенила
Због свега се промена имена земље и улазак Македоније у НАТО 2020. данас се сматра свршеним чином, иако су одређене компликације још увек могуће.
Током 2018. године, влада Зорана Заева је пристала на три кључна уступка у вези с односима са суседима. Један од њих је потписивање “Уговора о пријатељству” с Бугарском, који подразумијева економску интеграцију и стварање заједничке комисије за развој заједничког става о контроверзним повесним питањима. Иако клаузуле уговора изгледају пристојно, став Бугарске као чланице ЕУ, сада и као судеоника пројекта Турског тока, ствара предуслове за промицање бугарских интереса у Македонији.
Исто се може рећи и за Преспански споразум или “Споразум о преименовању земље” између Македоније и Грчке од 12. јуна (липња) прошле године, као и за низ уступака албанској заједници у Македонији, познатих као “Платформа из Тиране”.
У закључку, треба рећи да те промене с гледишта перспективе за државност Македоније не изгледају безнадно. Штовише, одређена се питања могу представити као постигнућа. Посебице признање македонског језика од стране Грчке и почетак процеса придруживања ЕУ и НАТО пакту, што је и био циљ свих ових манипулација.
Међутим, овај формат има смисла само ако се одржи тренутна сигурносна архитектура у региону, која је у међувремену нарушена све јачим албанским покретом у Македонији, који јача своју аутономију и везе с другим албанским територијима, а то доводи до друштвене и политичке нестабилности. Вашингтон и Брисел су у решавању регионалних проблема врло двосмислени и на једној страни доводе у питање аутономију Републике Српске у БиХ, док се аутономија Албанаца у Македонији, повећава. То признаје и македонски премијер Заев, који је се усудео приметити “неприкладну природу” стварања косовских оружаних снага.
Нажалост, потребно је навести да нова власт режим утеловљује оно најгоре што је персонифицирало претходну владавину странке ВМРО. То сведочи и неуспех референдума о промијени имена, који је, унаточ ниској излазности од само 37% бирача, признат од Брисела, потом бијег из земље бившег премијера Николе Груевског, који је добио политички азил у Мађарској, те околности у којима је преименована земаља, када су гласови који су недостајали у парламенту привучени уценама, компромитирајући заступнике и подмићујући девет представника опозицијске странке ВМРО-ДПМНЕ.
Дакле, значајно обиљежје балканске политике 2019. бит ће утецај на политичке елите у латиноамеричком стилу и потицање потребних акција за довршење приступа овог подручја НАТО пакту. Постојећим системима ће се јамчити останак на власти, иако је то на штету народа региона.
Главни тренд следећих неколико година бит ће раскрижје спољних и унутарњих проблема и Балкан поновно постаје “поље игре” на којем се натечу велике и мање силе и коалиције.
“Важно је напоменути да је међу свим међународним актерима који имају интересе у региону само неколицина заинтересирана за одржавање њезине стабилности. То је понајприје Европска унија, али и Русија и Турска. Очито је да даљњи развој ситуације зависи о способности Европске уније да реформира своју периферију. То је оно што ЕУ ради. особито у оквиру “Берлинског процеса”, чији је циљ обнова елита и оживљавање хоризонталних економских односа унутар региона. У међувремену, колико се данас може оцењивати према резултатима, успешна реформа не значи нужно повратак “развојне парадигме” за земље у региону. Врло је вероватно да Европска унија неће сама моћи обављати свој посао, што ће довести до преобликовања структуре односа у региону”, закључује аутор чланка.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
