Прочитај ми чланак„За или против ЕУ, решење косовског “чвора” и какво, или ипак статсу кво, (не)изаћи на изборе, левица или десница... Ово су неке од дилема које грађани имају када је реч о тренутно најјачој опозиционој снази у земљи - Савезу са Србију (СзС) који, бар се тренутно тако чини, све више нагиње у десно”, пише у чланку београдског „Блица” у којем се анализира стање у српској опозицији. И даље се додаје:
С обзиром на широк спектар странака и покрета који га сачињавају, то и није изненађење, јер покрет је савез левичара и десничара, проевропљана и проруса, сасвим левичарских али и екстремних идеја и предлога. То код бирача оставља реалну дилему – шта, односно, какве идеје подржавају? А три су кључне теме на које нема јасног одговора:
За или против ЕУ, решење косовског “чвора” и какво, или ипак статсу кво, (не)изаћи на изборе, левица или десница… Ово су неке од дилема које грађани имају када је реч о тренутно најјачој опозиционој снази у земљи – Савезу са Србију (СзС) који, бар се тренутно тако чини, све више нагиње у десно.
С обзиром на широк спектар странака и покрета који га сачињавају, то и није изненађење, јер покрет је савез левичара и десничара, проевропљана и проруса, сасвим левичарских али и екстремних идеја и предлога. То код бирача оставља реалну дилему – шта, односно, какве идеје подржавају? А три су кључне теме на које нема јасног одговора:
Један од озбиљних разлога за то јесте и што се чини да СзС, захваљујући једном броју чланица, све више иде на десно, што онима који би себе назвали “грађанском опцијом” никако не прија, напротив.
Три су кључне теме око којих су јасна неслагања у СзС:
1. Косово
Не прија ни непостојање јасног става око косовског питања, односно дијаметрално супротних од “Косово је Србија”, до неопходности да се то питање реши. Иако нико од њих не тврди да КиМ треба одвојити од Србије, напротив, чини се да неки имају тврђе ставове, док неки ипак желе решење.
Тако је лидер Двери Бошко Обрадовић категорички против тога да се Косово отиђи од Србије, што је у више наврата понављао.
– Ми смо спремни за сарадњу са свима који су против ове власти на републичком, покрајинском и локалном нивоу, али и за очување КиМ у саставу Србије – рекао својевремено Обрадовић.
Са друге стране, Драган Ђилас је говорио да је за њега важније „помирење два народа, који су у констатном историјском сукобу“ него, „проналажење неког решења за Косово, које није решење“ јер се „не поштују основни принципи који важе у Европи“, а то је „непроменљивост граница“.
– Ја верујем да је Косово део Србије, с тим што, како би рекао професор Ивошевић, не можемо да остваримо право уласка у свој посед – објаснио је Ђилас, који не верује у решење које није прихватљиво за оба народа, уз опаску да „морамо бити спремни на одређене компромисе, али ти компромиси нису да седну њих двојица и да цртају неке границе, па сутра да кажу нисмо их цртали“.
И лидер Народне странке Вук Јеремић јесте за компромис, „али он не би смео да отвори пут чланству Приштине у Уједињеним нацијама“.
2. ЕУ
Исти случај је и са Европском унијом коју су поједине странке одавно перциприрале као један од стратешких циљева Србије, док неки други мисле нешто сасвим друго.
За Европску унију сасвим сигурно је Демократска странка којој је прикључење Унији одувек било један од стратешких циљева. За то су се залагали некад, а исто чине и данас тако да, што се демократа тиче, бар на том пољу ствари се нису промениле и сасвим су јасне.
Са друге стране, некадашњи члан ДС, а данас лидер Левице Србије Борко Стефановић каже да се не сме напустити „кретање ка Европској унији, али не оном фанатизованом смислу“.
– Морамо и критиковати, морамо избец́и уцене и замке које нам се често из Брисела постављају, и драго ми је да смо ми из Левице Србије можда прва странка опозиције, а да није на десници, која је онако једну скепсу и велики знак питања ставила поред европских интеграција Србије – казао је он једном приликом.
Лидер Народне странке Вук Јеремић, кога јавност не сматра претераним европејцем, у пар наврата је рекао да иако Европска унија не планира проширење у догледно време, Србија треба да се труди да достигне европске стандарде, јер је то у њеном интересу.
– Став Народне странке је да би требало свеједно да тежимо изградњи модерног европског друштва – говорио је Јеремић.
3. Русија
Једна од ствари која је овдашњој јавности запала за око је посета руског председника Владимира Путина Русији, којом су опозиционари били разочарани, само из различитих разлога. Вук Јеремић и Двери јер нису били на месту владајуће странке, с обзиром на њихово нескривено кокетирање са Русијом, али и они други који су пре, током и након те посете углавном тиховали.
Али не и Бошко Обрадовић из Двери, који је чак писао Путину, упозоривши га да „власт у Београду његову посету 17. јануара жели да злоупотреби у дневно-политичке сврхе“, и да је представи као „подршку владајућем режиму, а не Србији“. Чак га је позвао и да буде његов гост у парламенту, где је својевремено гостио и депута руске Думе за Крим, Наталију Поклонскају, и том приликом истако њену „веллику улогу у повратку Крима Русији“.
Вук Јеремић такође гаји нескривене симпатије према Русији који се, према његовим речима, „остварују на један брижљив, структуиран и испланиран начин“.
– Контакти са Москвом су били, и биће у будуће, пресудни односи за нашу државум јер је Русија и наш партнер у Савету безбедности УН. Зато очекујемо да ћемо убрзо имати састанке и у Москви, у времену које је пред нама – рекао он.
Са друге стране, Ђилас је пре само неколико дана у Бриселу рекао да је потпуно посвећен уласку Србије у ЕУ, и да се за то бори од деведесетих година.
Такође, на истом месту је рекао и да је у Србији тренутно ситуација таква да свеприсутни политички талас „Србија – Русија“ угрожава шансе да се Србија што пре нађе у ЕУ, као и да је у последњих седам година у Србији подршка Русији значајно повећала, у односу на запад, назвавши то кампањом, али уз опаску и да је то донекле нормално, с обзиром на историјске и културне везе.
Управо на том месту европарламентарце је највише је занимало оно што и грађане занима – „функционалност шареноликог састава опозиције”.
Десница није, а шта јесте?
Из свих ових разлога, многи бирачи су забринути и, штавише одбија их идеја о потенцијалном гласању за једну заједничку листу јер би тако дали глас странци или покрету који је на сасвим супростављеном политичком полу.
Извршни директор Цесид-а Бојан Клачар, каже да се опозиција у овом моменту не креће у десно или, ако је такав утисак, не верује да то ради стратешки.
– Можда тренутно деловање тако изгледа. Очекујем њихово позиционирање око центра, с обзиром на различиту природу странака – наводи он.
Ипак, како каже, такав утисак се стиче због неколико ствари. Пре свега, зато што у Савезу постоје различите странке у којима, као што је случај са Дверима, постоје и различита виђења сопствене политике.
– Ово је широка коалиција па не може ни да има јасан и конзистентан оквир, тако да је међу њима неко од некога гласнији. Тренутно, можда су то Двери и Вук Јеремић, док је грађански део у маргинализованој позицији. Ту пре свега мислим дан ДС, али и на Ђиласа који нема странку која би можда правила баланс између тога. Друга ствар је да је Савез све до протеста ишао на теме које је покретала СНС, и своје активности имао у односу на њих, тако да су теме попут ЕУ остале у запећку – наводи он.
Објашњава и да је вероватно процена Савеза да причу треба да граде мање око саме ЕУ, а више у вези са владавином права, слободом медија, изборима… и да тако “лопту пребаце СНС-у”.
– То су три ствари због којих СзС у јавности изгледа или наступа као савез десно од центра. Ипак, мој утисак је да десница није оно ка чему иду, и да је дугорочни план да се позиционирају око политичког центра. Један од предуслова за то је да дође до оснаживања ДС који је пак на левом крилу, али и да Ђилас формира странку која ће сасвим сигурно бити центристичка, тако да ми се чини да би управо та позиција убудуће могла да буде оно где ће се наћи, ни левица ни десница – истиче Клачар.
Изнуђена ситуација
Професор ФПН Зоран Стојиљковић наводи да читав политички простор, не само у Србији, већ и у Европи од 2008/09 клизи у десно, и да у свему томе класична левица губи трку. Са друге стране, оживљавају националистичке и популистичке странке.
Када је реч о опозицији у Србији, а пре свега Савезу, странке које су његов део натеране су да се удруже да би преживеле.
– Да би колико-толико политичку и друштвену сцену учиниле нормалном. То их тера да наступају заједно – наводи, али и истиче да их управо та разноврсност програма чини подложним критици да немају одговоре на кључна питања.
То све има, како каже, “зрнце истине”.
– Зато и хоће најпре заједно да се изборе за фер политичку утакмицу, па након тога експертска влада, и тек онда политичко поље где би свако од њих могао да заступа своје програме. Ако хоћемо да будемо потпуно искрени, и гласачи СНС су једно “море без обале”. И код једних и код других реч је о калкулацији – прича Стојиљковић.
