Можда је дошло време кад Срби са Космета, , помажући себи, више могу да помогну нама него обратно.

Срби са Косова и Срби из Београда сложили су се да ови први „привремено прекину“ протест на Јарињу, којим су три дана спречавали грађевинску оперативу да прави гранични прелаз.

После гаранција које су добили од владе, одлука је пала на заједничкој седници одборника четири српске општине на северу Косова, која је међу осталим закључцима објавила и тај да „Срби са севера од Владе Србије очекују обуставу започетих радова“.

Истог поподнева владина – пазите владина – агенција Тањуг известила је о прекиду протеста, чиме су, каже, „створени услови да радници предузећа ‘Нови Пазар пут’ наставе са радовима на изградњи интегрисаног прелаза“. У исто време, Александар Вучић је у Вашингтону известио своје саговорнике да су Срби завршили посао око прелаза рекавши да је „наш задатак да испуњавамо међународне обавезе“, колико год то било тешко.

Шта у овом међусрпском хепиенду не ваља? Ништа, наравно, не може да ваља. Наиме, фокус косовских преговора није постављен тамо где би то налагала елементарна логика – између Срба и Американаца, најважнијих промотера косовске независности, будући да су, како видимо, Амери тек извештени да је Србија направила још један уступак државном и породичном циљу Хилари Клинтон.

Тај преговарачки фокус није ни између Срба и Албанаца; уосталом Дачић и Тачи су се договорили лако, за једно вече, иако су неки овдашњи медији спиновали како су преговори били веома тешки и како је у једном тренутку Кетрин Ештон морала да притисне Тачија на уступке Србима.

Онај ко не пристаје на лажу да је Ештонова том приликом била српски адвокат морао би да зна да је све то било увод у заправо једине преговоре о Космету који се заиста одвијају – оне између Срба из Београда и Срба са Космета. Једино они трајали су данима, једино њих пратио је протест и једини прави притисци одвијали су се између те две стране, једино оне имале су једна против друге неке аргументе и неке адуте.

Јер, наравно, логика истинских преговора о Космету налагала би да је Вучић у Вашингтону о томе преговарао са Американцима, а да је Николић у Београду Србе с Косова известио о томе, уместо што је било обратно. Међутим, није то једина изглобљеност косовских преговора која их за српску страну чини потпуно безнадежним.

Претходно, Борис Тадић је Космет потпуно изместио из Уједињених нација, где је Србија заиста имала своје адвокате, у Европску унију, где их је имала само Приштина.

Потом је, опет Тадић, изместио договарање о Космету из парламента у свој кабинет, чиме је преговарачка платформа остала прееластична, у домену његовог дискреционог права, без озбиљних парламентарних одлука које би ограничавале ту слободу и строго омеђиле неке српске црвене линије.

Када је Србија скоро па добровољно сама себи исекла неке од најважнијих адута, остало се подразумевало. Подразумевало се, рецимо, то да на српској страни данас више нико не помиње резолуцију 1244, као што се подразумевало и то да Ивица Дачић данас буде једини премијер на свету спреман да јавно каже како је српски устав мртво слово на папиру, да важи само то да је Србија изгубила све ратове, да он у Брисел иде да би спасио што се спасти да и да је Србија толико слаба да јој је остало само да испуњава налоге.

СРПСКЕ СКАРЛЕТ
Ако је све то тако, тада је јасно да је стратегија владе да Космет не брани и да се сва прича о томе одвија на фону како да се наставак Тадићеве стратегије етапног признања настави и што је могуће боље спакује пред Србима у покрајини и осталим грађанима. Наравно, питање је шта српска влада очекује од те стратегије?

Они, наиме, верују да ће лаганом ликвидацијом Космета Србија отклонити највећи проблем између Себе и Запада и да ће од тог момента почети њен развој. Истовремено, влада верује да ће, испуњавајући косовске захтеве Вашингтона и Брисела купити на Западу мандат да истински влада Србијом и да ће, пошто министри обезбеде сопствене животе и каријере, имати веће шансе да опораве земљу.

Е сад, ако још увек нису разумели тако једноставне ствари, попут оне да су главни регионални партнери Запада Албанци и Хрвати, који у данашњем хобсовском свету могу да буду велики и снажни само онолико колико су Срби мали и нејаки; ако не могу да разумеју да је Тадићева и англо-америчка Југосфера геополитички конструкт у коме су Срби окружени непријатељима, а да је наше померање региона на исток – до Бугарске, Румуније и Грчке – ствар којом Србија, са једне стране, окреће леђа ЕУ и Хрватској а, са друге, у непријатељско окружење ставља Албанију; ако је сувише компликовано да се појми како најаве Велике Албаније нису нешто што ће усрећити иког у њеном окружењу, па ни Србију; ако је све то толико тешко за разумети да се Дачић уби жалећи се по Бриселу како Хрвати неће с њим да се играју помирења, можда би могли да покушају са разумевањем проблема ад хоминем.

Просто је: рецимо, да ли Николић, Вучић и Дачић заиста мисле да су много паметнији или срећнији од, рецимо, Зорана Ђинђића, који је имао наде идентичне њиховим док је гутао највећу жабу изручујучи Милошевића Хагу?

Зар није исто мислио и Тадић, када је, разбијајући косметски консензус, одблокирао пут независности Покрајине, уверен да толика услуга неће моћи да остане непримећена и да ће после његове одлуке да улазак у ЕУ претпопстави одбрани Космета Србијом потећи мед и млеко а да ће Србима бити на тањиру сервирана Европа, у којој ће срећно живети сви, богати као Борисови потпредседници.

Наравно, оно што Вучић, обасут пажњом у Вашингтону, не зна или неће да зна јесте да је та пажња мотивисана америчким очекивањима од њега, а не његовом заслугама и квалитетима. Другим речима, оно што га из САД пушта да влада јесте оно што на Космету још није урадио, а не оно што је обавио и испоручио. А то ће рећи да његова калкулација нема начина да успе, ни за Србију ни за њега самог, па, на крају, ни за његову каријеру. Али, као и све наше политичке Скарлет О’харе, и он ће, изгледа, о томе мислити сутра.

Све то значи да са српском владом као линијом одбране Космета више не вреди рачунати, ничему се на том плану не чудити, ни у шта се више не разочаравати. Одавно се за Космет не рачуна ни са српским друштвеним елитама, које немају ништа лично против Космета, али које не би имале ништа против ни да у Великој Албанији остане Крагујевац са околином – они воле да их родбина са села обилази с пасошом – под условом да добију гараницје Запада да ће еспресо у Београду и даље бити онако добар и да све то неће имати никаквог утицаја на „комбинације“.

Наравно, не рачуна се ни на војску, уосталом ко би рачунао на официре којима Соња Лихт држи предавање о глобалној безбедности, а да се ниједан од вајних генерала не упита – шта ћу ја овде.

МОЋ СЕВЕРА
Нико, дакле, од оних који су изабрани, одређени и плаћени да брани Космет то неће радити, и последњи је тренутак да се с том врстом нада заврши. Космет данас могу да бране само две групе – једна којој Космет живи у кући и друга, чијој кући се приближава и у којој ће тек живети. У првом реду реч је о Србима с Космета и њиховим представницима, који би коначно морали да схвате да се не могу поуздати у власт, и да су у четвртак код Томе Николића само поновили „руку“, што ће рећи да су своју трагедију успели да одложе, да удвоструче улоге – њене разорне потенцијале – али не и да је отклоне. Они су данас једини преостали део српске елите, који може и од кога се, упркос свему, очекује да артикулишу своје захтеве и циљеве и да, кад су већ ствари тако постављене, постану истински и аутономан политички фактор.

Њихов адут састоји се у томе да они јесу, поред свега осталог, и представници Николићевих гласача, макар оних из другог круга, и да ће њихов притисак на српски врх бити утолико ефикаснији. Јер ова власт ће сукобом с њима ризиковати много више него Тадићева, која, на добром еспресу у „кругу двојке“, нити је тај свет осећала, нити се према њему осећала нешто дужним, још мање одговорним. Зато косметски преговарачи, када су већ мимо своје воље увучени у ову настрану игру, у којој се једини озбиљни косовски преговори одвијају између њих и владе, морају да прихвате ту игру, али тако да заиста постану преговарачи.

Да за почетак захтевају излазак косовске политике изван Николићевог и Дачићевог кабинета, и да она буде враћена у парламент. Ако и не помогне ефективно због уверљиве владајуће већине, макар ће понеком напредњачком и социјалистичком посланику да задрхти рука док је подиже за стратегију етапног признања Косова. Ако се ни толико не деси, макар ће грађани бити упознати са оним што се догађа, уместо што их српски медији убеђују да је све то одавно завршено и да се боре за изгубљену ствар. (То је, на крају, и сасвим јасно објашњење зашто се нова власт у медијима са толико поверења ослонила на тадићевке друштвене елите, које су у предизборном понижавању Николића и Вучића пришле са готово исто толико енергије којом годинама понижавају и лажу грађане.)

Само ако наступе као истинска и аутономна преговарачка снага, од које власт зазире, косовски Срби имају шансе да спасу своју територију и животе. Јер њихови београдски парнери, који, као, преговарају по белом свету, нису та страна јер су, забрнути за сопствене судбине, преузели језик својих непријатеља, понавлаљући оно што су чули од њих – да Србији нема живота без ЕУ; да Србија нема снаге да се одупре било чему; да је све одавно готово са Косметом; да је ЕУ најбоље за Србију, макар њени грађани не делили то мишљење; и штошта још из арсенала јефтиних изговора оних који се борбе плаше.

Наравно, Срби с Космета морали би да знају како и њихово време да постану истински преговарач истиче, да ће ова болест пристајања на аргументе непријатеља, која је захватила Вучића и Дачића, начети и њих.

Вирус им је пред вратима, и то је постало јасно оног тренутка када је Крстимир Пантић пристао на гаранције владе са аргментом да неће он да косовски Срби буду ти који ће Србији кварити европску срећу.

Нема, дакле, за Србију европске среће, са Косовом и без њега; али добар део њених шанси данас је на Косову, макар у потенцијалима тамошњих српских преговарача, који би могли да постану мотор једне друге српске приче, која ће почети да се одмотава оног момента када Космет уђе у кућу сваког од нас.

И то је тај други фактор – грађани. Којима нико боље од Срба с Космета неће објаснити да су без пара и будућности зато што су бранили Космет, већ зато што нису. Можда, отуда, Срби са Космета – које је научило да бар разликују пријатеља од непријатеља – помажући себи, више могу да помогну нама него обратно.

(Нови стандард)

Ознаке: Борис Тадић, Ивица Дачић, косметски концензус, преговори Срба и Албанаца, Срби са Космета