Иако је дијалог о нормализацији односа Србије и Косова тренутно у ћорсокаку, европска и међународна страна настављају да шаљу поруке, како Београду тако и Приштини, да је споразум неопходан ако земље желе да напредују у интеграционим процесима.

Овај споразум, кад год био потписан, требао би довести до потпуне нормализације односа и решити сва отворена питања између Косова и Србије. ЕУ званичници, а тако и остали међународни фактори, такође експлицитно инсистирају на „легално обавезујућем“ карактеру овог уговора.

У скоријој историји на Западном Балкану је постигнут низ међудржавних споразума и, без обзира што су сви договори по дефиницији обавезујући, ни у једном случају до сада није инсистирано на одредби „правно обавезујући“, као што је случај са споразумом који би постигли Србија и Косово.

Из кабинета Високе представнице Европске уније за спољну политику и безбедност Федерице Могхерини поручено је да је правно обавезујуц́и споразум „предуслов да се осигура то да пуна нормализација односа Србије и Косова буде примењива, одржива и да решава сва питања између обе стране, једном и заувек, и у складу са међународним правом и правним наслеђем ЕУ“.

„Да би се решила сва питања пуне нормализације, важно је да споразум буде у оквиру документа који дефинише и јасноц́у у вези са законским одредбама“, рекла је за Радио Слободна Европа (РСЕ) Маја Коцијанчич, портпаролка шефице европске дипломатије.

Такав приступ ова канцеларија није имала када је њеним посредовањем постигнут Бриселски споразум (званичан назив „Први споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине“, потписан 19. априла 2013. у Бриселу) или када се говори о осталим ранијим споразумима, попут Преспанског (Споразум Северне Македоније и Грчке о решењу спора и имену македонске државе, потписан и ратификован под покровитељством УН на Преспанском језеру у јуну 2018. године).

Курт Бассуенер из Политички савет за демократизацију (берлински тхинк-тханк Демоцратизатион Полицy Цоунцил – ДПЦ) наглашава да би у осталим приликама спецификум да споразум буде правно обавезујуц́и „обично био сувишан“, будући да потпада у домен међународног права. У овом случају, како тврди Бассуенер, Србија не признаје Косово као државу, те је Европска унија, укључујући и неке земља чланице, „отворена за могућност да договор не постигну две суверене државе“.

„То је део онога одакле произилази српско средство утицаја: стварање ограде око тога какву врсту косовске државе ц́е прихватити. То је, притом, разлог зашто такав договор не би био у складу са хелсиншким принципима (принципи из Хелсиншког договора из 1975, којим је призната неповредивост граница након Другог свјетског рата у Европи, а 35 држава потписница се обавезало да ће поштовати људска права и темељне слободе и сарађивати у економским, научним, хуманитарним и другим областима). Дакле, ако би се постигао споразум, Београд би задржао ту своју ‘полугу’ кроз имплементацију, а пре признавања“, мишљења је Бассуенер.

Све је ово разлог зашто, према његовом мишљењу, јесте потребна нека врста спољне обавезујуц́е силе како би се осигурало да Србија испуни свој део споразума, што подразумева пријем Косова у УН и неометање у процесу приступања у ЕУ и остале организације.

„То је највјероватнији разлог за тако експлицитно обавезивање. Чини ми се да би се ЕУ укључила у ту интерпретативну, извршну улогу, с обзиром на то да ЕУ одлучује о чланству за обе земље, иако улога САД-а, која је до сада била кључна за Косоваре, остаје нејасна у том сценарију“, тврди Бассуенер.

За Лоица Трегоуреса, професора политичких наука на универзитетима у Паризу и Лиллу, Бриселски спразум из 2013. године је намерно написан тако да би га обе стране тумачиле по својој вољи, те сматра да ЕУ неће више поновити такав приступ.

„Пре свега, могу да замислим, на пример, да ц́е се споразумом експлицитно рец́и да Србији нец́е бити дозвољено да се изјасни о процесу интеграције Косова, што је супротно правилу о једногласном одлучивању о питањима проширења“, каже за Радио Слободна Европа професор Трегоурес, који подсећа на неугодну позицију у којој се нашла ЕУ због спора Словеније и Хрватске око границе у Пиранском заливу и што ће се, сматра, највероватније дешавати између Хрватске и Србије.

„Можете замислити како би то изгледало да Србија има право гласа о процесу интеграције Косова“, подвлачи он.

Међународно инсистирање на легалном обавезивању, према Лоицу Трегоуресу, представља јасну поруку да Србија мора да призна Косово и да ће се морати тога придржавати.

„Формулације ЕУ су написане на дипломатски начин, како би се покушавао сакрити ‘слон у соби’, односно то да ц́е Србија на крају морати да призна Косово ако жели да се интегрише у ЕУ“, тврди Трегоурес.

Према његовом мишљењу, обавезе ће важити како за Београд, тако и за Приштину. Француски професор тврди да правно обавезивање иде са „коначним и свеобухватним“, што, сматра, значи „споразум који има за циљ да ћ

Друга легална, али и политичка непознаница око будућег споразума тиче се примене и тога које ће бити кључно тело које ће просудити да ли се стране придржавају оног што су потписале. У постојећој ситуацији где Косово није међународно признати субјекат оно неће бити у могућности да се евентуално обрати било којем међународном правосудном телу.

Званичници ЕУ су одбили да одговоре на ово питање РСЕ, правдајући се да не желе „да спекулишу око садржаја коначног споразума“.

Остали саговорниси РСЕ се слажу у оцени како ЕУ верује да је од суштинског значаја да споразум подржи преосталих пет чланица Уније које нису признале косовску независност, јер у супротном, не постоје изгледи да тај споразум функционише.

Бодо Wебер из берлинског Вијећа за политику демократизације, који је добро упућен у процес дијалога је мишљења да се у оним западним круговима који теже ка стварном, одрживом споразуму, размишљање мање односило на питање ко ће формирати тело које би било коначан ауторитет за тумачење финалног споразума. Уместо тога, каже, више се радило на томе како осмислити детаљан, дугорочни план имплементације који потписницима не оставља простора за маневрисање и манипулацију, те истовремено обезбеђује да се свеобухватна имплементација оконча пре него што Србија уђе у ЕУ.

„Законски обавезујуц́и карактер споразума никада није довољна гаранција да се политички неће угрозити у будућности. Стога су политичке гаранције, засноване на политичким утицајима, увек једнако важне као и оне правне“, тврди Wебер.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: RSE

Ознаке: Косово, правно обавезујући споразум, Србија