На листи од 80 земаља наша земља тек на 54. месту по квалитету живота. Код нас транзиција траје најдуже, већ две деценије.

Највише шансе да живе срећно, задовољно, здраво, и наравно богато имају деца која се наредне године роде у – Швајцарској.

А бебе које светлост дана угледају у Србији могу да одрастају у уверењу да ће од њих боље живети вршњаци у чак 53 земље света. И не би то било тако страшно да истраживање у обзир није узело само 80 држава.

Реч је о раду „Обавештајне јединице“ британског „Економиста“ задужене за аналатичка истраживања. У обзир су узели 11 статистичких показатеља. Међу њима су неки фиксни фактори, попут географије, али и карактеристике које се споро мењају – демографија, друштвене и културне особине.

На „рачуницу“ утичу и поверење у јавне институције, бруто домаћи производ, очекивана инфлација, трошкови живота…

И већини држављана Србије вероватно је већ овде јасно зашто се рангом не можемо похвалити. Са бруто домаћим производом од око 4.000 евра по глави становника, заиста прилично заостајемо од најпожељније Швајцарске, где ова цифра износи око 34.000 евра.

Инфлација је у Србији ове године двоцифрена, очекује се 12 одсто, а наредну ћемо, ако све буде ишло по плану, завршити са 5,5 одсто. Само поређења ради, у Швајцарској се очекује да ће ове године раст цена бити – негативан и то 0,5 одсто, или, једноставније, цене ће падати. Па је очигледно да је једина перспектива трошкова живота у Србији – раст.

Следеће године, уколико не могу у Швајцарској, било би добро да се будуће мајке породе макар у Аустралији. Она је друга на листи земаља по квалитету живота. Следе Норвешка, Шведска и Данска. Србија дели 54. позицију са Алжиром. Испред нас су Словенија (32) и Хрватска (46). Најгоре место за рођење у 2013. години је Нигерија.

– Све више пада куповна моћ – каже Владана Хамовић, редовни члан Националног друштва економиста Србије. – Све смо сиромашнији и за своју плату можемо да купимо све мање. Све се свело на пуко преживљавање. Готово 60 одсто запослених у Србији буквално преживљава са својом платом.

С друге стране, све смо задуженији, јер смо ушли у разне кредите. У земљи где привреда ради веома слабо, то је изузетно велики ризик. Људи губе посао, незапосленост је велика, а политичка ситуација је проблематична. Власт у најмању руку не погодује страним инвеститорима, а управо власт треба да буде подстрекач.

Домаћег капитала је мало, барем оно што је остало у земљи, јер и наши тајкуни не желе да ризикују свој новац овде. Сада смо у средњем веку. И не види се ништа што би нам дало наду да издржимо наредне године. Ништа се не ради на томе да нам буде боље.

А лоше нам је, верује Владана Хамовић, јер смо предуго у транзицији. Из ње не излазимо већ скоро две деценије.

– Код нас транзиција траје чини ми се дуже него било где у свету – додаје Владана Хамовић. – То је изазвало многобројне промене. Народ је изгубио поверење у своје странке, у власт, а изгубио је и веру да ће се десити нешто боље.

У дугој транзицији изгубио се и сваки смисао за правду и праведност. Донели смо неке законе, али је проблем што сви они слабо функционишу. Људи у њима не виде сврху. Не верују ни у шта. Читав амбијент – од вере у државне институције до грађана је срозан.

На ранг земаља на овој листи утицај је имао и доживљај грађана колико су срећни. Последње истраживање на ову тему, „Галупова“ листа најсрећнијих нација, Србију је сместило на 91. место међу 155 земаља.

Резултати ове анкете су показали да су становници богатијих земаља углавном срећнији од сиромашних. И на врху ове листе доминирају скандинавске земље, јер је у том региону пронађен најбољи социјални и економски баланс између прихода и благостања. То колико смо срећни, упозоравају психотерапеути, највише зависи од нас.

– Код нас дефинитивно постоји криза наде – објашњава психотерапеут Зоран Миливојевић. – Нада је да се верује у позитивну будућност. Имамо визију да ће нам бити добро и желимо да нам буде тако.

За разлику од жеље, нада је пасивна. Не можемо појединачно да је створимо, морамо заједно. Ту лежи проблем. Не умемо колективно да се организујемо, да заједно побољшамо квалитет живота. Зато смо ту где смо. Носталгични смо, размишљамо како је боље другима.

Заборављамо да 70 одсто тога како ћемо живети зависи од нас самих. То је главни задатак политичара, да нам помогну да живимо боље.