Справа којом се „говори на далеко” у град је стигла само седам година после регистрације Беловог проналаска.

Пре петнаестак година Београдом је кружила анегдота како је један од млађих главних уредника, као носилац и ималац „његовог величанства” мобилног телефона, док је седео са друштвом у кафани, на пиштање из левог џепа, поносно потегао магичну справу и у њен сићушни микрофон прозборио:

– Ко ти је рекао да седим у Клубу „Борбе”?

Данас, када и деца „потежу” мобилце где стигну, на пешачким прелазима, на моторима, за воланима, у трамвајима, у биоскопу, кафанама, лифтовима, сигурно не размишљају о томе када је и како у том истом Београду обављен први телефонски разговор.

Многи од њих вероватно се и не сећају легендарне кафане „Три листа дувана” која се налазила на углу Булевара краља Александра и Улице кнеза Милоша, на месту где данас зјапи празна велелепна грађевина као споменик тајкунским временима. Дакле, у тој згради где су били „Три листа дувана”, на првом спрату, десио се први телефонски разговор у Београду.

То историјско „ало”, изречено је пре 129 година, 14. марта 1883. године. Само седам година после Беловог проналаска чудесне справе помоћу које се „говори на далеко”.

Човек који је покушао да за ово корисно средство заинтересује старе Београђане звао се Панта Михајловић, саветник и другар Николе Тесле. Рођен је 1854. године, у срцу Мачве, у селу Богатић, одакле га је један трговац одвео у Беч на школовање. Пут га води у Швајцарску, потом у Берлин, где већ као признати стручњак ради код фирме „Сименс-Халске”. За шефа фирме „Сименс-Халске” у Њујорку постављен је 1873. године.

Стекавши известан капитал, а познајући добро све проблеме телефонских уређаја, Михајловић је покушао да и у Србији уведе телефонске везе. Но, стари конзервативни Београд није још био спреман да прихвати предност једне нове технике.

„Био сам невероватан идеалиста. Дођем у Србију, иако сам могао да правим велике послове у Немачкој, Америци  или ма где другде, с намером да учествујем у рату 1876. Кад се рат завршио, падне ми на памет да инсталишем телефон у Београду. Нико ту није имао појма о телефону”, остало је записано у заоставштини Панте Михајловића.

Своју замисао реализовао је када је указом од 27. новембра 1882. добио повластицу за подизање телефонских штација у Београду, односно у Србији. Преко огласа у листу „Видело” обавестио је поштовано грађанство да је предузео припреме и да ће приступити раду, па позива „заинтересоване да се пријаве уписа ради”.

Лице које је желело телефон морало се обавезати „да ће најмање три године плаћати за сваку штацију по вароши износ од 20 динара месечно, а ван вароши од сваког километра по 10 динара више”.

Почетком наредне године господин Панта покушава да заинтересује државне органе за свој пројекат. Тако је посетио ондашњег министра војске Тешу Николића, чија су се одељења налазила на спрату зграде у Улици Милоша Великог, изнад кафане „Три листа дувана”, и предложио му да инсталише телефон за војне потребе. Министар га пажљиво саслуша, па га поведе до прозора и покаже му у дворишту три коњаника.

– Видиш ли ове?

– Видим, коњаници…

– Па шта ће мени онда тај твој телефон, кад ови моји момци могу за три минута да стигну до града и јаве шта треба? Ман’ се ти ћорава посла…

Међутим, Михајловић је био упоран и решен да га убеди, те оде до пуковника Косте Радосављевића, доцније министра грађевина, и са њим се договори да на своју руку постави телефонску линију од војног одељења до жандармеријске станице на Палилули.

Сутрадан, кад је министар стигао у канцеларију, умало га „шлог стрефи”: на његовом столу стајао је неки рог из кога је излазио некакав крештав људски глас. Вртео је с неверицом, и понављао:

– То је тај телефон, а ко ли то говори?

Сагињао се испод стола, загледао по ормарима да за сваки случај провери да га ово белосветско спадало не намагарчи. Иако му је господин Панта неколико пута објашњавао принцип рада, министар војске ништа није разумео. Тек када је разменио коју с пуковником Костом, који се налазио с оне стране жице, изашао је и позвао остале официре.

– Господо, хајде да видите чудо невиђено – телефон!

(Политика)

Ознаке: Коста Радосављевић, Панта Михајловић, Теша Николић, увођење телефона у Србији