Прочитај ми чланакХоће ли обнова Нотр Дама помоћи да се премости јаз који тренутно цепа француско друштво? Велики пожари су и раније уједињавали народе
Када је Стари мост из 16. века у Мостару постао жртва рата у Босни, ауторка Славенка Дракулић је написала кратак али снажан есеј за часопис Њу рипаблик. Био је децембар 1993, а Дракулићева је у чланку описала део својих емоција при посматрању две ратне слике.
Једна од њих је приказивала уништени мост преко реке Неретве, лук који је представљао моћни симбол мирољубиве коегзистенције Босанаца (ауторка мисли на Бошњаке, односно босанске муслимане, прим. прев.) и Хрвата. Друга слика је приказивала мртву жену која је погинула у рату. У свом тексту, Дракулићева је покушавала да пронађе објашњење зашто је бол који је осећала услед уништеног моста заправо био већи од тескобе поводом смрти једне жене. Одговор до ког је стигла говори доста и о реакцијама које су у понедељак уследиле након што је ватра прогутала кров Нотр Дама у Паризу.
Рушење Старог моста, написала је Дракулићева, натерало ју је да увиди сопствену смртност на начин на који мртва жена то није могла. „Очекујемо од људи да једном умру. Рачунамо на то да ће се наши животи окончати. Уништење споменика цивилизације је нешто друго. Мост је, у свој својој лепоти и грациозности, саграђен како би нас надживео, био је то покушај да се ухвати вечност. Јер био је то истовремено производ индивидуалне креативности и колективног искуства, он је трансцендирао нашу индивидуалну судбину. Мртва жена је једна од нас – али мост смо сви ми, заувек“.
На сву срећу, нико није погинуо у драматичном пожару у Нотр Даму у понедељак увече (15. април). Али ужас услед онога за шта су многи испрва страховали да ће се претворити у комплетан губитак значајног „цивилизацијског споменика“ се раширио по свету, претварајући се у незамисливу бујицу брижног интересовања. Било је послеподне у Америци, вече у Европи, глуво доба ноћи у Азији, али време није имало никакав утицај: медији широм света су прекинули своје редовне програме како би пуну пажњу усмерили на Париз.
Није то био чин рата, није се догодио терористички напад, није се радило о смртима или рањавањима. Штавише, није изгледало као да је почињен било какав злочин. Био је то само несрећан случај, можда кратак спој, једна варница на градилишту.
Али изгледа да је у пожару Нотр Дама било у пламену много више од пар старих греда. Наравно, првобитно су се страхови усредсредили на саму масивну грађевину, потом и на уметнине унутар објекта, као и на непроцењиве реликвије. Изван тока, међутим, ватра је веома јасно опекла и неке друге, нематеријалне вредности које су изгледа дубоко цењене широм света. Вредности које људи отворено деле, без обзира на то одакле су или каква уверења гаје. Нешто невероватно се догодило у понедељак: Постало је јасно да брига човечанства за своје културно наслеђе далеко превазилази пажљиво пробрану листу Унеска. Пре би се могло рећи да се ради о крајње опипљивој, реалној животној бризи.
Firefighters battle to extinguish a giant fire that engulfed the Notre Dame Cathedral in Paris, France on April 15, 2019. A huge fire swept through the roof of the famed Notre-Dame Cathedral in the French capital, sending flames and huge clouds of grey smoke billowing into the sky. The flames and smoke plumed from the spire and roof of the gothic cathedral, visited by millions of people a year. Photo by Samuel Boivin/ABACAPRESS.COM Notre Dame de Paris Notre-Dame de Paris (monument) Flames Flame Fire Flammes Flamme Incendier Bruler Incendie Feu Blaze | 679070_001 Paris France
ПРИВРЕМЕНА ЗАЈЕДНИЦА
Велика, шаролика група, која је прецизно одражавала урбану разноликост Париза, брзо се скупила око катедрале у понедељак увече – на кеју дуж Сене и на мостовима са обе стране острва Сит, где је стари Париз некада давно био рођен. Сви они су самостално дошли, а уједињавало их је њихово запрепашћење. Комшије, локалци, путници, туристи: многи су само ћутке стајали, други су плакали, а трећи на читавом мноштву најразличитијих језика говорили у микрофоне својих медијских кућа или једноставно правили селфије како би доказали своје присуство.
Маса на обалама Сене, као и небројени људи који су све то гледали на својим телевизорима широм света, укључивала је хришћане, муслимане, будисте, атеисте, уметнике, конфучијанце, зависнике од вести и радозналце – и док су сви они гледали у ватру, формирали су привремену заједницу. Свесно или не, они су били повезани док су заједно стајали на централном тргу глобалног села. Заиста, термин „глобално село“, који је сковао Канађанин Маршал Меклухан 1962, ретко када је био тако прикладан као током пожара у тој цркви, у понедељак увече.
Да је било могуће сазнати о чему су људи размишљали и шта су осећали док су посматрали пламенове, могао се направити подужи каталог свега онога до чега је човечанству данашњице стало. Нема сумње да ова заједница укључује и посвећене париске католике, који су провели читаву ноћ у понедељак у бризи за судбину комада трновог венца за који се верује да је био на глави Исуса Христа приликом његовог распећа. Али ту су били и „падобранци“ из целог света, људи који катедралу више везују за Волта Дизнија него за Виктора Игоа – странци из далеких места које уопште не занима религијски значај ове зграде. Сви они су били забринути за грандиозно сиво здање, готово као да се радило о вољеној особи у опасности.
У интервјуу за једне француске новине пре неколико година, историчар Жак ле Гоф је рекао да се катедрале истовремено обраћају и онима култивисанима и образованима, као и најпростијима међу нама. „Оне прихватају свакога“, рекао је Ле Гоф, „и свако може да препозна њихов значај“. Заиста, оне су „бремените“ значајем, наставио је Ле Гоф, као и импресијама и сликама. Катедрале као споменици имају највећи значај који се може поредити једино са значајним џамијама или храмовима. „Не знам да ли је могуће наћи било шта упоредиво у савременој архитектури“, закључио је.
Fire at Notre-Dame de Paris Cathedral. A terrible fire destroyed the building’s structure and spire. The fire broke out at around 6.50 p.m. in the attic of the cathedral, Europe’s most visited historical monument. The structure of Notre-Dame is saved and preserved in its entirety. Paris, France, April 15, 2019.
Incendie de la cathédrale Notre-Dame de Paris. Un terrible incendie a détruit la charpente et la flèche du bâtiment. Le feu a pris aux alentours de 18 h 50 dans les combles de la cathédrale, monument historique le plus visité d’Europe. La structure de Notre-Dame est sauvée et préservée dans sa globalité. Paris, France, 15 avril 2019.
ЕПИТОМ „ОВЕРТУРИЗМА“
Тако широка фасцинација дуж свих нивоа друштва, у овом времену Изиџета и Ер-би-ен-би-ја, неминовно има непријатне реалне последице. До пожара, Нотр Дам је дневно посећивало између 30 и 50 хиљада посетилаца, односно око 13 милиона годишње. Црква је званично и даље „у служби“, односно мисе се и даље одржавају у њој, а катедрала није профанизована. Али у пракси, одлазак у Нотр Дам личи на екстремно светован карневал. Она је епитом „овертуризма“ (енгл: overtourism – неологизам који означава туристичку атракцију посећену изнад њених капацитета, прим. прев.) – места које је пренатрпано људима, које не пружа ни најмању шансу за тиху контемплацију и које се пробило до врха светске листе масовних туристичких атракција. На „Трип Адвајзер“ листи 2.516 „ствари које морате урадити у Паризу“, посета Нотр Даму је на петом месту.
Познавање верског или културног контекста објекта није потребно, а још мање неопходно за посећивање самог места, иако предмети који се налазе у њему представљају неке од највреднијих за читаво хришћанство. И овог Великог петка би Христов венац од трња, који је углавном закључан на сигурном, био изнет пред вернике од 10 изјутра до пет часова поподне. Али шта је извор поштовања које настављамо да баштинимо према таквим објектима данас? Да ли је то само традиционална побожност? Да ли је то њихов легендарни реноме? Или су такве реликвије просто постале декор готички уређених фиктивних светова које су тако опчињавајуће и прелепо приказали Ден Браун, Џоан К. Роулинг и други?
„Мрачни“ Средњи век, сиви камен, патос, тамјан, бестијални гаргојли, гротескна лица: може се претпоставити да данашњи посетиоци цркве више не посматрају такве ствари као спиритуална упозорења са висине. Пре великог пожара, туристи у Паризу су можда на потпоре и лукове крова Нотр Дама гледали као на занимљивости неког изузетно добро саграђеног забавног парка. А поглед са врха заиста одузима дах – никакво побољшање није потребно од Пиксара, Дизнија, Нетфликса или HBO-a.
Шта је онда разноврсна група људи видела у понедељак увече? Шта их је ујединило док се „la fleche“, велики торањ, сурвавао у пламену? Знак пораза? Порука од Бога? Подсмех ђавола? Структурални проблем? Сцена из филма? Да ли је осећај био налик на онај од 11. септембра 2001: немоћ пред лицем катастрофе?
Хипербола може да помогне у разумевању света и препознавању парадигми – митолошких и антрополошких – које сви носимо у себи. Дан након пожара, многи медији су осетили потребу да позајме понешто из позамашне гомиле верских метафора, па су новине излазиле са насловима еклесијалистичког жара. На пример Француска крвари пламенове или Пламенови из срца. Или, још бомбастичније, како само таблоиди могу, Берлинер курир је изашао са насловом: Пакао је дошао по Нотр Дам.
Али, ако је ђаво заиста био умешан у све то, поново је изгубио. ТВ екипе на мосту Турнел су се у уторак нашле празних шака, јер је пожар био угашен. Структурална супстанца цркве је сачувана, а прве фотографије из унутрашњости катедрале су изгледале као метафоре ускршњег тријумфа Бога. Приказивале су неоштећени олтар и велики, усправни крст како се златно сјаји на светлу.
СКРИВЕНИ ТРИЈУМФ
Фотографије су пружиле оштар контраст ТВ преносима од претходне вечери који су подигли страхове да је можда све изгубљено. Сатима је деловало као да су пламенови претворили унутрашњност катедрале у горућу фуруну. Када су се пламенови појавили и у северној кули, која је до тог момента била у мраку, деловало је да је свака нада изгубљена. На крају крајева, нико није могао да види да је ватрогасни командир послао десет својих људи у кулу да угасе пожар ручно, ризикујући своје животе. То је потрајало, али су ватрогасци на крају успели – био је то тријумф који се није могао моментално приметити споља.
Новинаре и посматраче обузимао је бес док су тражили информације које им нико није пружао. Они који су посматрали из далека, на телевизији или онлајн преко Твитера и лајв стримова, могли су да окусе колико је дељење вести постало хистеричан посао. Видео снимци, без обзира на то о чему се ради, постали су подразумевани елемент преноса. Желимо моментално да видимо шта се догађа, чим нам стигне нотификација на телефону. Али резултат су најчешће кружења заблуда и погрешних претпоставки – а непрецизне, сирове информације су такође преплавиле информационе канале и у понедељак, при чему им је било дозвољено да предуго круже без оспоравања.
Париска ватрогасна бригада, која је очигледно одрадила свој посао са беспрекорном вештином, била је на мети побеснелих онлајн коментара због наводне неспособности. Светски познати ватрогасни експерт Доналд Трамп се такође придружио кркљанцу, па је предложио употребу „летећих водених танкера“. Друге рупе у знању које није било могуће моментално попунити произвољно су надомешћивали новинари и експертска нагађала. У интервјуу уживо за Би-Би-Си писац Кен Фолет изнео је (нетачну) чињеницу да су се сви лукови брода катедрале урушили. Очајни ТВ извештачи на лицу места су у етар укључивали „бивше“ ватрогасце, који су моментално проглашавани за експерте, а интервјуисани су и многи посматрачи без икаквог знања о догађајима. Пар сати касније, то су биле ништа до обичне тривијалности.
Како је недеља која води до Великог петка одмицала, стари роман Виктора Игоа о Нотр Даму се пео на лествицама Амазона у Француској, да би се на крају попео на сами врх. Књига је пуна свих цитата које смо слушали од понедељка: „стара краљица наших катедрала“ и црква као „симфонија камена“.
ЛЕГИТИМИТЕТ ИЗ РУШЕВИНА
Политичари су очигледно слушали ту симфонију. Француски председник Емануел Макрон, који је отказао важан говор пред ТВ камерама који је био заказан за понедељак увече, у уторак је одржао потпуно другачију беседу. Такво изобиље патоса је ретко, чак и у Француској, чак и за Макрона. Али председник, који се мучио да нађе одговор на Жуте прслуке, очигледно се нада да ће бити у стању да на рушевинама катедрале изгради нови темељ свог легитимитета.
Историја је пуна примера који показују успешност таквих подухвата – старе катедрале имају и ту врсту мистериозне моћи. Обнова бечке катедрале Светог Стефана након великог пожара из 1945. је део оснивачког мита послератне Аустрије. Обнова Библиотеке војвоткиње Ане Амалије у Вајмару је пробудила грађанске сентименте Немаца далеко изван граница града. Хоће ли обнова Нотр Дама помоћи да се премости јаз који тренутно цепа француско друштво? Хоће ли допринети новом осећају заједништва? Таква ствар се не може наметнути. Фине нити које су повезале људе у Паризу док је светлост пламенова играла на њиховим лицима се није могла наметнути „одозго“. Осећања заједништва се брзо хладе уколико им се не дозволи да се самостално развију, него их уместо тога инструментализују они који желе личну корист.
Такође није помогло ни то што су француски милијардери моментално почели да се такмиче на својеврсној аукцији таштине у којој се махало донацијама од 100 или 200 милиона евра. Можда су желели да учине добро дело, али кад је убрзо постало јасно да ће донаторска каса сабити у себе преко милијарду евра, почеле су да се шире отровне сумње о томе да ли су донације француског народа уопште потребне.
То је, међутим, дебата за Французе. Важнија је чињеница да катедрала и даље стоји. Прекривена је пепелом, пуна рушевина и чађава. Али је спасена. А прича о „Девет векова љубави“, како је назвао магазин Ле поинт, може да се настави. Можда још важнија, међутим, јесте чињеница да се радикално разноврсна група људи окупила из забринутости за ову грађевину, из забринутости за своје заједничко наслеђе.
Катедрала је у понедељак постала аналог звезде водиље од камена, дрвета и олова у нашим све дигитализованијим животима. Раширио се страх да би овај аутентични комад света могао да нестане, а са њим би нестао и комад bona fide стварности. Можда је у томе квака: као што је потребно гомилати златне полуге да би се новцу дала вредност, тако су данас потребни светски познати историјски споменици како би дали аутентичност сликама, филмовима и разгледницама, као и сећањима и емоцијама које иду уз њих. У понедељак је постало јасније него икада да је париски Нотр Дам један од извора из ког човечанство црпи своју снагу и вредност.
