Александар Солжењицин (11. децембар 1918. – 3. август 2008.) није био само писац. Он је, пре свега, добар читалац. Он је прочитао свељудско искуство. Читао је за нас и оно што је читао и писао. Собом је читао, својим бићем, својим животом. За нас је прочитао оно што ми никада не бисмо успели да прочитамо, јер је залазио, не залазио него пролазио кроз искуства у која нога многих од нас није ни крочила, и то је прочитао за нас, и то нам је понудио у својим исповестима, у својим књигама. –Епископ Атанасије (Ракита)

Почетком деведесетих година Александар Солжењицин вратио се у домовину после вишегодишњег изгнанства у Америци, провевши га добрим делом у вољној самоизолацији, згађен „достигнућима најдемократскије земље на свету” која чак није била у стању да поднесе да један руски писац-изгнаник има смелости да јој нешто замери.
Напустивши имање у Вермонту на коме није примао посетиоце, Солжењицин је кренуо пут домовине која је преживљавала другу револуцију за мање од стотину година. Отад је готово стално обилазио најудаљеније крајеве отаџбине да би добио праву слику о томе шта се у њој заиста збива.

Резултат тих напора је књига „Русија у провалији”, потресно, не много обимно сведочанство о распадању свеукупног ткива нације и покушај да одговори – можда и у форми тестамента – на питања која су му постављали обични људи које је на тим путовањима сретао.  Свако на свој начин, они су , заправо, питали само једно: Зашто Русија пропада? Зашто пропадају Руси? Зашто не чине ништа да промене своју судбину? Зашто се власт у Русији према свим ужасима и искушењима са којима се земља суочава односи, како је он то сажето рекао „као да се ништа није десило”?

Списак руских искушења прилично је дуг. Распад Совјетског Савеза донео је одлазак балтичких и јужних република, начевши територију моћне државе на два њена краја – западном и јужном. Уследила је трансформација у Заједницу независних држава, стари акроним замењен је новим, а њиме скривена Русија остала је у обавези према некадашњим совјетским републикама у којима преовлађује неруско становништво, а да сама од њих има само невоље.

У свакој од тих „независних држава” остала је огромна популација Руса – укупно 25 милиона људи осуђених да испаштају грехе „великоруске хегемоније”, измишљотине којом мали и неспособни правдају своју завист и недораслост.

Њихово испаштање више је него свирепо – обесправљени, лишени могућности да се школују на матерњем језику, да читају или издају руске новине, без прихода и пензија, без посла и станова, изложени малтретирањима најстрашније врсте – уценама, понижењима, отмицама, силовањима, убиствима – они су људи без прошлости и будућности. Ко је могао, спаковао се и кренуо за Русију, многи и потпуно празних руку, а у Русији су дочекани нелагодом, још чешће и непријатељством и притиском да се врате.

Људи се претварају у сопствене гробаре

Оно, пак, што се у самој Русији дешава тешко је сажето изнети и у знатно обимној књизи. Један наш дневни лист објављивао је фељтон из књиге Станислава Говорухина „Велики криминална револуција” (написане 1994, а издате код нас две године касније). У свега неколико наставака побројано је толико криминалних дела за које је термин велеиздаја само бледи еуфемизам – пљачка и изношење из земље тона и тона ретких метала, скупоцене војне опреме и уметничких предмета, склапање по земљу сумануто штетних „уговора” (један војни камион за тону жвакаће гуме), материјално и морално разарање за које у данашњем језику једноставно не постоји довољно адекватна квалификација.

Солжењицин ову слику стравичне пропасти у којој се људи вољно претварају у сопствене гробаре или тупо очајавају не видећи спас ниоткуд, употпуњава сопственим примерима. Од блага покраденог из Русије цветају страни погранични градови, а житељи Русије , „ослобођени” комунизма и „благословени” вишепартијским системом, „приватизацијом”, „демократијом” и „независним” медијима, животаре у беди и безнађу.

Окружена грабљивим, новопеченим, „независним државама” које отимају све што могу па чак и територије које им никада нису припадале, и пљују и понижавају милионе Руса заробљене у новим границама, Русија – утопљена у ЗНД – пропада без изгледа да се у догледно време подигне барем на колена. Њоме владају „бизнисмени” који огромним, преконоћ стеченим богатством купују куће и имања по светским центрима и чије породице не живе у земљи. Због њих јувелирнице у Берлину сада обавезно имају намештенике који говоре руски, јер су нови Руси њихове набоље муштерије.

Они, каже Солжењицин, неће ни да погледају оно што стаје мање од 50.000 марака. Власти издају декрет за декретом, доносе безбројне законе који никог не обавезују, опозиција и владајуће странке обузете су само једним послом – како да заувек себи осигурају што бољу позицију, а „демократски” медији брину свачију бригу осим руску, Русије и Руса.

Показајући криминалну равнодушност „независне” штампе и „независних” интелектуалаца на примеру Чеченије, Солжењицин наводи да је за три године рата у овој области у московским новинама објављено само једно саопштење које није говорило у прилог ове „државе” – вест да је за првих пола године владавине Дудајева у Чеченији сваки трећи становник био подвргнут насиљу. Вест је сасвим згодно пропустила да каже да тај сваки трећи становник заправо и није био Чечен, те је и ова једна информација заправо била дезинформација.

Чињеница да је 40.000 Руса староседелаца који нису били те среће да умакну на време, било осуђено на одумирање и геноцид, те да су многи од њих буквално претворени у робове које њихови од Запада претежни господари слободно купују и продају, ни мало не потреса „независни” и „демократски” културни и политички естаблишмент Русије.

Таква Русија уништеног села (Сложењицин успут подсећа на Брежњевљеву, и не само његову политику укидања – брисања са географске карте, сравњивања са земљом – „безперспективних села” средње, праве, сељачке Русије) и понижене војске, не толико неуспехом у ратовима, колико бедним положајем у земљи и отвореним ругањем штампе и парламента, губи два кључна елемента – своју душу и способност да се брани.

Колико су они који такву Русију воде заинтересовани да промене овакво стање говори и Сложењицинов опис како су га „народни представници” слушали у Думи док је говорио о томе шта тај скупштински дом историјски представља и шта је с тога улога њих, наследника тако дуге и обавезујуће традиције: „Неко је разговарао са суседом, неко се играо на компјутеру, неко зевао, неко само што није заспао”.

Сложењицину, наравно, није до перформанса. Његове године су на измаку, а проживео их је као изгнаник у два, до пада Берлинског зида отворено сучељена света. Згађен материјализмом најбогатије земље на планети, у којој је живео немајући баш никаквих финансијских брига, вратио се у домовину која му је подарила године логора, непризнавања, блаћења, и презира.

Шта га је научило да зна да није само појединац који жели да му буде добро а не тегобно, да упркос свему сачува осећај за своје ближње, свој народ и своју земљу, да има свест о томе да је само један у низу прошлих и будућих Руса чији боравак на земљи има неки виши смисао, чак и онда када тај смисао сваки детаљ свакодневног живота десетоструко пориче, сасвим је ирелевантно.

„Не треба служити данашњој држави, већ Отаџбини. Отаџбина – то је оно што је створило све нас”, поручио је он на крају. То је дужност према онима који су били пре нас и који долазе после нас.

Шта чинити

Солжењицину се, нараво, може замерити да није довољно нагласио чињеницу да овај свет већ и у моралном смислу функционише глобално и да његова глобална елита, попут „народних представника” из Руске Думе, тежи само једном циљу – да у тој светској утакмици избори за себе најбоље место. Јер од Русије, Америке, Чеченије, преко Босне, Чешке, Србије до Финске, „народни представници” причају једну исту причу, по матрици коју је један наш праксисовац, израстао потом – сасвим природно – у „независног” интелектуалца, у својим дисидентским написима против Титовог комунизма прикладно називао „језиком јавке и одзива”.

Ко, дакле, не осуђује насиље, не згражава се над насиљем људских права, не промовише једнакост, преговоре, решавање проблема мирним путем, и не глорификује транзцију, приватизацију и демократију, тај нема права на јавни живот, јер се не легитимише као прави играч на политичкој сцени на којој се одвија планетарна игра за моћ.

Али, Солжењицин у овој књизи и нема намеру да се бави заблудним послом – да осуђује бескрупулозне и циничне лицемере зато што немају морала. Он жели да каже Русима шта им је, по његовом мишљењу, чинити, ако желе да их буде.

Каква је наша будућност у том свету у коме готово без разлике културне и политичке „елите”, иако номинално припадају различитим нацијама, заправо немају отаџбине, и које у име општечовечанских вредности, човекољубља и спречавања неправди и „хуманитарних” катастрофа, само понављају поклич генерала Кастера, који, кроз њих, наставља да огњем и мачем – у рату против људи који доста верују да  људско постојање на земљи има неки виши смисао – крчи простор за све оне којима биће, биће и само биће одређује свест, до у данашњи дан?

Можда, за почетак, кренути од почетка. Смоћи снаге да се лаж назове лажју и побије истином, а не новом лажју. Смоћи храбрости да се смакне тај поводац око врата који је исувише дуго обећавао да нема потребе носити се с обавезом слободе. Бити способан за сагледавање и самосагледавање, без гађења, глађења, заваравања и самооправдања. Без тога, неће бити ни Срба и то ће бити једина судбина које ћемо ми бити достојни.

Да у нашој паралелној, то јест, независној јавности, влада такво убеђење, говори и један сасвим српски срочен текст који је кружио домаћим сектором Интернета под насловом „Шта чекаш?”:„Чекаш да ти обнове земљу они који су је срушили?”, пита поред осталог непознати аутор. „Чекаш да живиш весело, срећно и богато као у ТВ Дневнику? Чекаш да буде боље, тек онако, само од себе? Чекаш да ти рикне машина која цури од Титове смрти? Чекаш да ти врате Космет? Чекаш да ти експлодира бојлер који траје од првог догађања народа? Чекаш да стигне један од она два аутобуса што раде? Чекаш да опет идеш у склониште? Чекаш да те нема?” После равно 45 сличних питања позивајући на једнако сликовит начин, на раскид са свим што је било пре, после свега што нам се десило, на крају додаје и образложење: „Јер, пази, ако те за коју годину дете пита, под условом да преживи, ћале или кево, шта сте чекали, шта ћеш казати, мајке ти?!”

С обзиром на наше данашње стање , Солжењицин тешко да је могао добити елоквентнијег следбеника.

(Књижевне новине, Београд, 1999, бр.996., часопис Двери Српске)

Ознаке: "Русија у провалији", Александар Сложењицин, будућност Србије кроз Сложењицина, Сложењицин и Срби