„Те 1994. године директор РТС био је Милорад Вучелић. Када му је, као генералном директору, приказана прва епизода „Отворених врата“, узвикнуо је ‘Овако изгледа будућност телевизије!’. И био је у праву. По свему је то било другачије од онога шта се емитовало“.

“Јесам ли хтела да паднем у несвест кад су на дневнику рекли да је наша земља економски најстабилнија у Европи?”- изговара Весна Тривалић 1994. у ударном термину на телевизији која је “извештавала” да је наша земља економски најстабилнија у Европи.

Овај парадокс је уједно и повод за нешто другачији интервју са продуценткињом наставка „Отворена врата-шта је било после“ Бојаном Маљевић. То би био интервју без инсистирања на „ко ће још од глумаца бити“ питањима јер „Отворена врата“ превазилазе тај оквир.

Прича о „скренутој“ српској грађанској породици 90-их прошла је пут од неразумевања публике до одушевљеног прихватања, од широм отворених до „режимски“ затворених врата, како би се она после 18 година поново отворила. „Отворена врата“ су, по ономе шта су „преживела“, више од тв програма.

Б92: Како је једна серија са наглашеном друштвеном критиком успела да буде емитована 1994. и то на РТС-у?

Бојана Маљевић: Интересантан је то случај. Пре свега мислим да нико није очекивао да једна продуцентска кућа осмисли програм који ће кроз играну форму бити и реклама за нека врата, такав “смарт маркетинг” није био присутан код нас, а да ће уједно бити и критика друштва, времена и политике, уз окупљање изузетних аутора, глумаца и сарадника.

Затим, не заборавите да друге велике телевизије није ни било и да је мој отац, који је иницијано осмислио тај пројекат, имао велики кредибилитет као продуцент. Продуцирао је серије и програме за стару телевизију које су ушле у историју, па је уговор потписан на основу тога.

Нико заправо није знао шта ћемо у новој серији тачно снимити. Концепт у старту није указивао на нешто посебно: разведена жена, уметница, живи са своје двоје деце, братом..забава за целу породицу итд. Е сад, те 1994. године директор РТС био је Милорад Вучелић.

Када му је, као генералном директору, приказана прва епизода „Отворених Врата“ узвикнуо је “Овако изгледа будућност телевизије!”. И био је у праву. По свему је то било другачије од онога шта се емитовало. И као такво, није било много успешно. Ви ме сад можете питати о овом или оном, али за почетак да кажем како је било – Вучелић је препознао квалитетан програм, имао је смисла за хумор и одобрио је емитовање. Епизоде су се сукцесивно снимале, ми смо се мало играли, ослушкивали реакције..

Б92:Како објашњавате да није било (ауто)цензуре чак ни код епизоде „Тринси систем“ која баш алудира на пропагандну улогу тадашњег државног медија РТС-а („струје нема, а телевизор ради“)?

То је одлично питање. Није било ни цензуре ни аутоцензуре, о томе се није ни размишљало.

То је доста чудно, имајући у виду те деведесете, али и када се посматра кроз призму онога шта је уследило у годинама после 5. октобра, када је (ауто)цензура у питању.

Овде мислим, пре свега, на медије. Али, знате како, деведесетих је њих занимала само информатива, сумњам да се ико бавио поруком “Тринси система” или било које друге епизоде. Не бих могла ни да замислим да неко уђе у канцеларију мог оца са неким “захтевом”. Ваљда то нису могли ни други, па нису ни долазили.

Како је могуће да је режим тек после 34 недеље схватио „проблематику“ серије и прекинуо снимање?

Бојана Маљевић: Не знам зашто је тачно одлучено да се не настави снимање. До 33. епизоде реакције нису биле нарочито важне. После се неко сетио да ипак не би требало наставити снимање, иако је план био да се сниме 52 епизоде. Али, то је већ увелико била 1995. година, свест у народу је некако расла.

Интересантно, већ крајем 1996. када је био завршен филм “До коске”, који је такође говорио о проблемима у којима живимо, испред времена у којем је настао, тачније, о организованом криминалу – имали смо покушај буквалне цензуре. На контролној пројекцији два уредника са РТС питала су да ли то ипак може некако другачије да се премонтира, да се избаце поједини делови.

Сећам се да смо седели у Кошутњаку и да су се, након пар секунди непријатног ћутања, само извинили што су уопште и питали. Тако да ја, заправо, не могу да замислим шта је то цензура и како се она успешно реализује. Иако се, чињеница, другима дешавало.

Б92: Чини се да је серија заокружена епизодом „Слава“, међутим, режим је прекинуо снимање. Чиме су се бавиле епизоде које због забране нису снимане, а постојали су сценарији?

Бојана Маљевић: Епизода “Слава” накнадно је снимљена. Продукција је о свом трошку снимила “Славу”, као 34. епизоду, да бисмо имали какав-такав заокружен крај. Отуда та епизода у којој се појављују скоро сви ликови који су прошли кроз серију. Разлог за прекид није био у осталим, неснимљеним сценаријима, јер их нико осим продукције није ни читао, већ у ономе што је било снимљено до тада.

Б92: Занимљиво је да се серија бавила многим феноменима 90-их, али не и ратним догађањима. Је л то била промишљена одлука аутора?

Бојана Маљевић: Пре свега, рат није феномен. Рат је време убијања и та велика свињарија није могла бити тема наше комедије. Не верујем да је то била промишљена одлука продукције и аутора. Верујем само да смо, упркос свим међусобним разликама, сви заједно ипак имали добар укус, па се о рату није ни размишљало као о теми серије.

Пронашла сам једну занимљивост: на Википедији серија „Отворена врата“ се описује као хумористична серија која се бави „породичним животом у Србији током 90-их“ („регулар фамилy ливинг ин Белграде дуринг тхе 1990с” ). Да ли је аутор на Википедији, ипак, у неку руку у праву?

Бојана Маљевић: Е, ово ме је насмејало! Не знам ко је аутор тога на Википедији, али изгледа да је духовита особа. И да, у неку руку је у праву. Ми смо, да би бисмо истакли апсурд, нашу породицу сместили у фантастичан простор, огроман стан, са занимљивим костимима итд. Дакле, учинили смо да та породица буде све, само не регуларна.

 

Б92: Шта симболизују “Отворена врата” с обзиром да су и 90-их и данас за интелектуалну елиту сва врата затворена?

Бојана Маљевић: Отворена врата симболизују различите ствари. Многим гледаоцима су симбол њиховог детињства. Оним мало старијим, симбол су светле тачке у деведесетим. Некима су симбол доброг хумора. Људима који су их стварали симбол су доброг посла којег се радо сећају. Знам шта ме питате и можда изгледа као да избегавам одговор, али не – не знам одговор. Не слажем да су сва врата била затворена за интелектуалну елиту деведесетих, нити да су то данас. Али, у праву сте да проблем интелектуалне елите постоји, само он није у “затвореним” вратима.

 

Б92: Како тумачите то да су и касније у ударним терминима репризиране углавном “мејнстрим” породичне серије (“Бољи живот”, “Срећни људи”), али не и “Отворена врата”?

Бојана Маљевић: То је питање за уреднике. Ја имам свој одговор, али мислим да би он превазишао ваша очекивања и оквир овог интервјуа. Не мислим да су разлози за избегавање ове серије уметничке природе..

Б92: Колико ће српска грађанска породица Анђелић-Јаковљевић бити другачија у условима транзиције?

Бојана Маљевић: Прошло је 18 година. То је много, много година, с једне стране. С друге, опет, као да се боримо са истим дилемама, проблемима и питањима. Видећемо како ће се у таквим условима сада понашати исти они ликови. Наша породица остаће иста и по томе да се сви много воле, иако тешко једни са другима живе. “А кад смо се мрзели, мрзели смо се са стилом” (цитат из серије). Променили смо се онолико колико се све променило за 18 година. У неким стварима, то је тужно, нисмо ни мало. Али и то ћемо окренути на смех.

Б92: Које ће нове феномене обрађивати „Отворена врата – шта је било после“? Друштвене мреже, опстанак турбо фолка, партијско запошљавање?

Бојана Маљевић: Невероватно, прве три теме сте погодили. Питање је само да ли су то данас уопште феномени. Да не откривам превише, али серија ће се бавити том инспиративном фазом наших одавно потрошених живота – транзицијом. Али не само тиме.

Што би рекао један од мени драгих писаца који сада ради на серији: “Ми стварамо породичну серију, квалитетан тв програм, а не спасавамо делфине”. Тако да ће серија бити и стара и нова, и опет неће личити ни на шта што се тренутно емитује. “Отворена врата” су серија за интелигентне гледаоце, а они ће је волети, као што су је волели и пре 18 година. Таквих је много. И да не заборавим најмлађу публику, дакле децу и тинејџере – на које смо сви увек били поносни – деца знају шта ваља. Пре него што их искваримо.

Б92: Творци серије Милош Радовић и Биљана Србљановић нису укључени у снимање наставка серије. Како ће то утицати на наставак?

Бојана Маљевић: Милош и Биљана неоспорно су дали велики допринос старим „Отвореним вратима“, а овим новим – онолико колико су могли, желели или хтели у овом тренутку. Написали су биографије ликова, жао ми је што нису написали више. Волела бих да сам од њих добила све написане епизоде, али нисам ниједну.

Међутим, било би неправедно да не кажемо да је серија колективно ауторско дело, те да су њени “творци”, почевши од продукције – сви аутори који су је реализовали, на челу са њих двоје. Дакле свих 13 писаца, свих 7 редитеља, директор фотографије, сценограф, костимограф и сви остали аутори.

А о доприносу свих стотину глумаца на челу са главним, да не говорим. Једно је сигурно: продукција не би радила наставак да није исте основне глумачке поделе, која се толико радује пројекту да из такве радости не може нешто лоше да испадне.

Узбудљиво је то свима нама, и старим ауторима и овим новим који сад откривају шта све може са „Вратима“ да се уради. Што би рекла Весна Тривалић: “Па ми тек сада можемо у потпуности да уживамо”, мислећи на то да нам је сада, као сасвим зрелим људима и глумцима, сасвим јасно шта треба да радимо.

 

Б92: Постоји ли поново опасност да хумор серије буде несхваћен „на прву лопту“?

Бојана Маљевић; Увек постоји опасност да серија не буде прихваћена, али након свега шта смо прошли, мислим да не постоји опасност од неразумевања хумора. Јер, ту се и није радило о немању смисла за хумор, не треба потцењивати публику, већ о недовољном схватању страшне ситуације у којој смо тада живели и куда је она водила.

Б92: Када се очекује премијера?

Бојана Маљевић: На пролеће, негде крајем марта или почетком априла 2013 године. Значи, врло брзо.

 

(Б92)

Ознаке: Бојана Маљевић, Весна Тривалић, интервју, Милорад Вучелић, наставак серије Отворених врата, Отворена врата