Прочитај ми чланак
Читајући „мајн-стрим“ медије, може се извући закључак како је Кина, обзиром да је постала економска сила, одлучила показати своју војну моћ масовном производњом најмодернијег наоружања.
Амерички војни експерти тврде како Кина ради на постављању балистичких пројектила, који би били у стању погодити (и на великој удаљености) непријатељске бродове у покрету.
Националисти у Јапану, токијски градоначелник Шинтаро Исхихара и Тору Хашимото, градоначелник Осаке, граде своју популарност на анти-кинеској реторици. Изјављују како Јапан мора развијати своје оружане снаге, како би се био у стању одупријети кинеској премоћи. Њујорк тајмс је у свом алармантном чланку објавио: „како је Кина увећала свој војни буџет за 11%“.
Када се детаљно анализирају све војне активности САД-а у Азији, након објаве председника Обаме о америчкој стратегији „редефиниције војних капацитета САД-а у простору од западне Европе до Далеког истока“, било је свима јасно како ће да реагује Кина. И то на начин да ојача своје оружане снаге, те покаже спремност на одбрану својих интереса.
Сама чињеница да је Обама Кину, у својим ТВ-дебатама, називао „супарником“, била је индикативна у којем смеру ће се кретати војна стратегија САД-а. Постављање противракетног штита у Азији није могло бити протумачено другачије, него да је он усмерен против Кине и никога другог (онај који за циљ има Русију и савезнике добио је адекватан одговор из Москве).
Кина, према службеним подацима, троши 10% средстава од оног износа које троше САД, за своју одбрану. Тај износ се креће око 90 млрд $, а са додатним трошковима око увоза опреме и делова, тај износ достиже бројку од 111 млрд $ годишње. Иако кинеске власти не дају податке за трошкове које третирају као војну тајну, сасвим је сигурно како Кина троши много мање новца од САД-а у војне сврхе. Без обзира што су у војно-технолошком смислу инфериорнији у односу на САД.
Енглеска Royal Navy је у 19 веку веку изградила своју флоту на основу снаге поморске флоте два потенцијална непријатеља Велике Британије. Стратези америчког војног буџета тврде како би било „катастрофално када САД не би имале (барем) пет пута јачу војну поморску флоту од Кине и Русије заједно“.
Ако узмемо трошкове које Русија издваја за одбрану и збројимо их с оним кинеским, ове две земље за заједничку одбрану издвајају 142 млрд $.
Од десет земаља које издвајају највише средстава у буџету за одбрану, Кина је на другом месту, потом следе Велика Британија, Француска, Јапан, Русија, Саудијска Арабија, Немачка, Индија и на крају Бразил.
У 2011. износ који су потрошиле САД-а је чинио невероватних 46% од свог новца потрошеног у свету у те сврхе, збројивши издвајања 171 земље. САД, дакле, чини скоро половину светске потрошње која се издваја за наоружање.
Наравно да САД то правдају „мировним мисијама“, због „ширења демократије“ и осталим, већ познатим флоскулама. Пентагон ради на пројекту званом „Full Spectrum Dominance“. Ради се о глобалној контроли ваздушног простора, земље, мора, свемира, удаљених галаксија и „cyber-prostora“ (интернета). Пентагон је одлучан и остваривању превласти у свим сегментима, како би гарантовао Америци глобалну хегемонију.
Кина данас, обзиром на свој економски раст и одлучност да брани своје националне интересе (и не само своје), постаје „непријатељ пар екелленце“ и нови супарник Пентагону. Смјењујући с те позиције досадашњег непријатеља (који је постао непотребан) – Ислам. Након две деценије што су запоставили своје интересе у централној Азији, 2011. Обама објављује како је војну и политичку пажњу нужно усмерити на Азијско-пацифичку регију, а посебно на југоисток Азије и Кину.
Обамина доктрина
У почетној фази реализације овог плана, САД раде на постављању противракетног штита око Кине. Правдајући то „предострожношћу од могућег кинеског нуклеарног напада“. Крајем 2011. Обама је, поучен промашајима у Ираку и Афганситану, најавио нову одбрамбену стратегију. Приликом путовања у Аустралију је представио своју доктрину (коју ће касније колоквијално назвати „Обамина доктрина“). Вриједи цитирати неколико детаља из тог излагања:
„С највећим бројем распоређених нуклеарних бојевих глава и с више од половине светског становништва, Азија ће у 21. веку остати запамћена или по великим ратним сукобима или по најбољој сарадњи међу народима. Као председник САД-а одлучио сам се за следећу стратегију. САД ће играти важну улогу, у којој ће настојати дугорочно одржавати стабилност у тој регији. Дао сам задатак свим нашим експертима који раде на националној безбедности да појачају нашу присутност у тој регији. Азија и Пацифик су нам апсолутни приоритет. Овде, у Аустралији, радићемо на сарадњи по питању поморске сигурности и одбране заједничких интереса у Јужном кинеском мору! „.
Крајем августа, Вол стрит журнал преноси како се Обамина администрација, у смислу политике према Кини, одлучила за постављање противракетног штита у азијско-пацифичкој регији. Тај систем је познат под именом БМД (Ballistic Missile Defense). Службени став Пентагона је како постављање БМД-а служи у сврху одбране Јапана, Јужне Кореје и других америчких савезника од могућег напада Северне Кореје. Ово је неувјерљива аргументација, јер је свима јасно како је крајњи циљ Кина.
Једина регионална сила која поседује такво наоружање које би могло угрозити САД савезнике. Не треба занемарити ни „офанзиву БМД-а“ у односу на кинеско-јапанске односе. Обзиром да јапанска влада провоцира Кину, те диже тензије око питања власништва оточја Дијаоу, у Јужном кинеском мору. Није наодмет рећи да то острва и приобаље поседује богата налазишта гаса.
Јапан – кључ противракетне одбране
У септембру 2012., министар одбране Леон Панета је изјавио како су САД и Јапан потписали уговор о постављању радарског система на територији Јапана, а који је неопходан како би противракетни штит функционисао. Панета је тад изјавио: „Циљ овог система да ојача одбрамбену моћ Јапана, помогне америчким војним снагама и како би се САД могле успешно одбранити од могућег нуклеарног напада из Северне Кореје“.
Мада и летимични поглед на карту указује на нелогичности у Панеттиној изјави. Кинеске нуклеарне ракете су на самој граници са Северном Корејом, те у домету америчко-јапанског „противракетног штита“. Одлука Вашингтона да постави софистицирану инфраструктуру у Јапану је донијета много раније. Она је била део стратегије глобалне војне доминације САД-а.
Сарадња с Јапаном је почела још 2003., Кад је јапанска влада усвојила декрет о „постављању балистичког одбрамбеног система (БМД)“ и друге мере. Од тад је тај систем био приоритет за јапанску националну безбедност. Било је оних који тврде да је та одлука у супротности с јапанским уставом. Јер члан 9. јасно говори „Учествовање Јапана у заједничком систему одбране је забрањено“ (због улоге Јапана у Другом светском рату).
Јапански поборници БМД-а су се правдали како Јапан не учествује, него пружа помоћ. Иако је свима јасно о чему се овде ради. И други проблем у Јапану је тај што локално становништво није вољно да се у њиховој близини постављају радарски системи, јер се боје да их тај систем претвара у циљ потенцијалног напада.
Осим Јапана, Вашингтон је позвао и Јужну Кореју и Аустралију да се придруже азијском пројекту БМД. А кинески дневни лист на енглеском језику, Глобал тајмс, пише: „Кина је земља са најмање нуклеарних балистичких пројектила, од свих нуклеарних сила и једина земља која промовише доктрину“ ненападања „тим оружјем.
Постављање оваквог система у Азији не поштује кинеску политику. Ако Јапан, Јужна Кореја и Аустралија приступе том америчком пројекту, изнова ће започети „трка у наоружању“. То је задње што Кина жели, али се неће моћи другачије понашати. Регија би у будућности могла постати конфликтна зона и Кина мора учинити све да то спречи , а свакако се мора припремати на најгоре „.
Кратки осврт у историју
За време Реаганове и Бушове администрације је започео пројекат под именом Strategic Defense Initiative Organization (СДИО). У Клинтоново време је постао Ballistic Missile Defense (БМДО). Потом је Буш млађи оформио агенцију Missile Defense Agency (МДА) и дао јој сву слободу надзора над „црним војним програмима“ (односно оним незваничним), те оним тајним.
Ова независна агенција је могла трошити средства без знања Конгреса, и то на оружја о којима се ништа није могло знати до тренутка кад су већ у свемиру. Теоретски, „свемирски ратници“ би могли уништити било који циљ на Земљи, без икакве најаве. Како ће та нова супер-оружја гарантовати безбедност америчком народу? Нико не зна.
Распоређивање америчког система БМД у Азији, по некима је било главни разлог кашњења 18. Конгреса ККП, како би Кинези видели ко ће им бити „супарник“, Обама или Ромнеи. Из овог се види како је Кина све „нервознија“ тиме што је постала приоритет америчке спољне политике и стратегије, а што је потврђено у „Обаминој доктрини“.
Извор: http://api.viglink.com/api/click?format=go&key=cdee124b11d6baacda6c3e29b12e23dc& | loc=http%3A%2F%2Faurorasito.wordpress.com%2F&v=1&libid=1354107235536&out=http%3A%2F%2Fwww.globalresearch.ca%2 | Fno-wonder-china-is-nervous-as-obama-pivots%2F5312523%3Fprint%3D1&title=Aurora&txt=% | 3Cem%3EGlobal%20Research%3C%2Fem%3E& | jsonp=vglnk_jsonp_13541072479932
(Адванце)
