Прочитај ми чланакТрећи по реду парламентарни избори у вишестраначкој Србији одржани су свега 364 дана након претходног изласка на биралишта, а условило их је ускраћивање подршке Српске радикалне странке мањинској влади Социјалистичке партије Србије. До разлаза између странака које су након такође превремених избора 1992. године заједно имале двотрећинску већину у парламенту Србије, дошло је у лето 1993. након промене политике партије Слободана Милошевића према Србима у ратом захваћеној Босни и Херцеговини.
Напуштање тврде националне политике коју је дотад заступао СПС, довело је до отвореног конфликта између дојучерашњих партнера, који је кулминирао предлогом радикала о изгласавању неповерења Влади Србије. Не чекајући епилог евентуалног гласања, председник Србије Слободан Милошевић распустио је 20. октобра 1993. републички парламент и расписао изборе за 19. децембар.
Izvor: Youtube/printscreen/N1
Изборни закони нису мењани у односу на претходни циклус – изборни систем је остао пропорционални, а територија Србије подељена на девет изборних јединица. Владајућа партија и даље је обилато користила монопол над медијима, успешно га комбинујући са функционерском кампањом. Једина разлика у односу на изборну кампању из 1992. огледала се у другачијем третману Српске радикалне странке, која је, након што је ушла у сукоб са социјалистима, изгубила повлашћени положај у медијима.
Водеће опозиционе странке као да су више биле окренуте својим унутрашњим превирањима него борби против режима, посебно у светлу нарастајућег сукоба у Демократској странци између лидера ДС Драгољуба Мићуновића и председника Извршног одбора странке Зорана Ђинђића, као и прекомпозиције Демократског покрета Србиије (ДЕПОС) који је напустила Демократска странка Србије, а приступио му је Грађански савез Србије. Разлог за промену састава коалиције лежао је првенствено у заокрету стожерне странке ДЕПОС-а, Српског покрета обнове, од националне ка грађанској опцији.
У предвечерје раскида сарадње са социјалистима, Шешељеви радикали били су актери инцидента који је ескалирао у жестоке сукобе између присталица Српског покрета обнове и полиције. Након што је 1. јуна 1993. посланик СРС Бранислав Вакић, иначе професионални боксер, физички напао посланика СПО Михаила Марковића у Скупштини СР Југославије, странка Вука Драшковића позвала је своје чланове и симпатизере да се исте вечери окупе пред Савезном скупштином на протесту против насиља у парламенту.
https://youtu.be/O0lUVCGGaaI
У сукобима је под неразјашњеним околностима погинуо полицајац Милорад Николић, повређене су 32 особе, а ухапшен 131 демонстрант. Полиција под пуном опремом за разбијање демонстрација испаљивала је сузавац и гумене метке у ширем центру Београда, а протест је завршен бруталним пребијањем и хапшењем Вука Драшковића и његове супруге Данице, као и још неколико функционера СПО. Вук и Даница Драшковић ослобођени су после 45 дана у Централном затвору, након упорних протеста и притиска међународне заједнице.
Превремени парламентарни избори одржани на Никољдан 1993. године изнедрили су нову личност на политичкој сцени Србије – студента Правног факултета Александра Вучића (23), кога је кандидовала Српска радикална странка. Млађани Вучић ушао је у републички парламент као 41. на листи СРС у Београду, а друштво му је правио колега по индексу Стево Драгишић. Противкандидати су им била још двојица студената – Горан Весић, тада узданица Демократске странке и Жарко Јокановић из Нове демократије, док је листу перспективних студената затворила Социјалистичка партија Србије, кандидујући Уроша Шуваковића.
Социјалисти су наставили са праксом да своје изборне листе ”зачине” и познатим глумачким именима, па су част по трећи пут указали Велимиру Бати Живојиновићу, док је Александру Берчеку то било друго учешће на изборима.
Носилац листе Демократског покрета Србије био је лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић, који се уједно први пут од увођења вишестраначја нашао у улози кандидата за народног посланика. Демократску странку предводио је Зоран Ђинђић, а међу првих пет кандидата на листи ДС у Изборној јединици Београд била су чак четири професора. Децембарски избори 1992. године били су ватрено крштење за Војислава Коштуницу и његову Демократску странку Србије, који су на претходне изборе изашли у оквиру коалиције ДЕПОС.
Легија и Милија Бабовић на Аркановој листи
Контроверзни бизнисмен Жељко Ражнатовић Аркан у изборну трку ушао је као лидер новосноване Странке српског јединства, која је ”наследила” пет посланичких мандата Групе грађана ”Аркан” освојених на изборима 1992. године. На Аркановој листи нашао се и један аутомеханичар из Београда, познатији као Милорад Улемек Легија, затим бизнисмен Милија Бабовић, али и чувени текстописац Марина Туцаковић Радуловић. У трку за посланичким мандатима други пут заредом ушао је нишки ”Супермен” Најдан Милојковић (45), док је свој предизборни програм бирачима у Крагујеву представио народни гуслар Велибор Јоковић Либо.
Кампања за треће парламентарне изборе у само три године трајала је два месеца и протекла је у знаку жестоких међусобних оптужби између Социјалистичке партије Србије и Српске радикалне странке. Радикали су агресивном антирежимском кампањом покушавали да сачувају „тврдо“ језгро, као и да евентуално придобију нове присталице, док је СПС ишао на карту дистанцирања од екстремно националистичке Шешељеве странке и позиционирања као умерене националне опције.
Слоге није било ни у редовима опозиције, која је на изборима наступила у три колоне. ДЕПОС је скретањем ка грађанској опцији остао без Демократске странке Србије која је настојала да попуни упражњени простор на десном центру, док су демократе под диригентском палицом амбициозног Зорана Ђинђића спроводиле персонализовану кампању лишену идеолошких обележја. Демократска странка је захваљујући теренској кампањи у оквиру које су активисти обишли више од 100 места широм Србије, развила интензивнију директну комуникацију са бирачима, стављајући акценат на реалне проблеме и потребе грађана.
Околности у којима се одвијала изборна кампања биле су изузетно тешке за грађане Србије, јер је 1993. била година највеће економске кризе, рекордне хиперинфлације, масовног сиромашења становништва, ратног окружења и међународне изолације. Водеће опозиционе странке усмериле су своје кампање ка суровој реалности, приказујући бирачима редове промрзлих и изгладнелих грађана, празне рафове у продавницама, болесне људе и децу без лекова, огромне гужве у јавном превозу, ратне профитере, шверцере цигарета, дилере девиза… Насупрот томе, Милошевићев режим кривце за тешку ситуацију проналазио је у међународној заједници, посебно Немачкој и Сједињеним Америчким Државама, али и унутрашњим непријатељима.
Парламентарне изборе у децембру 1993. године обележила је за 8,4 одсто нижа излазност у односу на гласање одржано тачно годину дана раније. На биралишта су изашла 4,3 милиона бирача (61,34 одсто), процентуално највише у Изборној јединици Ниш (71,15 одсто), док је излазност у приштинској изборној јединици, услед бојкота албанских партија, поново била најнижа и зауставила се на нивоу од свега 16,18 одсто.
У Глоговцу и Качанику ниједан неважећи листић
Посматрано према општинама, највећи проценат бирача гласао је у Прешеву (85,59 одсто), док је најнижа излазност забележена у Подујеву, где је на биралишта изашло тек 2,3 одсто уписаних бирача. Интересантно је да је најмање неважећих гласачких листића било у изборној јединици која је обухватала територију Косова и Метохије, а куриозитет је да у Глоговцу и Качанику није евидентиран ни један једини неважећи листић. Остаће забележено и да је у Глоговцу од 206 бирача који су искористили право гласа њих 199 на свом листићу заокружило Социјалистичку партију Србије. Странка српског јединства у тој косовскометохијској општини добила је пет гласова, Српска радикална странка свега два, док осталих 12 изборних листа на свом конту нису имале ни један глас.
Бојкот албанских странака поново су најбоље искористили социјалисти, који су са освојених десет одсто гласова у односу на број уписаних бирача у приштинској изборној јединици, дошли до чак 21 посланичког мандата. Преостала три мандата на Косову и Метохији освојили су радикали (два) и ДЕПОС (један). Друго најјаче упориште Социјалистичке партије Србије, баш као и на претходним изборима, био је југ Србије, на којем је СПС добио 17 од могућих 25 посланичких места. Изборне јединице Приштина и Лесковац остале су тако резервоар Милошевићевих гласова, обезбедивши социјалистима чак трећину од броја посланичких мандата које су освојили на нивоу Србије.
Социјалистичка партија Србије поправила је на другом узастном превременом гласању свој резултат са претходних парламентарних избора за више од 200.000 гласова. СПС је тријумфовао у свих девет изборних јединица, за разлику од избора 1992. године, када је у Београду највећи број гласова освојио ДЕПОС, а у Новом Саду СРС. Социјалисти су победили у свим београдским општинама, осим на Врачару и Старом граду, где је највише гласова освојио ДЕПОС.
Демократски покрет Србије ослабљен изласком Демократске странке Србије из коалиције, остварио је нешто лошији резултат у односу на претходне изборе. ДЕПОС је са непуних 800.000 гласова склизнуо на 715.000, освојивши 45 мандата, пет мање него 1992. године. Разлоге за то треба пре свега тражити у самосталном наступу ДСС, који је освајањем 218.000 гласова сасвим сигурно одвукао део гласача ДЕПОС-у. Ипак, изборни систем није ишао наруку странци Војислава Коштунице чији су гласови били неравномерно распоређени по изборним јединицама, па је са нешто више од пет одсто гласова на нивоу Србије освојио свега седам мандата (2,8 одсто).
Кампања Демократске странке коју је водио председник Извршног одбора Зоран Ђинђић показала се веома успешном, па су демократе освојиле два и по пута више гласова и чак пет пута више мандата него на изборима годину дана раније. Несумњиви изборни успех дао је Ђинђићу ветар у леђа на путу ка позицији шефа странке, па је већ тада било јасно да је само питање дана кад ће председник ДС Драгољуб Мићуновић устукнути пред налетом млађег, прагматичнијег и знатно енергичнијег страначког колеге.
Водеће опозиционе партије – ДЕПОС, ДС и ДСС, имале су збирно 1,43 милона гласова, што је за око 350.000 више него на изборима 1992. године. Српски покрет обнове је задржао епитет лидера опозиције, али је број гласова који је освојио ДЕПОС остао на нивоу самосталног учинка СПО на првим изборима 1990. године.
Највећи губитник избора несумњиво је Српска радикална странка, чији се број гласова готово преполовио у односу на гласање из децембра 1992. године. Крај политичког брака са социјалистима скупо је коштао Шешељеве радикале, који су пали су са 73 на 39 мандата, поставши тако тек трећа снага у парламенту Србије, без утицаја на формирање извршне власти.
Резултати из претходна два изборна циклуса указују на то да је поново дошло до преливања гласова између СПС и СРС, а овог пута профитирали су социјалисти који су, по свему судећи, вратили део гласача које су на претходним изборима ”позајмили” радикалима. Томе у прилог говори податак да се број гласова који је на првим вишестраначким изборима добио СПС, а на другим и трећим парламентарним изборима заједно СПС и СРС, кретао у распону од 2,2 до 2,4 милиона.
Резултатима избора били су разочарани и у Сељачкој странци Србије, која ни у једној изборној јединици није успела да пређе цензус од пет одсто, па је изгубила статус парламентарне партије. Успех са претходних избора, на којима је освојила пет мандата, није поновила ни Странка српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана, која је истакла кандидате у свих девет изборних јединица, али ни у једној, изузев у Приштини, упркос веома скупој кампањи није била надомак изборног прага од пет одсто.
Већина за владу стигла из опозиционе Нове демократије
Социјалистичка партија Србија освојила је 123 мандата, што јој је поново било недовољно за самостално формирање владе. Подршка радикала овог пута није долазила у обзир, па је Милошевић био приморан да већину потражи у редовима опозиције. Нагађало се да би прва опција могла да буде Демократска странка, али је коалициони партнер социјалиста пронађен на листи ДЕПОС-а. Нова демократија, коју је предводио Душан Михајловић, прихватила је понуду СПС да у новој влади учествује са два потпредседничка и два министарска места, па је формирана ”танка” већина од 128 посланика. За председника прве владе од 1990. коју су чинили представници више странака, изабран је социјалиста Мирко Марјановић, чији је премијерски мандат почео да тече 18. марта 1994.године.
