Прочитај ми чланакПре или касније доћи ће до тихе политичке реакције на захтеве да се белци самопонижавају зарад греха из прошлости. А једном кад се она догоди, више неће бити тиха
Понекад велике политичке промене стигну попут Сендбергове „Магле“ (мисли се на поему америчког песника Карла Сендберга, прим. прев.) – на малим мачијим шапама, тихо и неприметно све до момента док не обузму целу нацију. Појава Доналда Трампа пре четири године је пример тога. Иако бучан и бунтован кандидат, многима је деловао као политички кловн осуђен на пораз. Политичари естаблишмента готово једногласно су веровали да ће „плави зид“ демократске изборне доминације остати чврст пред овим типом. Предвиђало се да ће се републикански Средњи запад држати чврсто, али да ће Хилари Клинтон освојити председнички мандат.
Међутим тиха магла се приближавала. Међу бирачима средње класе из америчке унутрашњости расло је уверење да нешто озбиљно није у реду у њиховој држави, као и да национални лидери мењају Америку на начин који уништава њихову будућност. Међутим нарастање тог осећања није било праћено уличним протестима или запаљивом реториком, нити удруженим грађанским активизмом и јавним захтевима. Наравно, медији главног тока, чврсто сврстани уз елиту, нису детектовали тихо кључање у бирачком телу. А и зашто би? Кад су они у питању, све је било у реду.
За то време, незадовољни су просто трпели, чекајући своју прилику да тихо искажу свој став у самоћи гласачке кабине. Након што су то учинили, Доналд Трамп је постао председник. Готово нико то није предвидео.
По свему судећи, нешто слично ће се догодити након распрострањених уличних демонстрација – праћених нередима, пљачком, уништавањем и насиљем – које су уследиле после ужасне смрти Џорџа Флојда у Минеаполису, којем је брутални полицајац држао колено на врату готово девет минута. То што је једном црном мушкарцу од стране белог полицајца на такав начин одузет живот разлог је за националне изливе жалости и дубоко морално преиспитивање. Не чуди што су анкете показале широку подршку јавности за мирне демонстрације, организоване у част Џорџа Флојда и као знак протеста против његове бесмислене смрти.
ДВЕ НАЦИЈЕ
Али анкете такође показују и распрострањену резигнацију поводом уличних нереда и пљачкања. Стога је грађанска драма која је уследила након Флојдове смрти, укључујући таласе уништавања и све агресивнију реторику левичара, интензивирала неке текуће политичке тензије које се налазе у сржи тренутног незадовољства у Америци. Она је заправо акцентовала до које мере се Америка поделила на две нације које имају два различита наратива о временима у којим живимо и проблемима са којима се суочавамо.
Један наратив, назовимо га либералним, намеће се све већом снагом последњих година, а нарочито од смрти Џорџа Флојда. По њему је Америка инхерентно расистичка држава, инфицирана нечиме што се назива „системски расизам“. Не можете га увек приметити, а често је скривен иза фасаде лажне белачке доброћудности. Али он без обзира на све вреба у срцима белаца и суптилно се активира како би мањине, а нарочито црнце, држао подређеним и приморавао их да се осећају инфериорно.
Према дотичном наративу, овај системски грађански вирус нарочито је проблематичан у полицијским органима широм земље, где необуздани расизам представља озбиљну опасност за црнце, нарочито за младе црне мушкарце. Добар део реторике коју производи овај наратив доводи нас до закључка да недужни црнци бивају убијани у све већим бројевима широм Америке услед растуће и неконтролисане бруталности и расне пристрасности снага реда.
Природи наставак ове приче о системском расизму и сталном насиљу над црним Американцима је закључак да белце, на основу грехова њихових предака и данашње опстајуће нетрпељивости, треба поставити на њихово место. У том смислу, препоручује се одређена доза понижавања. Овај део наратива постао је нарочито безобзиран у последњих неколико година.
Други наратив, онај конзервативни, претежно је дефанзивног карактера. Према овом гледишту, нема сумње да се расизам провлачи кроз политичко тело, па је потребно сузбијати га тамо где буде примећен. Са расним профилисањем у полицији мора се раскрстити кад год и где год се оно појави. Али држава је у погледу обрачунавања са отвореним расизмом, елиминисања баријера за једнаке шансе и препознавања расних осетљивости мањина, направила огроман напредак од ере борбе за грађанска права из 60-их година прошлог века. Проблем са оптужбом за системски расизам је тај што је превише неодређена како би се јасно утврдила, па се стога, све и кад би била основана – што многи споре – не може ефикасно решити.
СТАТИСТИКА КАЖЕ ДРУГАЧИЈЕ
Што се полицијског расизма који доводи до убистава црнаца у великим бројевима тиче, статистике просто не подржавају такву тезу. Хедер Мекдоналд са Института Менхетн истиче да је, на основу базе података Вашингтон поста, полиција смртоносно устрелила девет ненаоружаних црнаца 2019. године (као и 19 ненаоружаних белаца). На основу укупног броја црначких жртава убистАва (7.407 у 2018. години), Мекдоналдова закључује да је смртоносно отварање ватре на ненаоружане црнце одговорно за смрт око 0.1 одсто у односу на укупан број убијених Афроамериканаца у 2019. години. Своје становиште додатно поткрепљује цитирањем студија Националне академије наука, истраживањем полицијске праксе у Филаделфији од стране Министарства правде, као и истраживањем једног харвардског економисте. Студија Академије наука закључила је да „нема значајних доказа који би потврдили да постоји већа вероватноћа смртоносног отварања ватре од стране полиције када су у питању црнци“.
Након Флојдовог убиства, либерални наратив брзо је почео да доминира политичким дискурсом Америке. Може се приметити свуда – у већини медија главног тока, у оштрим наступима побеснелих грађанских организација, у бунцању света познатих, масовним уличним демонстрацијама, па и у нередима и пљачкама којима се пустоше радње, предузетници и насеља.
Реторика либералног наратива ових дана сервира се ратоборно, са пркосом и снагом који не да не трпе неслагање, него ни пасивност. Подсетимо се искуства Дрјуа Бриза, прослављеног бека Њу Орлеанс Сејнтса, који је одговорио на питање хоће ли смрт Џорџа Флојда довести до поновног протеста NFL играча против расне неправде клечањем током интонирања америчке химне пред утакмицу. Он је рекао да неће учествовати у таквом протесту, наводећи: „Никада се нећу сложити са било ким ко омаловажава заставу Сједињених Америчких Држава или моју земљу“. Наставио је са искреним и елковентним исказом патриотизма, призивајући успомене на своје дедове ратне ветеране и храброст активиста грађанских права који су се борили да унапреде ову државу.
Резултат: експлозија срамотних, окрутних напада и злонамерних критика. Упечатљив пример је чланак Вашингтон поста који је написао црначки спортски коментатор Џери Брјуер. Најпре је нахвалио Бриза као „једно од најизузетнијих људских бића у спорту“, као човека који је „епитом карактера, доброте и милосрђа које људи траже у спортским узорима“. Али само зато што је добар момак и изузетно људско биће, зарежао је Брјуер, то не значи да би смео да се извуче због дистанцирања од вида протеста који је брендирао Колин Кејперник (амерички фудбалер познат по клечању приликом интонирања америчке химне у знак протеста против расне дискриминације у САД, прим. прев.).
Бриз, написао је Брјуер, показао се као „залутали, безосећајни тупан… као донекле неуки и лењи мислилац коме је очајнички потребна помоћ да сагледа ширу слику“. Била је то новинарска контрола мисли на делу, и упалила је. Бриз се понизно извинио – и то два пута – за свој преступ против човечности.
НИКАД НИЈЕ ДОСТА
Џери Брјуер наступио је као полицајац у служби претпоставке недодирљиве светости либералног наратива, који се, сходно томе, ниједном речју или делом не сме довести у питање. Сличну мотивацију можемо пронаћи у скорашњој судбини женског кошаркашког тренера са Универзитета у Вашингтону, Џоди Вин. Реагујући на смрт Џорџа Флојда, издала је искрено саопштење забринутости, у којем се, између осталог, наводи да „морамо стати уз наше црне Американце и тражити правду! Црни, браон, жути… СВИ животи су важни!“
Упс. Не може тако! Системски расизам на делу. Овде говоримо о црначким животима, а бркати то са исказима забринутости за друге расне групе потпуно је неприхватиљво. Према Сијетл тајмсу, њен Твитер налог је деактивиран, а Вин је брзо издала ново саопштење у којем наводи како је говорила само о црним животима. „Хтела бих да се дубоко извиним“, написала је у налету самопонижавања, додајући да је разумела да су њене речи биле „увредљиве за обојене особе… Научила сам тешку и важну лекцију у овом тренутку и посвећена сам својој едукацији…о томе како да се на најбољи начин променимо“. Обећала је да ће бити део промене која је усмерена на окончање расизма.
Али за следбенике либералног наратива није довољно да просто киње и понижавају аутентично херојске личности попут Дрјуа Бриза до тачке порицања њихових исказа истинског патриотизма. Они такође одбијају да осуде нереде и пљачку до којих долази након повлачења локалних полицијских службеника. Зашто? Зато што, изгледа, желе да очувају наратив који анимира левицу и даје јој залет у запаљивом дискурсу америчке политике.
Суштински прожимајући елемент либералног наратива је све бруталнији и све запаљивији полемички напад на један демографски сегмент нације – белце. Они су криви, говори се све агресивније, за грехе својих предака, за расизам прошлости. И морају да исповедају своју кривицу и траже ослобађање од исте кроз самопорицање.
Ово је у шокантној уверљивости приказано у једном видео сегменту емитованом у програму Такера Карлсона на Фокс њузу пре неколико дана. Младој белкињи на улици, током протеста у Њујорку, прилази човек који се представља као неко ко ради за покрет „Црни животи су важни“. „Пошто радим за ту компанију“, каже човек (који је белац), „мој директор ми је рекао да изађем и натерам Вас да се спустите на колена пошто имате белачку привилегију. Уколико би они видели белу особу како клечи, то би сматрали знаком солидарности у овој ситуацији“.
Она се полако, без иједне речи, спушта на колена на тротоару. „И да ли бисте само, молим Вас, могли да се извините“, каже тип, „због, знате, Ваше белачке привилегије?“ Делује као да не зна шта би рекла. „Само да се извините?“ – инситира тип, непромењено љубазног тона. „Извињавам се“, каже она. „Покушавам да осмислим речи којим бих ти се захвалила“.
Нема сумње да би многи припадници елите ове земље третирали дотичну сцену као дирљиву, можда чак и инспиративну – млада белкиња се спушта на колена и извињава се… за шта тачно? Дефинитивно не за нешто што је она сама учинила. Не, она је натерана да се понижава због своје расе и то је, по свему судећи, прихватила као нормалну последицу свог наслеђа.
КО СУ РАСИСТИ?
Али подоста Американаца неће делити то становиште. Они ће то схватити као расни напад и огромни грабеж за влашћу. Поклич „системског расизма“ представља претњу за белце. Сви знамо да је расизам најпотентнији друштвени табу у овој земљи. Чак и невине омашке или бенигни коментари могу изазвати озбиљне хајке, друштвене и професионалне санкције и остракизам. Стога ова оптужба представља озбиљну претњу за милионе Американаца. А представља и велики политички капитал онима који олако лепе ову етикету.
Али, уколико је Америка инфицирана системским расизмом, ко су системски расисти? Судећи по гледишту оних који гурају овај либерални наратив, то сигурно нису они сами. То нису либерали са кабловске телевизије који се тако раскалашно разбацују овом оптужбом. То нису ни холивудски мандарини који је бљују на све и свашта. Нису то ни доајени научних института са својим фолирантским студијама и графиконима. Није ни демократски естаблишмент који стално прибегава идентитетској политици. Нити професионалне славне личности које, по њиховом сопственом мишљењу, вредност иметка квалификује за личности од ауторитета. А ни они са врха меритократске елите која живи свој недодирљиви живот у ограђеним заједницама. А засигурно то нису ни националне мањине, које се свакодневно кљукају либералним наративом.
Ко преостаје? Белци средње и радничке класе, већ економски измучени распадањем америчке индустријске базе и принуђени да се свакодневно боре за опстанак у новој високотехнолошкој средини економије услуга. А сада морају да брину и да ће постати нови крунски доказ у вечитом процесу против системског расизма који елите непрекидно воде. Опет они Хиларини „бедници“ („deplorables“).
Ово су застрашујуће ствари за људе који само желе да живе своје животе без осећања угрожености или ризика да буду издвојени као примерци системског расизма и као такви позвани на одговорност због неког опасног лапсуса, попут става да су сви животи важни, или неке друге безазлене расне опсервације која никада не би сметала било којој белој или црној особи пре свега неколико година.
Када политичка реакција уследи, као што неизбежно хоће, доћи ће на малим мачијим шапама. А елите, уљуљкане у помисао да је оптужба за системски расизам бриљантно успела да до тачке покорности застраши све потенцијалне дисиденте, неће је приметити док не буде прекасно.
Конгресмени из Демократске странке на челу са спикерком Ненси Пелоси клече у знак солидарности са демонстрацијама поводом полицијског убиства Џорџа Флојда, Вашингтон, 8. јун 2020. (Фото АП)
Дискутабилно је хоће ли ово помоћи Доналду Трампу у новембру. Његов мандат је неуспешан, а бирачи ретко пропале мандате награђују реизбором. Али у блиској будућности, како се проблем буде интензивирао, а бели Американци осећали све угроженије идентитеском политиком левице и презиром према средњој Америци; док демонстрације и немири буду постајали све деструктивнији, контра-покрет ће се појавити. Вероватно ће се увући у политикуједнако тихо као Сендбергова магла. Али једном када стигне, неће дуго остати тих.
