Прочитај ми чланакУмиреш ли? Ово слободно свако може да ме пита док слушам овај Рундеков препев Песме о соколу Максима Горког. Много је лепа песма док се рецитује на руском. Иначе, ово је прва песма Горког преведена на српски, 1900. године, од стране Николе Николајевића. Мало је познато да је још успешнији превод урадио краљ Александар Карађорђевић, који је објављен након његовог атентата, 1935. Чувај крила, соколе, рекла ми је једном. Али, као прави соко радо би их скршио, само због тог лепог осећаја слободе.
Умиреш ли?
FOTO: Screenshot
Да умирем, с уздахом рече рањени соко. Славно сам проживео свој живот!… Ја познам срећу! Борих се храбро!… Ја небо видех… А ти га никад видети нећеш тако из близа, кукавна змијио! Ах, шта је небо? Само празнина… Како бих могла по њему пузат А ту у тмини мени је дивно… топло и влажно! — одврати змија слободној птици, па се у души насмеја њеним речима лудим… Сетих се ове песме вечерас док сам седео са пријатељем у свом омиљеном локалу. Човек долази по савет, има проблем са запослењем супруге. Гледам пријатеља. Делија. Људина. Преко сто кила честитости, образовања, културе, али и сирове мушке снаге. Нас двојца би у нека друга времена били добри хајдуци. Ратници. Сада размишљамо чији анус да посетимо. Балансирам са саветима, мушкост да му не увредим. Да има мере у предстојећим разговорима. А кроз главу пролази мој сценарио тих разговора. Како куја полуписмена, а на добром положају, цвили и моли. Обећава. Ех, соколе… Много савета ових дана добијам са свих страна. Сви би ме поправили на свој начин. Како да објасним људима да ако бирам између тога да вам се свима допаднем или да се осећам слободан, увек ћу да изаберем ово друго. По сваку цену! Макар ме гледали као тоталног губитника, неталентованог политичара, лошег говорника. Али тај осећај, тај необјашњиви понос у грудима, када се осећаш и даље свој, ничији и без цене. То је моје небо, драги моји, и не дам га никоме. Не замерам енергетским гмизавцима што воле мрак, топлину и влажност по којој пузе, али небо је моје.
Колико пута сам се осетио као аномалија. А кроз главу пролазе слике. Колоне јадних Срба везаних танким канапом како ћутке у колони прилазе јами. Магарац који послушно стоји везан за пластичну столичицу. Празне улице у време полицијског часа. Бескрајни редови за визу испред амбасада. Летовање, бато… Ма неће ми нико навући ам, макар ме убили. Нема преговора. Направљен сам као слободан човек, и као такав ћу скончати. Као и сви моји преци, у једном тренутку ћу оставити овај свет и повући ћу се на неко брдо. Када ме борба умори. Када руке отежају. Осамићу се у природи и тиховаћу.
Али никоме нећу дати своја крила.
Што се Руса тиче, у пићу водим 2:0. Једном сам пио са неким њиховим сликарима и сећам се да су симпатичне, брадате дебељуце спавале као мачићи испод стола. Други пут сам стао на црту неком њиховом билдеру, и док је он искључиво возио вотку, ја сам се зекио са њим шарајући као манијак. Следећа сцена на тераси зетове дискотеке: Човек три пута већи од мене дише дубоко, раширених ноздрва, као преуморан биво, док се око њега шири пара, јер је било хладно. Честита ми на капацитету, док се ја дивим његовим димензијама. Лаконски одговара да је у својој провинцији на двестотом месту. Размишљам да у тој Русији живе дивови. А онда, једнога дана, срећем њиховог дива. Улази у моју ординацију са црним повезом преко једног ока. Прича српски са чудним акцентом и испрва помишљам да је Македонац. Исправља ме да је Рус из Осетије. Алберт Андиев. Добровољац снајпериста који је безброј наших момака спасао широм Косова.
Колега са супротне стране га је у једном моменту открио, метак пролази кроз лобању и избија му око. Завршава на ВМА. После четири дана бежи назад својим друговима и са једним оком постиже још четири смакнућа. Знам да ће гомила глобалиста да гракне на ову причу, али – љигавци, марш назад испод камења из којих сте испузали!!! Ово је прича о соколовима. Гледам га и ћутке показујем на врата своје ординације. Збуњено ме посматра, бескрајно скроман у држању. Ово за тебе не постоји, драги пријатељу. Када год и шта год да ти треба, ту сам. Досадно ти је? Желиш само причу? Дођи, биће ми част. Соколи се препознају и цене. Таквом човеку, иако је ожењен нашом држављанком, ова држава не даје држављанство. Наше патриоте. Преко крви туђе деце. Преко туђих спаљених кућа. Стивен Сигал је имао предност. Боље да те обесе због верности, него да те награде за издају, стоји на Албертовом профилу.
Соко крикне, Ох кад бих се бар још једном винуо у небо!
Непријатеља бих притиснуо к ранама на грудима
И он би се удавио у мојој крви! О, срећо битке!
А змија промисли и предложи слободној птици:
А ти се довуци до руба литице и баци се у понор.
Можда те крила подигну и проживиш још мало у својој стихији!
И он крене, рашири крила, удахне пуним плућима,
севне очима и баци се.
Брзо је падао, ломећи крила, губећи перје…
Струја потока га је прихватила и,
оправши крв, оденула у пену, однела у море.
А морски таласи су се јаучући разбијали о стење…
И тело птице се изгубило у морском пространству.
Умиреш ли?
Да, умирем!
Ова колумна је написана да би могла да се прочита за пет минута, док слушате Рундека и Рускаyу. Ако сте је прочитали на “суво”, вратите се на почетак и прочитајте је уз песму. Тек онда ћете је стварно схватити, соколови моји…
Драги пријатељи, помозимо људима који су остали без посла зато што су имали образ и кичму. Сав прикупљен новац ће бити упућен људима који су егзистенцијално угрожени због нехуманих реакција режима. Покажимо солидарност према људима који су у животу направили само једну грешку – били су часни.
