Прочитај ми чланакИзјава директора истраживачке станице Петница Вигора Мајић, да је главни кривац за загађење у Србији "угљарска мафија" која као угаљ продаје јаловину са великим процентом глине, опет је лансирала причу о постојању разних облика мафије која постоји у свим сферама друштва. Док се некад писало о земунском, сурчинском, вождовачком ,звездарском, крушевачком...... и разним клановима дошли смо да данас говоримо о путарској, фармацеутској, папагајској, ђубретарској, гробљанској, ауто-мафији, превозничкој и свакој другој која се може наћи. Заправо, не постоји сфера друштвеног живота која није прожета неком врстом мафије у транзиционом периоду.
Иначе, тешко би могли рећи да је то “мафија” у правом смислу речи. Организација, која има своје устројство, људе, кодекс и функционисање. Не наликују ако би неко мислио ни на руску, немачку, италијанску, али богами ни кинеску нити јапанску мафију. Више је то пежоративни назив за групу људи што би народским речником рекли су се удружили да “одраде неку комбинацију”. Наравно, како то бива у земљи Србији, кад дође до оптужнице и суђења обично све те оптужбе или падну у воду или актери таквих мафија бивају ослобођени услед недостатка доказа.
У последњих 10 година број разних врста мафије у Србији се удвостручио било је ту и папагајске, СМС, путарске, фармацеутске…..
Папагајска мафија
Прича о овој мафији за коју се само чуло у медијима датира из 2008 године, када је извршена провала у једну кућу на Бежанијској коси. Тада је мистериозно из куће нестало 250 папагаја, који су наводно завршили у иностранству. Претпостављало се да је крађа била „типована” и да ће птице бити продате на црном тржишту, где цене појединих врста папагаја, попут жакоа, какадуа и великих ара, износе, како је тад процењивано од 400 до 5.000 евра! Наравно птице нису никад биле пронађене, а више нико никада није ни истраживао ову тему и мистериозни нестанак птица. У медијима се нагађало да се годишње на црном тржишту птица у Србији обрне неколико милиона евра.
Ђубретарска мафија
Једна од мафија која је медијски била најзаступљенија била је такозвана “ђубретарска мафија”. Она се прва нашла на удару закона и медијски је највише одјекнула. Цела прича око ње завршила се ослобађајућом пресудом Апелационог суда 2017. године.
Ова прича почела је полицијском акцијом “Пожар” на подручју Београда, Новог Сада, Пожаревца, Ковина и Мионице која је изведена 2007. а која је требало да докаже да нико није изнад закона. Међу више од 30 ухапшених нашли су се директори јавних градских предузећа, бивши пословни сарадници Марка Милошевића, директори филијала државних банака, осигуравајућих кућа, „обични“ људи, али и синови бивших министара полиције, председници општинских одбора странака ДОС, бивши ЈУЛ-овци и директори државних органа. Полиција је тада тврдила да је превара тешка на стотине милиона динара. Осумњичени су наводно од 2001. до 2007. прибавили противправну имовинску корист од најмање 713,5 милиона динара. Међу ухапшеним је био и тадашњи директор градске чистоће Драган Игњатовић и 15 сарадника, због чега је цела прича добила у медијима назив “ђубретарска мафија”. Многи из акције “Пожар” су у затвору провели више од две године, а цео случај је на судски епилог чекао скоро читаву деценију. После 11 година од покретања поступка, Апелациони суд у Београду 2017. правоснажно је ослободио бившег директора ЈКП „Градска чистоћа” Драгана Игњатовића и 15 његових сарадника оптужби да су злоупотребама у том предузећу прибавили имовинску корист већу од три милиона динара.
Оптужби су, поред Игњатовића, ослобођени власник три фирме Милан Кузманов, познатији као Мишко Бугарин и власник предузећа „Хидраулик систем” Горан Пуце, затим Енвер Мурсељи, Небојша Друловић, Владимир Бјелановић, Новица Остојић, Предраг Дејановић, Александар Гајић, Милан Јанчић, Ненад Јокановић, Предраг Јокановић, Дејан Рајковић, Небојша Савић, Дејан Трмчић и Небојша Вукосавић.
Недоказаном оптужницом тужилаштва за организовани криминал, Игњатовић, Кузманов и Пуце били су оптужени да су организовали криминалну групу од јануара 2005. до 13. новембра 2007. те да су посредством приватних фирми својих чланова, склапали фиктивне уговоре са „Градском чистоћом”, која је плаћала увећане рачуне за робу која јој није била испоручена.
Фармацеутска мафија
Још једна мистериозна мафија, која је лансирана у делу српских медија, опет без јасних и конкретних доказа била је “фармацеутска мафија”. Прича о “фармацеутској мафији” лансирана је била октобра 2017. када је у јеку била пандемија малих богиња. Наравно, доказа о постојању “фармацеутске мафије” нема, али она је и у пандемији коронавируса свеприсутна код теоретичара завере са нагласком да неко зарађује масне паре на продаји медицинске опреме, као и у случају вакцина, против малих богиња.
Багер мафија
Спада у још једну мафију из шаролике плејаде разних криминалних организација, с тим да је ова “багер мафија” добила и свој интернационални карактер. О њој се први пут чуло августа ове године када је о њој писао немачки “Шпигл” да постоји криминална организација која по овој земљи краде грађевинске машине, које онда пребацује у земље западног Балкана, а међу њима и у Србију.
“Велике грађевинске машине, утоваривачи и багери, нестају, а траг ’багер-мафије’ води на Балкан – у Србију, Хрватску и Босну и Херцеговину”, пише Шпигл.
У тексту се наводи да се машине прво складиште у изнајмљеним халама, а онда лопови мењају типске ознаке и број шасије. Транспорт преко границе преузимају фирме из источне Европе. Штете су милионске. Само у Хамбургу је у последње три године нестало 16 Цепелинових утоваривача.
“Лопови се увек представљају као обичне муштерије, отворе рачун и службено изнајмљују машине. Узимају идентитет угледних компанија.”, пише Шпигл.
Стечајна мафија
Афера “стечајна мафија” медијски је одјекнула у априлу 2006. године, у време владе Војислава Коштунице, када су ухапшени Горан Кљајевић, бивши председник Трговинског суда, судија Трговинског суда Делинка Ђурђевић, бизнисмен Секула Пјевчевић, браћа Милинко и Мико Брашњовић (који се током истраге убио у притвору), сувласници фирме „Еко продукт”, Јелица Живковић, бивша директорка Поштанске штедионице, адвокати Немања Јоловић и Јасмина Којић Павловић.
У октобру 2006. године, подигнута је оптужница против „стечајне мафије”, највећа икад написана у историји српског правосуђа. Оптужени су, како је наведено, 2004. и 2005. године злоупотребама присвојили више од 50 милиона евра. Од тога је само из „Це маркета” извучено 20 милиона, а из Поштанске штедионице око 14 милиона евра. Наведено је укупно 105 кривичних дела, од чега је девет стављено на терет Кљајевићу.
Оптуженима су на терет стављене злоупотребе у предузећима у стечајном поступку: „Беко”, ГП „Рад”, „Инекс интерекспорт”, „Комел”, „Инвест завод”, „Београдски есконтни центар”, као и приватизација „Це маркета”, фирме у којој је директор био покојни Слободан Радуловић, који је у то време био у бекству. Трговински суд, навођено је, прогласио би стечај над неким предузећем, а повезани бизнисмени би преко Поштанске штедионице обезбедили повољан кредит за његову куповину.
Током истраге, списак осумњичених и ухапшених је растао, али и листа кривичних дела. У Специјалном тужилаштву су тврдили да је случај толико чврст да чак неће ни бити потребно да неко од оптужених добије статус сведока сарадника. Одбегли Радуловић из Шпаније је поручивао да је случај покренут како би се елиминисала конкуренција Мирославу Мишковићу. Апелациони суд у пресуди из фебруара 2015. године није потврдио ниједну осуђујућу пресуду, већ је наложио ново суђење Кљајевићу, Ђурђевићевој, Јоловићу и Пјевчевићу у делу оптужбе који се односи на Поштанску штедионицу, „Рад”, „Це-маркет”, „Комел” и „Беко”. Тај суд је потврдио првостепену пресуду у ослобађајућем делу и преиначио у осуђујућем, тако што је Јелицу Живковић ослободио оптужбе за примање мита. Оцењено је да је првостепени суд повредио закон на њену штету, осуђујући је за радње које, законом који је важио у то време, нису биле предвиђене као кажњиве. Због наступања апсолутне застарелости, одбачене су оптужбе да су Ђурђевићева, Кљајевић и Јоловић починили кривично дело кршења закона.
Ни 14 година процеса, и више од хиљаду доказа и 200 сведока није било довољно да се утврди како су пропала нека од највећих српских предузећа. Коначно а случај “стечајна мафија” стављена је тачка у јулу 2018. када је Апелациони суд у Београду правоснажно ослободио све оптужене у случају познатом као “стечајна мафија”, који је покренут пре више од 12 година.
Оштећено предузеће ГП “Рад” у стечају је упућено на парницу.
Ослобађајућа пресуда је потврђена некадашњем председнику Трговинског суда у Београду Горану Кљајевићу па је правоснажно ослобођен свих оптужби за злоупотребе у вези са “Поштанском штедионицом”, “Ц маркетом” и ГП “Рад”. Такође је потврђена и ослобађајућа пресуда Секули Пјевчевићу, Зорану Јовановићу, Радисаву Јоцовићу и Србољубу Спасићу.
Друмска мафија
Пљачка коју су извели радници јавног предузећа “Путеви Србије”, који су постали познати као друмска мафија, оцењена је као највећа пљачка у Србији. Ова прича почела је крајем маја 2005. Полицијска истрага о крађи на наплатним рампама на аутопуту који прати коридор 10 трајала је више од годину дана. У време хапшења ово се сматрало највећом крађом у Србији још од пирамидалних штедионица. Лопови су према наводима полиције чак имали и посебан компјутерски програм, помоћу којег су “скидали” новац од путарина и штимовали податке о броју возила које дневно прођу ауто-путем. Иницијално, ухапшено је 25 особа, углавном радника на наплатним рампама, али су још тада из полиције и тужилаштва најављивали да то није коначан број.
Апелациони суд је 2012. смањио је за по неколико месеци затвора казне припадницима такозване “друмске мафије” и 41 окривљеног правоснажно осудио на укупно 116 година и два месеца затвора, односно 15 година и осам месеци мање него што су добили првостепеном пресудом.
Првостепеном пресудом Посебног одељења Вишег суда у Београду окривљени су били осуђени на укупно 131 годину и 10 месеци затвора због злоупотреба у наплати путарине којима су од 1. јула 2004. године од 14. маја 2006. године оштетили државу за 6,5 милиона евра, односно Јавно предузеће “Путеви Србије”.
Криминална група имала је разрађену мрежу сарадника на две главне рампе аутопута Београд-Ниш, у “Бубањ Потоку” и “Наису” код Ниша. Они су организовали систем штампања дуплих картица за шлепере страних регистарских ознака, за које је најскупља путарина плаћана 6.500 динара по возилу.
За једно теретно возило иностраних ознака штампали су, а потом издавали две картице са истим серијским бројем, при чему су једну картицу наплаћивали и приказивали кроз званичан систем наплате предузећа, а другу картицу нису евидентирали, већ су противправно присвајали 6. 500 динара.
Путарска мафија
После друмске од скоро имамо и “путарску мафију”. Питање које годинама уназад интересује грађане у Србији је ко гради и асфалтира по Србији, као и на који начин се добијају ови уносни послови. У претходном периоду као најкрупнији извођачи према писању издвајају се – Звонко Веселиновић и Милан Радоичић, контроверзни бизнисмени с Косова , обојица блиски владајућој Српској напредној странци (СНС). О Веселиновићу и Радоичићу се протеклих година доста писало. Од тога да стоје иза криминалне организације која се доводи у везу са бројним кривичним делима, међу којима је и убиство политичара Оливера Ивановића, до тога да граде све што могу у Србији.
О њиховим пословима на Косову сазнало се тек током суђења, када су Веселиновић и Радоичић оптужени да су подстрекавали Драгана Ћурчића да након раскида уговора о лизингу, његова фирма Еуро коп задржи 32 камиона Хипо Алпе Адриа Лизинга и преда их њима двојици.
Ћурчић је кажњен затвором од три године, док је ослобађајућу пресуду за Веселиновића и Радоичића потврдио и Апелациони суд. Ћурчић је тада признао да је камионима требало да превози камен из каменолома у Јарињу.
“Инкоп” се у жижи јавности нашао почетком ове године када је ова фирма купила једну од већих компанија за изградњу и одржавање путева “Нови Пазар пут”. Како је КРИК раније наводио, Радоичић и Веселиновић у овој фирми имају по 40 одсто власништва, док је преосталих 20 одсто у рукама Звонковог брата Жарка.
Иначе, осим “Инкопа”, на Коридору 11 ангажована је и фирма “Гранит пешчар” из Љига, у којој је председник Надзорног одбора управо Звонков брат Жарко Веселиновић, па се по свему стиче утисак да Веселиновићи, као и Радоичић, већ неколико година држе монопол у овој сфери бизниса.
СМС мафија
За ову мафију јавност је сазнала крајем новембра 2012. године. У полицијској акцији “Грахам” тад је приведено 18 особа, које се сумњиче да су починили малверзације са СМС порукама у наградним играма.Организатори ових игара на срећу били су Државна лутрија Србије, РТС лицитација, Гранд ауто и Гранд лицитација, а емитоване су на Радиотелевизији Србије и на телевизији Пинк. Цене порука које су грађани слали свако вече лицитирајући у игри кретале су се од 50 до 70 динара плус порез. За СМС преваре оптужено је било 17 особа, које се терете да су током 2009. и 2010. године са више од 200 мобилних телефона, уређајем за повезивање комуникација мобилним телефонима и коришћењем софтвера, утицали на исход игара на срећу и освојили укупно 130 награда на такозваним телефонским лицитацијама.
На тај начин су узели пет станова и 125 путничких моторних возила, од којих 107 “фиат пунто”, девет “шкода октавиа тоур 1.4”, пет “шкода октавиа амбиент”, једну “шкода фабиу” и три “фолксваген пасата”. Мањи део награда оптужени су задржали за себе, док су остатак нудили на продају. Одмах по откривању преваре, по налогу тужиоца за организовани криминал, од окривљених су одузета сва возила и станови. За ову “мафију” последњи пут се сазнало 2017. кад је Врховни касациони суд наложио да се понови суђење за 18 оптужених за преваре у СМС наградним играма Државне лутрије Србије пошто је усвојио захтев за заштиту законитости бранилаца оптужених.
Гробљанска мафија
Ако постоји мафија којој је немогуће утврдити ни где јој је глава, а где реп и која је премрежила целу Србију, а да припадници ове мафије не знају једни за друге онда је то гробљанска мафија. Полиција се сваке године у коштац хвата, са пљачкашима гробница, крадљивцима споменика, али и погребне опреме и металних ограда, месинганих ручки, ваза, свећњака и свега онога што може да се уновчи.
Најуноснија је свакако крађа мермерних надгробних споменика, који се затим брусе, секу и препродају за стазе и делове камених ограда. Штета се мери по гробном месту са по неколико хиљада евра. На мети дрских пљачкаша су углавном сеоска гробља или по мањим местима, ван градских средина где је лако могуће прићи и извршити пљачку. Прошле године полиција је на подручју Аранђеловца, Тополе, Младеновца и Сопота открила чак 20 крађа споменика, који су затим уграђивани у другим градовима у Србији. У удару на споменике најлакше је скинути и украсти мермерну сиву надгробну плочу, а најтеже ону од афричког црвеног мермера која је најтежа и која има специфичан начин постављања.
Осим крађе ту је и јагма за покојницима, односно ко ће од погребника бити бржи и уцвељеној породици пружити асортиман услуга. Ову причу о визит картама погребних предузећа открио је др Борко Јосифовски, бивши директор Хитне помоћи, који је прозвао двојицу својих лекара да 49 пута нису урадили реанимацију и да су делили визит карте приватних погребних предузећа. Министарство здравља га је непосредно после те конференције за новинаре, на којој је изнео те оптужбе, сменило. Од те приче није било ништа јер разне инспекције нису пронашле ни један конкретан доказ.
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 11, 2020
