Питање Монархије је све до данас остало неразјашњено у нашој теолошко-философској стварности. Схватања су различита и крећу се од погрешног супротстављања Царства небеског свим облицима политичког уређења, преко ограничених рационалистичких теорија о Монархији до, опет недопустивог, тумачења Монархије на основу инстикта супротстављеног разуму.

Пред нас се данас постављају питања: да ли се значење Монархије продужава кроз непрекидно осавремењивање? Да ли је нестанком Монархије нестао и монархизам, или је тек нестанком Монархије монархизам посато очигледан? Одакле извире обновљени интерес за Монархију?

Нестанком Монархије из друштвеног живота православних народа није нестао само један систем политичке власти, него је тим нестанком укинута и државност као највиши израз снаге једног народа у његовом ходу кроз историју. Три су стамена стуба историјског бића православних народа: Црква, држава и Круна.

Какву наду да искажемо у овом часу , гледајући духовну и историјску стварност? Једино да се окренемо Богу и вратимо Цркви Божијој, молећи се да се кроз унутарњу обнову и примање силе одозго „увек се знамо определити за истинске вредности и Царство Небеско као и Свети преци наши“.
Нека тако буде. Амин!
Здравко М. Пено

Иштите најпре Царство Божије и правду Његову
и све остало ће вам се придодати (Мат. 6.33).

Зашто су православни хришћани за Монархију иако по Евангелију нема прописаног система власти или облика политичке владавине који се изричито препоручује? Из историјског искуства се може сагледати да, ако већ морамо имати одређени облик државности (упор. 1. Сам. 8.5), онда треба подржавати облик владавине који највише личи на Царство Небеско.

Стари завет

Прво помињање цара, помазаника Божијег срећемо у Старом Завету. Старешине Израила су се сабрале тражећи од пророка Самуила да им постави цара „да им суди„)1 Сам. 8.5), „да иде пред њима и води њихове ратове“ (1. Сам. 8.20). И ако то Пророку није било по вољи. Господ му на његову молитву одговорио: „Послушај глас народа, јер не одбацише тебе него мене одбацише да не царујем над њима“ (1 Сам. 8.6,7). Но ипак, Господ руком истог Самуила помазати Саула за цара: И узе уљаницу и изли му уље на главу па га цјелова и рече му: ето није ли те помазио Господ над наследством својим да му будеш вођ“(1. Сам. 10.1). Још рече Самуил свему народу: „Видите ли кога је изабрао Господ да нико није као он у свему народу? И сав народ повика и рече: да живи цар!“ (1. Сам. 10.24).

Увођење царства у Израил, представља велики догађај којим почиње ново раздобље у његовој историји. Господ је, по снисхођењу, још много пре него је народ Божији ушао у Обећану земљу указао на то да ће се царство у Израилу засновати: „Ако речиш (Израилу): да поставим себи цара… само оног постави себи цара којег изабере Господ Бог твој“ (5. Мијс. 17.14,15). И тада Бог даде свом народу закон о цару да га „држи код себе и нека га чита док је жив да се учи бојати се Господа Бога својега, држати се речи овога закона и све уредбе и творити их да се не би подигло срце његово изнад браће његове и да не би одступило од ове заповјести ни надесно ни налијево, да би дуго царовао и он и синови у израилу“ (5. Мојс. 17.19,20).

Од избора Саула за цара, па кроз сву доцнију историју старозаветног, а нарочито новозаветног Израила, за вођу народа биће бирани лаици – помазаници Божији, а не пророци или свештеници. Тако је дакле извршена подела власти на духовну и државну. Биће и примера подражавања првобитног односа Бога са верним Израилом у Старом Завету, који су имали од Бога изабрани људи, пророци: Самуил, Илије, Мојсеј, и др.

Њиховом завету у Богу највише су се приближили Срби у Црној Гори, у време Светог Петра Цетињског, који није био световни владар, него духовни поглавар једне ослобођене територије у турској царевини. Задржавши братоубилачки мач он је духовним ауторитетом спречио рат између главара у Црној Гори. Црногорски владика до кнеза Данила није био шеф државе, јер канони Православне Цркве забрањују да онај који је хиротонисан буде истовремено и поглавар државе.

Нека буде заборављено да оно време у коме је Израил у Старом Завету био без цара и ово време када је Нови Израил (православни) остао без царева ни по чему није слично. Изабрани народ је исповедао Бога за Цара, док сад обезглављеном већином народа владају поклоници Мамона, а само мали број верних исповедају Христа за Бога и Цара у Светој Цркви њиховој. Колико велики пад је био када је народ тражио поред Бога цара, а колико још већи када је цара одбацио?

Нови Завет

Хришћанство је однос према устројству власти начелно исказало у позитивном, а не у ропском смислу кроз речи самог Господа Христа: „Подајте дакле цару царево, а Богу Божије“ (Мат. 22.21) и Апостола Павла да „су власти од Бога установљене“ (Римљ. 13.4-6) „јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње. Јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер Божији слуга, осветник, да излије гнев на онога који зло чини“ (Римљ. 13.3,4).

Отац Јустин Поповић говори о власти „као регулатору и одржаваоцу богоугодног и божанског поретка у свету. Властима се треба покоравати док су слуге Божије, страх злим делима, а не добрим. Но, када су страх добрим делима, када гоне Божије добро, онда им се не треба покоравати, нити их слушати.“. Јер и Апостол пред јудејским Синедрионом рече: „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дела Апост. 5,29). Власт кад се одметне од Бога, онда се она претвара у насиље и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола.

Међутим, како ћемо препознати која је власт од Бога, а која је служби зла – против Бога? „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мат. 7.16; 7.20).

„Тако ми, хришћани – говори отац Јустин – знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је Благословена Богом, насиље је проклето Богом“. Насиљу владара који иступа против Бога, по речима аве Јустина: „Црква се мора супротставити! Не ради ли тако, зар је Црква? Правдати се при том такозваном црквеном икономијом није друго до покривено чинити издајство Бога и Цркве“. Овакав однос хришћана према властима био је нарочито наглашен у првим вековима, у доба мучеништва и страдања за Христа (до Миланског едикта 313 г.), и у периоду после пада Византије, да би посебно наглашен био након 1917. г. у времену поновног гоњења Цркве (десетине милиона побијених само у Русији!).

Византија

Без напред изнетих, и кроз искуство Цркве посведочених ставова, немогуће је схватити начелни однос Цркве према државној власти формулисан у време Апослтола, као ни корене и узроке, доцнијег од Цркве прихваћеног система симфоније (συμφωνια) тј. сагласја, складности и узајамности (σιναλληλια) Цркве и државе. Систем симфоније своје упориште налази у речима Апостола Павла о владару као „слуги Божијем“ (Римљ. 13.4).

Прву формулацију система сагласја изнео је православни ромејски цар, свети Јустинијан у уводу шесте новеле његовог кодекса, рекавши да је Бог дао човечанству кроз Цркву два велика дара, свештенство и царство (ιερωουνη και βαοιλεια). Односи између Цркве и државе, по теорији симфоније, постоје на основу узајамности и сагласја између те две власти. Духовна власт има првоодговорност и првенство у Цркви, док државна власт има првоодговорност и првенство у држави.

Законодавац у Епанагоги за царевања Василија (867-886) је то овако представио: „У држави састављеној од делова и удова, слично људском телу , највећи и најважнији су делови цар и патријарх, јер што је за душу и тело држављана мир и благостање, за царство и архијерејство је истомишљење и сагласност“.

Идеална слика сарадње духовне и државне власти символички је изражена у двоглавом орлу Византије, који је, по речима великог руског теоретичара Монархије Тихомирова, „израз равнотеже на врху недељивог организма православног хришћанства по којем највећу одговорност носе цар и патријарх“. Са своје стране, и цар и патријарх су дужни да остваре симфонију, да не дође до разилажења и супарништва Цркве и државе, односно до превласти једне над другом. Нарушавање равнотеже између њих доводило је кроз историју до цезаропапизма када је превласт на страни државе и када цар иде толико далеко да хоће да прописује догме Цркви (као у време иконоломства Лав III Исавријанац на истоку); или на западу, до папоцезаризма – када папа хоће да буде и цезар, тј. да одлучује и о свим питањима земаљске власти. У том смислу постоји Ватикан као држава све до данас.

У историји Византије било је више покушаја да се наруши симфонија, али све су ти покушаји дело појединаца а не установа, и то су били изузетни случајеви, а не редовна и трајна стања. Елени Арвелер истиче да су у Византији цар и патријарх били упућени на међусобну сарадњу, јер „цар је, као хришћанин, подређен патријарху, а патријарх је, као поданик државе, подређен цару“. Али поред њиховог законско-правног односа, кључна је суштинска – онтолошка њихова повезаност која се огледа кроз харизме које добијају: патријарх – хиротонијом, а цар – поновним миропомазањем. Ове посебне харизме не одвајају их онтолошки од осталих верника, јер сви хришћани кроз Крштење и Причешће јесу есхатолошки „свештеници и цареви Богу“ (Отк. 1.6;5.10) и називају се „изабрани род, царско свештенство, народ свети“ (1. Петр. 2.9). Миропомазани цар и хиротонисани свештеник, по речима Епископа Данила (Крстића) „су издвојени од других верника само функционално, унутар општег свештенства и опште царствености свих верних“.

Дужности цара
Дужности цара у Цркви произилазе из његовог достојанства, које га обавезује „за дело службе и сазидање тела Христовог“, да буде Божији слуга и „осветник ономе који зло чини“ (Римљ. 13.4). Његов допринос у Цркви, по речима Миодрага Петровића „се разликује од осталих чланова, због положаја који заузима и задатак који му је доделио божански промисао“. Као помазаник Божији „дужан је да се истиче у правоверју и побожности, да буде чувен у божанској ревности“.

Ова посебност служења цара омогућила му је да се причести у Олтару (иако је то забрањено лаицима), само у случају када је хтео принети дарове. Цар је први члан лаоса, народа Божијег, управо „због положаја који има, ревности и истицања у побожности, те зато стоји између свештенства и народа“, штитећи веру и култ с једне, и верни народ с друге стране. Његова страна јесте у верности Богу , а снага повереног му царства јесте у једнодушно исказаном поверењу помазанику Божијем.

Крунисање цара
Да је цар уистину помазаник Божији види се по томе што „за време чина помазања сагиње главу испољавајући служење Владици свих“ – каже Свети Симеон Солунски. Приликом чина крунисања цар најпре исповеда Символ вере: „Верујем у једног Бога, Оца, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог…“ А затим: „Још се покоравам, исповедам и потврђујем апостолска и Божија предања, наредбе и одредбе седам васељенских и помесних сабора и повластице (τα προνομια) и обичаје  Пресвете Велике Божије Цркве. Осим тога потврђујем и покоравам се свему што су наши Пресвети Оци правилно, канонски и беспрекорно одредили. Тако обећавам да ћу заувек остати верни и законити слуга и син Свете Цркве, њен бранилац и искупитељ, према поданику благ и човекољубив, како и доликује, да ћу се, колико се може, уздржавати од убијања, сакаћења и сличног и да ћу следити сву истину и правду. И све што одбаце и анатемишу Свети Оци одбацујем и анатемишем и ја сам и верујем својом душом, умом и срцем својим горе поменутом Символу. Обећавам да ћу све ово чувати пред лицем Свете Саборне и Апостолске Цркве…

И онде, на амвону, патријарх се моли над хламидом, ђакони је подижу и облаче Господара. И поново се патријарх моли над круном и, када заврши, узима је и ставља на цареву главу, а народ одмах почиње да узвикује: „Свети, Свети, Свети“ Слава во вишњих Богу, и на земљи мир!“

Најзад, Патријарх божанским миром помазује главу цара у знаку крста, гласно изговарајући „Свјат“. И сви који су око Патријарха на амвону преузимају и трипут гласно изговарају „Свјат“.

Из реченог происходи да се суштинма односа између Цркве и државе у Византији према систему симфоније састоји у његовој сарадњи у служењу Богу, тим пре што се ради о једном народу, који припада истој држави и истој Цркви. При том теолошка равнотежа на врху народног организма – двоглави орао не сме бити нарушен, тако да Црква и држава могу „да живе у сагласју и да једна другој не задиру у основе устројства“ (М.Петровић).

Србија

Имајући пред собом огромно искуство Византије, Србија своје златно доба на духовном и државном плану управо доживљава преузимајући „сво добро“ што је дала Византија. Свети Сава је Номоканоном – Законоправилом (који се још назива „божанствени закон“, „закон црквени“) регулисао читав правни живот средњовековне Србије. Законоправило у својим основама има наглашено византијско схватање порекла власти, исказано кроз начело симфоније.

Двоглавим орлом у Србији представљена су света браћа: Свети Сава, први Архиепископ и Свети Стефан Првовенчани (Првокрунисани), први православни краљ код Срба. Духовна и државна власт сарађивале су са пуном свешћу и одговорношћу, без зависти, знајући да би свако нарушавање равнотеже у корист једне власти значило несрећу за обе, али и да пропадање једне власти (било духовне или државне) доноси страдање народа на оба плана.

Управо се Свети Сава бринуо да избором одговарајућих законоправних текстова Византије не наруши сагласје Цркве и државе, и да се у србски Номоканон не унесе ништа што би могло дати повода за злоупотребу. Отуда у Законоправилу нема одредби које би служиле идеологији цезаропапизма или „источног папизма“. Оно најважније, живот Свете браће Саве и Стефана, као и њиховог оца Светог Симеона Мироточивог, сагласје њихово, пре свега са вољом Божијом, омогућили су да систем симфоније постане животворно начело и стварност регулисања црквенодржавних односа за све време владавине светородне династије Немањића.

У доба кризе власти, после смрти цара Уроша, црквено-државно устројство Србији ће вратити Свети Цар Лазар. Константин Философ сведочи о бризи Цара Лазара за мир и поредак у Цркви, а нарочито истиче његову сарадњу са патријархом Јефремом (1375-1380 и 1389-1390) и патријархом Спиридоном (1380-1389). Крунски доказ потпуне опредељености за Царство Небеско, показано иконичношћу Цркве на земљи, посведочио је Великомученик Лазар крвљу својом у Богу на Косову испунивши тако речи Господа: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову и све остало ће вам се придодати“(Мат. 6.33).

Управо ово непрестано искање Царства Небеског јесте „коректор“ за исправљање могућег несагласја између државне и духовне власти. У Косовском завету Цара Лазара јесте пре свега наш залог верности, уједно и залог обнове царства земаљског. Да је којим случајем Цар Лазар хтео „да сачува живот свој“ тј. да претпостави земаљско небеском, тј. привремено вечном, тада не само да би изгубио Небеско Царство него би изгубио поред небеског и земаљско и Срби би се „утопили у „арабијском мору“.

Косовски завет јесте завет чувања и обнове свести о небеском призвању нашем, и у исто време, отаџбински завет којим је обновљена државотворна свест наша. Тај двоједини завет о свештеном и царском достојанству Срба биће предуслов за каснију симфонију Цркве и државе коју ће Србија остварити са Карађорђевим устанком 1804. г.

Обнова државности у Срба увек је дакле, претпостављала на првом месту духовно рођење народа у Цркви, његов повратак Богу који „по милости својој утврђује царства“. По мери служења Монарха и верног народа Богу, духовно узраста и Монарх и народ, чиме се стичу основе за јаку државност. Не говори ли пророк Самуил: „Ако се будете бојали Господа и њему узаслужите и узаслушате глас његов и неуспротивите се заповјести Господњој тада ћете и ви и цар ваш који царује над вама ићи за Господом Богом својим.“ (1. Сам. 12.14).

Губитак царства неизоставно је повезан са отпадништвом од Бога и чињењем зла. Зато опомиње Пророк: „Ако ли зло учините пропашћете и ви и цар ваш“ (1. Сам. 12.2). У наведеним речима треба тражити кључ обнове Монархије почетком XIX века у Србији као и њено помрачење у новије време.

XIX и XX век

Многа су зла почињена да би се поткопале и срушиле Монархије у православним земљама. Колебљивост и богодопусништво самог народа на плану верности Богу и оданости Монарху у име те верности, дали су повода злу које је споља дошло кроз анархичне и антимонархијске структуре и организације.

Тако је било 1917.г. када је анархиста Лењин, потпомогнут инструкцијама и капиталом са запада (Јакоб Шиф, Рокфелер…) и од домаћих Јевреја, на најсуровији начин извршио план цареубиства. Колико је Православље било препрека за остварење сатанских планова и у бившој Југославији види се из споразума комуниста и усташа да „треба сломити кичму Православљу“. Непријатељи Срба су били опседнути уништењем Православља. Хитлер је говорио: „Ухапсити патријарха Гаврила (Дожића) и Владику Никлаја (Велимировића), спалити Народну библиотеку и уништити манастире у Србији“. Свој интерес у рушењу државе и Монархије код нас су имали ненавидници Србије за све време Другог рата да би на крају енглеска дипломатија у лику премијера Черчила, водећи двоструку политичку игру, кључну помоћ, подршку и власт дала комунистима.

На сличан начин, на немилост западних сила наишле су и краљевине Румунија и Бугарска, а најпосле и Грчка 1967. г. када је извршен пуч од стране генерала лојалних Америци. Догађајима око обарања Монархије, који су сурово и брутално изведени, претходио је дуг процес губљења духовне и политичке свести у самом народу, а такође и однарођавање племства од целине народног бића и од свог идентитета (на шта пророчки упозорава Достојевски, особито у роману „Идиоти“). Нарочит утицај имале су и револуционарне идеје после 1789. г. ( о чему Достојевски говори у „Злим дусима“).

Продор схватања, страних православном бићу нашег народа, и напуштање саборног начина живота били су разлози за однарођење племства. Саборност је свој пуни излаз налазила у Србији све до најновијег времена. Црквено-народни сабори су представљали носиоце црквено-државне савести и у њима се у пракси остваривало сагласје духовне и државне власти. Историјско искуство је показало да свака стварност а пре свега политичка јесте израз и огледало духовне стварности. Тако су на Западу расколи на духовном плану проузроковали деобе на идеолошком, политичком и свим другим плановима живота. Подељености у политичком животу Енглеске и Немачке су поникле и израсле на врло погодном тлу духовне располућености између Папе и Лутера (1521) у Немачкој, Папе и Хенриха VIII у Енглеској (1534).

Када се стање духовне и државно-политичке раздељености са Запада на разне начине пренесе на тло православних земаља тада настају апсурдне ситуације. Прве партије после Устанка 1821. г. у Грчкој, Румунији, Бугарској, који су имали негативан утицај на Цркву непосредно после ослобођења од Турака, тада се може јасније сагледати улога и намера Англа, Германа и Гала.

Слично је било и у другој половини XIX века код нас када су „увезене“ политичке партије из Европе. Носиоци „нових идеја“ били су људи усијаних глава и охладнелих срца, отуђени од народа и од Бога. Они су више несвесно него свесно унели у србски народ „семе раздора“ тј. један шизофрени свет политике који не припада нашем духовном и државотворном наслеђу. То је био најлакши начин да се „узде власти“ држе преко наших грла поиздаље , и у исто време изблиза.

Нови политичари са дипломама Соброне и Беча, били су до слепила опседнути идејама Просветитељства и Рационализма. Реформе на Западу су на један погрешан начин изражавале идеју „дајте нам више човечности“. Тај захтев је оправдан када је реч о критици тоталитарног папизма и калвинизма. Међутим иста критика није имала основа у црквено-народном животу Срба у чијој прошлости није било злочина Инквизиције и Реформације. Од тада до данас, политичке партије код нас увек делују као страно тело, као злоћудни рак на души народа.

Човечанство у доба Просвећености (помрачености рационализмом) је хтело, кроз зречеве „богиње разума“ (код нас Доситеј) да покаже – уистину непознајући ни Христа, ни истиниту Цркву Његову – да има више човечности него што га има Богочовек Христос – иако савршен Човек и Син Човечији, како је Син Божији волео себе да назива – није права мера човечности, те да не морамо да „растемо у меру пуноте Христове“ (Еф. 4.13), у меру раста светитеља Божијих, Мера постаје човек, било да је папа, ли Лутер, или Наполеон, или други неко.

Насртај на духовне вредности проузроковао је нарушавање традиционалних вредности, на првом месту пад Монархије и распад породице, а обрнуто, падом Монархије отворен је пут рушењу духовних вредности. То је један од разлога што је држава данас код нас, у Русији, Бугарској и другде, широм отворила врата римокатоличком прозелитизму, протеатантизму и сектама, које су очевидни предходници Антихриста.

Православне монархије су биле последњи бедеми државне одбране од модерног варварског безбожја. Монархија носи у себи снагу која задржава Антихристове силе хаоса („И сад знате шта за задржава да се не јави до у своје вријеме“ 2.Сол. 2.6). Православље је по својој природи неуништиво, и постојаће до краја века, али гледано очима његових противника оно падом царства у Русији губи битну подршку Монархије. У том смислу треба схватити крвљу исписане речи, на довратку собе у Ипадијевом дому, у Јекатеринбург, у којој је убијена царска породица: „Цар је принесен на жртву, православље је уништено“. Зидови собе су били исписани кабалистичким знацима од крви убијених.

На сличан начин је извршена смена власти 1945.г. код нас. Срби су имали ретку срећу да и у новој историји имају своју династију. Но након Другог рата поново су пали у ропство туђина по вери. Као и наши православни суседи и ми смо заборавили речи пророка Мојсеја: „Немој поставити над собом човјека туђина, који није брат твој“ (5. Мојс. 17.14,15). Диктаторски безбожни режим се сурово обрачунао са Црквом и Монархијом. Требало је „убити Бога“ у душама људи, одвојити их од једино спасавајуће Цркве и избрисати свест о Монархији из памћења народа.

За првог и највећег непријатеља проглашени су Црква („која завађа народе“) и династија Карађорђевић („која је носилац великосрпског хегемонизма“). У таквим условима, лице Србије су осветлили они Срби хришћани који (као у доба пророка Илије) нису преклонили колена пред Ваалом, него су кроз Причешће остали верни Завету датом Христу – Богу и Цару.

У том благословеном остатку је квасац будуће обнове духовних вредности и обнов народног живота уопште „јер мало квасца све тесто укисели“. (1. Кор. 5.6).

Смисао друштвеног живота у огледалу Цркве

Црква је, по речима Владике Атанасија (Јевтића) свеопшта реалност која прикрива све реалности људског постојања и у исто време „душа наше духовнеи историјске стварности“. Од самог почетка мисија Цркве јесте евангелизација, охристовљење света или, евхаристијским речником речено, „принос света Богу“. Приношење света Богу, кроз руке Епископа, у Светој Литургији јесте предуслов истинског његовог постојања, обнове и преображаја. Циљ и смисао стварања света је у томе да се нађе у Цркви постане Тело Христово („Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све“).

Да ли том циљу противрече брак и Монархија, који имају привремен карактер? Као израз Божије икономије и брак и Монархија јесу спасоносно средство а не циљ. Циљ је увек један и исти – сабрање свих и свега у Христу Господу, тј. у Цркви Вечнога Завета.

Установљење прве Монархије (царства) у Старом Израилу (1. Сам. 8.5) било је, као што смо на почетку нагласили, предвиђено код пророка Мојсеја (5. Мојс. 17.14,15) пре него што је било помена о томе у Израилу и као конкретно остварење јесте резултат Божије икономије и снисхођења Божије Премудрости људима тада као и касније у Новом Израилу.

Брак и Монархија нису сами по себи савршени, али по снисхођењу које Бог чини и по икономији Божијој они могу да се преобразе – Крштењем и Причешћем – у стварности Будућег века. Тако је са браком који је основ живота једне породице, тако је и са нацијом која је једна проширена породица. И као што се благосиља брак (иконичност Христа и Цркве) благосиља се и Монарх који је (као и сваки други члан Цркве) икона Христа Цара.

Узвишенији положај у односу на остале вернике ставља у обавезу Монарху „да се о свим људима брине као о својим породичним члановима, да би напредовали у добру а не у злу“. Монарх је икона Христа Цара, али, наравно, не у оном смислу у којем је то Епископ који је – на месту Божијем у Евхаристији.

У Хришћанству не може бити речи о обожењу царске власти у значењу како је то било у римској империји где се цар сматрао видивим богом. Обожење сваког члана Цркве па и Монарха је свакако увек по мери служења Богу и остварене иконичности у Светој Евхаристији. Иконичност Монарха јесте, дакле у његовом служењу јер је „слуга Господњи“ (Римљ. 13.4), а не у привилегијама како се то обично мисли, јер племство обавезује, а тим пре краљевско или царско достојанство.

Овако схватање служења дубоко је уткано у свест византијских царева, а посебно у свест српских краљева и царева који су били први служитељи Цркве – царско свештенство у библијском смислуте речи, које обухвата и целокупни верни народ. Србски владари су носиоци и „небеске политике“ Цркве (Филипљ. 3.20), определења за Царство Небеско, што су посведочили, почев од Светог Симеона – Стефана Немање који оставља земаљску власт сину Стефану и одлази у Свету Гору, до Светог Цара Лазара који положи живот за „Царство које је увек и до века“.

Као истинити служитељи Божији, наши свети цареви и краљеви, имали су свест да се Круна задобија „по милости Божијој“ и зато су на дарове узвраћали даровима. Док краљеви Запада зидају велелепне дворце, дотле наши свети краљеви и цареви остављају поколењима велелепне цркве и манастире. Само Свети Краљ Милутин подиже 40 цркава у знак израза благодарности Богу за 40 година повереног му владања србском државом.

Данашње духовно слепило у нашем народу не даје наду за будућност. Свети Сава, Свети Симеон, Свети Цар Лазар су утврдили и својим животима посведочили „правило живота“ – којим је једино исправно по овој земљи ходити. Међутим, да ли је могуће, после свег нашег трагичног искуства и беспућа, говорити о верности србског народа својим Светим Родоначелницима?

Њихова савременост је очигледна једино онима који имају духовне очи. Свети Немањићи су много више мислили на будућност, него срби данас о својој прошлости. Путоказ се назире у начелу симфоније (сагласја) Цркве  и државе. Узајамност и допуњавање у нашем црквеном и државотворном предању у историјској пракси значи, живот народа у сабрању у Цркви, где је Патријарх икона  Христа, а Монарх први представник народа Божијег. Тако свеукупни живот народа има свој почетак и крај, смисао и циљ у Цркви.

Идентитет Монарха
У Евхаристији Монарх прима помазање од Бога руком Патријарха и постаје носилац саборног духа у свету сведочећи небеско призвање свих и одлучност да се у име тог призвања победи кнез таме тј. кнез овог света. Наравно, увек је важна личност православног Монарха. Он као хришћанин, идентитет добија у Цркви Крштењем и Причешћем, односно животом у евхаристијској заједници на чијем челу је Епископ. Своју личност остварује кроз црквени начин живота у породици и држави.

Монарх није помазаник „по крви“, него по милости Божијој. Ако је и постојала једна династија преко двесто година, као немањићка, то свакако није због, биолошки гледано, јаке крви, већ због светородности лозе. Светост је дело нетварних енергија Духа Светога које преображавају целокупну природу човекову и сву твар. Јер „сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца светлости“ (Јак. 1.17).

Исто тако, Монарх не заснива свој идентитет превасходно ни на основу закона једне државе. Закони јесу средства да Монарх иде преко њих и оствари своју личност служећи народу. Кад би они сами по себи били довољни, не би био ни потребан Монарх. Али да нису потребни не би ни Бог дао Мојсеју закон о цару (5. Мојс. 17.19,20). И у случају када закони не функционишу Монарх мора бити у стању да преусмери кормило државног живота. За ту највишу одговорност се и крунише православни Монарх, и из ње црпи сва права.

С друге стране, могућа су и нама су позната кроз историју одступања када се прекорачују права и Монарх поступа насилнички и хоће да наметне своју самовољу Цркви, да поступи противно вољи Божијој. У нашој историји то је лош пример краља Милана  који води братоубилачки рат против Бугарске. Међутим, може ли то бити довољан разлог за одбацивање Монархије као облика владавине? Свакако не! Поготово кад се има у виду какве све недостатке у себи носе остали системи власти а нарочито предности које су недостижне за један председнички или други систем.

Тако на пример, не може се помазати председник за један или евентуално два мандата или сви чланови парламента док је свакако у Монархији то оствариво и једино законито. Недостаци Монархије као система владања су израз људских слабости, и управо се због њих нарушава и црквени поредак. Као пример можемо навести појаву да су неки патријарси у Костантијнопољу били јеретици. Отуда се у Цркви никако не би смела ни мислено подржавати папска диктатура којом живи  римокатолицизам или анархија каквом одише протестантизам.

У историји, начело сагласја духовне и државне власти није увек било до краја испоштовано јер су поједини владари одступали од теорије симфоније, док су други настојали да се нарушена равнотежа поново успостави. Наравно у спасењу народа превасходну улогу има Црква, али је потребна и помоћ државе. На првом месту је увек Бог, а онда човек: „Господ Христос да буде у свему први“ (Кол. 1.18).

Васпитни основ Монархије
Улога Цркве у васпитном односу према начелницима власти јесте да васпитава Монарха и Челнике да буду слуге Божије, и да бране народ од зла и физичког насиља. Тако свештеници неће доћи у опасност да остављају свештеничку службу – која је виша од цркве – и да посежу за мачем. Свештеници уче православне хришћане о потреби духовног мача, који је Христос као „Усјекатељ грјесјем“ донео у свет да одстрани грех. Они васпитавају парохијане кроз унутарњи преображај и кроз саображавање савршеним људима – светитељима Божијим.

Светитељи су примером показали истиниту Човечност. А истинита Човечност, како је говорио Марко Миљанов, јесте бранити друге од себе, од сопственог егоизма. Јунаштво је готово увек везано за младост, искреност и правдољубивост и оно је први степен ка истинској Човечности. Чојство је други виши степен мудрости – одбрана других од себе – и оно је сваст о покајању и самоограничењу, што је израз зрелости духа. И један и други су предуслови највишем степену – Светости.

Чојство и јунаштво су ретки таленти који се дају у младићком добу, а испољавају се у савршеном виду као код Светог Григорија, Светог Димитрија, Светог Цара Лазара и других светих ратника, који зло побеђују без страсти и мржње. Узети мач у руку подразумева свест да треба мач примити. Свети Цар Лазар је Великомученик, јер је „боривши се дао крви“ на крају мученички пострадао.

Саможртвена љубав, односно мучеништво, одувек је од Цркве вреднована као највиши дар у остварењу иконичности Божије. Да би била сачувана иконичност једне личности и да би таленти били умножени поред личног подвига, одлучујућа улога припада Цркви која Духом Светим загрева срца верних и упућује их Прволику и Првоикони – Христу.

За остварење личности као што је Монарх, неопходне су молитве Цркве. О томе речито говори чин крунисања Монарха: Када изађу, Патријарх час тихо, час повишеним гласом над миром цара чита састављене молитве и моли и умилостивљује Бога за онога који треба да буде крунисан.

Молитве Цркве, а нарочито помињање Монарха у Светој Литургији, имају за циљ да му помогну да сачува образ Божији у себи и да својим хришћанским животом и понашањем буде добар пример повереном му народу, увек по мери дара Духа Светога. У том смислу, довољно су упечатљиве речи пророка Самуила Саулу, првом цару Израила: „И постаћеш други човек… и кад се окрете да иде од Самуила Бог му даде друго срце“ (1. Сам. 16.6-9).

Обнова Монархије
Однос Православља према политици данас никако не сме бити „позиција дуалистичког супротстављања два царства“. То би по речима Т.Горичеве „водило не само политичкој равнодушности него и политичком слепилу. Одатле до преступа против истине хришћанства није далеко. Тако су неки протестантски кругови разрадивши своју теорију о два царства, постали слуге хитлеровског режима јер су презирали сваку политику“.

Православни народи су кроз Цркву претпоставили небеску политику свакој другој политици (Филипљ. 3.20), дајући и конкретној земаљској власти преображенски смисао и хришћански израз који је своју пуноту нашао у начелу сагласја, представљеном у двоглавом орлу византијском. Тако кроз хиљадулетну историју Византије духовна и државна власт блиско сарађују, уз нагласак да благосиљање царске власти од стране Цркве јесте израи икономије (домостроја) Божије, да би се иста власт преобразила, задобивши кроз помазање Монарха благодат Цркве.

Црква није благосиљала и не благосиља царство земаљско као оно које ће бити паралелно Царству Божијем, него је благосиљала Монархију као облик владавине који је најсличнији, педагошки најприкладнији, јер тежи Царству Небеском. Црква је носилац свега божанског у свету и зато је прави Монарх увек онај који, као наш Свети Цар Лазар, позива у Царство Небеско, подсећајући народ на његово небеско призвање али не пасивно, дуалистички, оставивши отаџбину насилницима. То је активни и позитивни став Православља према државној власти – да се власт као појава овог века не презре него преобрази.

С друге стране, Монарх никако не сме пасти у стари пагански култ апсолутизовања своје личности него треба да прими звање слуге Божијег (Римљ. 13.4).

Први услов повратка Монархији јесте враћање Заборављеном царском достојанству, које се задобија у Крштењу, када се опредељујемо да ћемо бити житељи Царства Небеског, исповедајући Христа за Бога и Цара. Царско достојанство, које стиче сваки верник као учесник Христовог Царства, подразумева заснивање личности и начина живота и постојања на вери која је „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидивих“ (Јевр. 11.1). То је вера која дела, она „вера којом ништа није немогуће“ (Мат. 17.20).

Заснивање живота на вери значи прихватање Царства Небеског које долази у Светој Евхаристији, која је Живот као заједничење „не неки апстрактни живот већ предуслов земаљског живота“ (Х. Јанарас). Живети по вери значи и непрестано се супротстављати свим ограничењима и датостима које спутавају људску личност, било да она долазе од тоталитарне државе, било од економије, било од биолошке скучености огреховљене људске природе.

Хришћани не прихватају за прву и једину стварност реалност овог света него траже, попут богатог младића у Евангелију, да се одвоје од пролазности овог света и вечно и непролазно благо пронађу у долазећем Царству Господа Исуса Христа. Тако се обновом царског достојанства сваке личности у Цркви, Крштењем и Причешћем, стичу основи за обнову и оног другог по вредности – достојанства у свету. То значи да поред сталног подсећања на завет са Богом, на Небеско призвање, сви хришћани треба да се подсете да су царски народ и у државотворном смислу, тј. да имају обавезу да буду „спаситељи“ своје земаљске отаџбине.

И зато Срби треба да се сете да имају и државотворност као таленат дат од Бога. Небеско и земаљско је ту неодвојиво. Православно родољубље сједињује верност Богу и верност својим ближњима.

Имати династију значи имати велико духовно благо, које је (по речима Владике Данила Крстића) оваплоћено у племству нације, чему је предуслов повратак народа Богу, који ће својим поштењем држати трон“ уклониће се наша срамота међу народима и ми нећемо ићи ни лево ни десно него царским путем који води у Царство Небеско. Само тако, повратком евхаристијској истини Цркве, повратком царском достојанству народа Божијег – и у црквеном и државотворном смислу „може заблистати светла идеја о свештеном карактеру политике, пророчком карактеру науке, човекољубивом карактеру економије и мистичком карактеру породице“ (Х.Јанарас).

На тај начин ће се променити историјска реалност, обновити породица и Монархија, као заједнице које увиру у Цркву као сабрање верних. Наравно ово постоји као наш избор до краја садашњег века, а „у Царству Божијем нити ће се женити нити удавати, него ће сви бити као Ангели Божији“, нити ће се помазивати на царство, јер ће сви бити цареви, и тада ће „скупа бити цареви и ништи“.

У Цркви, на икони Царства Небеског, васпитавана иконичност верних омогућује им да својим животом после Литургије – у породици и у држави – Христом пројаве истину и одблесак пуноте стварности Будућег века. Да би се променила историјска реалност, да бисмо изашли из зачараног круга рационалистичких шема организације савремених друштва, које не уносе светлост и радост Царства Божијег у свет, потребно је вратити се на првом месту литургијском јединству верних одакле је једино могућ преображај целокупног живота.

Зато нам је најпре неопходно испунити максимални захтев који је поставио пред нас Господ Христос: „Иштите најприје Царство Небеско и правду његову и све ће вам се придодати“.

Дај, дакле, (Господе) слузи својему
срце разумно
да може судити добро и зло.
Јер ко може судити
народу твојему, тако великом.
(1. Цар. 3.9)

 

(Ова књига је дар православних Јелина (Грка) православној браћи Србима)

Ознаке: XIX и XX век, васпитни основ Монархије, Византија, дужности цара, идентитет Монарха, крунисање цара, Монархија, Нови Завет, Обнова Монархије, Смисао друштвеног живота у огледалу Цркве, Србија, Стари Завет, црква