То што председник доминира масовним медијима у Србији има, заправо, и својих предности: олакшава нам праћење његових реакција на све догађаје, домаће и стране подједнако. Ево, рецимо, извештај Европског парламента - у ком известилац Билчик и парламентарци оштро критикију Србију због недовојног нагажовања у решавању афера од Крушика до Телекома - био је добра прилика да видимо како председник реагује. И то детаљно.

Заправо, председникова реакција на хладан туш из Брисела неодољиво подсећа на 5 фаза туговања о којима се прича у круговима склоним популарној психологији. Овако то код Вучића, отприлике, изгледа.

Фаза 1 – Порицање

Још се није десило да из Брисела стигне неки извештај о томе како Србија баш никако не напредује у правцу ЕУ, а да председник на то не реагује занемарујући и форму и суштину извештаја. Памтите сигурно популарне флоскуле: “Ма, пустите ви то, него…”; “Никад чуо за…(унеси име афере или њеног актера)”; итд.

То се зове порицање. Одбијање да се прихвати реалност која је претешка за логичко процесуирање. Прва и инстинктивна реакција председника.

Фаза 2 – Бес

У другој фази на ред стижу “олош” и “битанге”. Председник не крије склоност емотивним наступима у јавности. Последњи пут реаговао је “ђоном” управо на извештај ЕП.

“Они су изгледа читали неки извештај из 2011, а не из 2021. године. Ми тестирамо више него 80 одсто држава ЕУ, а они нас осуђују! Ово је народу довољно да види каквим се огољеним лажима служе. Нећу да им дозволим да нападају наше лекаре јер су показали да су стручнији од њихових”, рекао је, између осталог, председник.

Онда је прешао на увреде.

“Што се Тање Фајон тиче, наша држава се бори против организованог криминала, али и против отимања имовине Јеврејима”, рекао је Вучић, понављајући таблоидну фразу према којој словеначка посланица ЕП отима имовину у својој домовини.

То је фаза беса. У бесу председник има тенденцију да каже и више него што је паметно, да најави откривање “комплетних идиота”, да завапи како не да поједине министе, и тако даље.

Фаза 3 – Преговарање

Након емотивних излива, председник се враћа рационалном приступу. То, наравно, не значи да налаже Влади и посланицима да реше реалне проблеме на које ЕУ указује – разобручени парламент, поменуте афере, шизофрену спољну политику – већ да испреговара колико може и направи козметичке промене које ће на папиру одговорити на примедбе.

Последњи пут када је то учинио родило се министарство којим руководи Гордана Чомић. Ефектно му је име, намена му је нејасна, а употребна вредност се, ово, баш показала. То је фаза преговарања. Заправо, на оригиналном енглеском “баргаининг”, више вуче на “цењкање”, “погађање око цене”. И више одговара ситуацији.

Фазе 4 и 5 – ово нећемно гледати

Прво иде депресија. Ово код председника нећете видети. Хиперактиван у спровођењу своје политичке агенде, малтене не прави паузе у јавном деловању. Је ли му то паметно? Ова фаза туговања требало би да представља управо то – паузу одређену да се прихвати нова реалност и међукорак ка прихватању.

Коначно, долази прихватање. Ни то још код председника нисмо видели. Да јесмо, Србија би другачије изгледала. Има оних који кажу да је та несклоност да се прихвати грешка, пораз или губитак и суштина његовог поличтичког деловања.

Извор: nova.rs

Ознаке: Александар Вучић, ЕУ, фазе туговања