Евроазијство је као појам и геополитички концепт настало у Русији, у трагању руских интелектуалаца током друге половине ХIX века за одговором где Русија заправо припада, па са тим у вези и како да се политички поставља и географски заокружује.

Војна победа Русије над Шведском у бици код Полтаве 1709. године увела је Русију у ред европских сила заинтересованих за судбину целог континентa. Tо је истовремено значило и да се руски интереси могу у значајнијом мери ширити ка западу, али и да се Русија сада мора спремати за времена великих дипломатских и оружаних сукоба са осталим европским силама.

Руски успех изазвао је подозрење Запада, што узрокује све чешћу сарадњу између западних сила и Отоманске царевине у циљу сузбијања ширења Русије. Руски однос према Западу зато постаје све сложенији.

Иако у самој Русији постоји низ мислилаца који „руско“ приказују као интегрални део „европског“, па тако, Николај Берђајев подвлачи да руска и западноевропска култура баштине заједничко наслеђе хеленизма и имају своје извориште у античкој, грчкој култури, а Јанов да је Русија затворена у „историјску замку из које се она не може извући самостално, без интелектуалне и политичке подршке светске заједнице“, евроазијство се после распада СССР-а шири и доживљава пуни замах.

рагање евроазијства за сопственим идентитетом и циљевима је трајало релативно дуго и обухвата целокупан период развоја руске геополитичке мисли.

Још Трубецки развија тезу о двојности цивилизација-европске и евроазијске, а Савицки, поистовећујући Евроазију са Русијом, огроман географски простор који обухвата Русија види као место укрштања руско-словенског, турско-татарског и уралско-алтајског становништва, што чини разлику у односу на западну цивилизацију.

Падом Цариграда „Москва је постала синоним Православља у поствизантијској ери“, често се у литератури може пронаћи како се означава и као „Трећи Рим“, што ју је предодредило за једну од кључних тачака у светском политичком систему. Својим географским положајем Русија је евроазијска земља, као што је у суштини била и Византија.

Иако се нигде није помињао као званичан, евроазијски геополитички концепт био је приметан у спољнополитичком наступу СССР-а. Практично, другачији приступ СССР није ни могао да има.

Атлантистичка геополитичка „анаконда“ протезала се од Јужне Кореје и Јапана на истоку, до Норвешке и Исланда на западу, претећи да у сваком смислу изолује совјетску државу. Тежња за пресецањем атлантистичке геополитичке линије била је видљива још током преговора у Техерану и Јалти, и Стаљиновим покушајима да обезбеди локацију за совјетску војну базу на Медитерану. У сличном контексту могу се посматрати и совјетска подршка Египту током Суецке кризе, Вијетнаму у рату против САД и интервенција у Авганистану (1979-1989).

Нови импулс овом концепту даје руски председник Владимир Путин, који 2011. године у ауторском чланку најављује формирање евроазијске уније. Нова евроазијска интеграција требало би да буде зидана на темељу царинске уније Русије, Белорусије и Казахстана, дуго припремане и коначно формално институционализоване 2011, на 3 основна стуба, које представљају: духовност, државност и демократија.

За Александра Дугина, свакако најзначајнијег теоретичара који је утицао на обнову евроазијске идеје, стварање евроазијске уније је свеобухватан посао, који ће трајати у будућности.

Према Дугину, полови новог мултиполарног света неће бити државе, већ „велики простори“, геополитичке и цивилизацијске целине које ће се формирати око појединих центара. Улога Русије је, разумљиво, да буде центар око којег ће се формирати један од „великих простора“.

Он би обухватао поред територије Русије још и  земље чланице Заједнице независних држава и поједине државе источне Европе, што би отприлике био простор који ће обухватити евроазијска унија. Дугин, међутим, још и указује да ће се „велики простори“ обједињавати у такозване континенталне појасеве, који ће представљати геоекономске целине.

Евроазијска унија би чинила један од стубова евроазијског континенталног појаса, у који би улазила још три „велика простора“: Кина, Индија и континентални ислам. Поред евроазијског, Дугин посматра још три „континентална појаса“: азијско-тихоокеански (са „великим просторима“ које представљају: Јапан, југоисточна Азија, Индокина, Аустралија и Нови Зеланд), евро-афрички (са „великим просторима“: Европском унијом, исламско-арапском Африком, суптропском (црном) Африком) и амерички (обухвата три „велика простора“: северноамерички, средњоамерички и јужноамерички).

Оваква хијерархија геополитичких целина „континентални појас – велики простор – регионалне целине – државе“ за Дугина је гарант глобалне стабилности. Евроазијски концепт нуди сувереним државама да уђу у „велике просторе“ наддржавне целине формиране на основу историјског, цивилизацијског и стратешког становишта. Дугин напомиње да је покушај очувања класичних држава осуђен на неуспех и да народи могу заштити сопствени идентитет и развијати сопствену културу само удруживањем у „велике просторе“.

 Међутим, он и упозорава на (нео)либерални садржај атлантизма који има управо супротну намеру, да применом стратегије такозваног melting pot-a, претапањем нација и друштава формира једно глобално друштво. По томе се евроазијство разликује од атлантизма.

Евроазијство подстиче такозвани многоструки систем аутономија, који ће гарантовати очување националних идентитета. И поред тога што ће државе као правно-политичке категорије нестати, евроазијци подвлаче да то ни у ком случају не треба да представља и крај народотворног процеса. Народи треба да наставе свој развојни пут, само сада у новим околностима.

Правно-политичке аутономне јединице биле би власне да одлучују о питањима из надлежности: грађанских и управних питања, привреде, социјалне политике, школства и здравства. Остале надлежности – стратешка безбедност, међународни односи изван оквира јединственог континенталног појаса, макроекономски проблеми, контрола стратешких ресурса и стратешких саобраћајница – биле би препуштене јединственом стратешком центру. Јединствени стратешки простор управља „великим простором“.

       Понуђени евроазијски концепт нема претензију да, попут атлантизма који се ослања на либерални капитализам, утврђује јединствени и пожељан економски модел за све аутономије у оквиру „великог простора“ или „континенталног појаса“. Економско устројство је изведено из историјских и културних аспеката једног народа, па је за евроазијце економија поље стваралаштва, слободног развоја, стваралачког трагања и мешања.

       Једино ограничење у економији везано је за стратешке области и постизање опште безбедности, што конкретно подразумева: контролу војноиндустријског комплекса, планирање развоја и одржавање главних саобраћајних коридора, контрола коришћења стратешких ресурса и успостављање енергетског система.

Према томе, евроазијски економски модел представљао би комбинацију слободног тржишног прилаза и контроле над стратешким областима. Александар Дугин предлаже и стварање јединствене резервне евроазијске валуте, чиме би се спречили негативни спољни утицаји на финансијски систем (и привредни систем у целини), али и подстицање развоја низа локалних средстава плаћања, чиме би се дао импулс развоју локалних економија на реалним основама и спречило стварање шпекулантског капитала.

       Евроазијско друштво би се темељило на вредностима традиционалних религија, а питање очувања сваког народа било би један од приоритета.

       Овакав Дугинов став произлази из посебног модела суживота вековима грађеног на простору Русије, што је и саставни део руског самодржавља. За разлику од центара атлантизма, Велике Британије и САД, у којима је народ формиран као Staatsnation, у Русији је тај процес текао нешто другачије и био ближи моделу Kulturnation-а.