Прочитај ми чланакМожда је нешто било труло у држави Данској, али у држави Србији је све труло, а ма баш све. Нема сегмента, области или аспекта власти и државног уређења које није позамашно пропало у вишегодишњем систематском уништавању од стране једног лудака и његовог крда халапљивог и незајажљивог полусвета. Само политички лешинари имају разлог за срећу што живе у развалини од државе Србије. Сви остали, обични и нормални људи, осећају гађење над призорима перманентног распадања, очај због свеопште пропасти и бес због индивидуалне немоћи да се пропадање заустави.
У таквој суморној атмосфери опозиционе странке суочене су са новим старим искушењем – изаћи или не на изборе који, заправо, и нису избори. Шта урадити у таквој ситуацији? Ни једна одлука не може и сигурно неће довести Србију до брзог и лаког оздрављења. Дуга и мучна борба је, чини се, неизбежна. Па, како се определити? Чиме се руководити у преломним тренуцима као што је овај?
Сетимо се како смо били задовољни успехом бојкота прошлих избора. Поремећени уништитељ Србије морао је да призна да му изборна ујдурма није успела. У том махнитом отимању политичке моћи су толико претерали да су и сопствени подвални пројекат лажне опозиције сами развалили. Чак је и поремећеном лудаку било мрско да се радује када је сазнао шта су идиоти направили. Само је поменуто крдо ђускало. Ретки од њих, који имају бар мало рационалности у себи, сагледали су сву извитопереност ситуације у којој су се нашли, па су ђускали невешто покушавајући да сакрију забринутост, а оставе утисак задовољства.
Знали су да су отишли предалеко, да више не стоје на чврстим темељима, и да су зато нестабилни. Остали лешинари, огрезли у проституцији и неотесаном отимању свега што се сија, глупо и искрено су се радовали новом грабежу који им наговештава убедљива победа на намештеним изборима. Опозициони свет је са згражавањем гледао тај муљ, а био је изузетно задовољан када је обзнањено да су избори пропали, тачније да је изборна подвала пропала, и да ће ускоро морати да буду нови избори. И биће нови избори, али какви.
Какви су изборни услови? Сви знамо – услови су још гори него што су били раније. Пропаганда је бесомучна, ретко кад прође дан, а да не морамо да слушамо и гледамо плакања и пренемагања, булажњења и нагваждања поремећеног уништитеља Србије. Ту су и оних неколико задриглих аналитичара који се утркују ко ће својим полтронским гроктањем више да се додвори лудаку. Ту је и џиберка која је увек спремна да одштуца нешто на тему херојства несаломивог концентрата људске врлине. Ту је и пар билмеза којима је упао ресор или нека област због које, ту и тамо, морају рукавом да обришу џем и изађу пред камере да нешто изрекну у славу великог и још већег највећег.
Сви они бесомучно загађују медијски простор и немају намеру се зауставе у томе. На другој страни, притисци на грађане Србије да гласају за њих је од прошлих избора нарастао. Људи се уцењују и прети им се као и раније, али је интензитет силеџијства већи. О осталим елементима изборних услова нема потребе ни размишљати. Пропаганда и притисци су толики да је недвосмислено јасно да предстојећи избори неће имати никакве везе са ичим што је својствено цивилизованом свету.
Дакле, опозиција треба да одлучи да ли ће да учествује у једој одвратној представи којом треба да се замаскира да се налазимо под окупацијом од стране лоповске банде. Ако буде учествовала, опозиција ће дати легитимитет тој окупацији и наредних неколико година неће имати право да очекује превремене изборе. Ако не учествује, опозиција ће бити ту где јесте – медијски слабо заступљена, па самим тим скоро невидљива за већи део нације, и финансијски исцрпљена, а што драматично утиче на могућност да се уопште бави политиком. Јасно је да одлука није лака и да, шта год да опозиција одлучи, неће бити добро.
Али, одлука мора да буде донета и то врло брзо. Опет се враћамо на питање чиме се руководити при доношењу одлуке у једном овако драматичном тренутку. Проблем не би био проблем да је решење лако. Искушење не би било искушење да се мукотрпна борба не подразумева.
Бојкотом претходних избора опозиција је стекла или вратила изгубљени кредибилитет. Принципијелност коју је опозиција манифестовала код многих грађана Србије родила је наду да је могуће бавити се политиком на чист и некористољубив начин. Обични људи, неуплетени у криминал и муљања, видели су у опозицији тада ону снагу која њих, поштене и неискварене, може да заступа. Зато је бојкотовање претходне изборне подвале подигло ентузијазам код грађана. Они су видели да има оних којима могу да дају поверење. Дошло је и до окупљања свих оних који су за поштовање цивилизацијских норми, што је додатно подигло ентузијазам јер се видело да је већинска Србија против овог олоша на власти. Ко зна колико година уназад опозиција није била толико јака као прошле године када је бојкотовала изборе.
Принципијелност је реинкарнирала опозицију, непринципијелност ће је уништити. Ако се опозиција определи за излазак на наредне изборе, постаће видљивија за Србију, финансијски ће ојачати, негде ће и доћи у прилику да спроводи у дело сопствену политику, али… Али, изгубиће кредибилитет. Опозиција више неће бити синоним за принципијелно непристајање на нецивилизованост. Опозиција ће, као и раније, опет бити само мање лоша опција, а временом ће је више лоша опција потпуно потиснути. Од ове опозиције, коју сада имамо, неће остати скоро ништа ако поклекне и одлучи да буде непринципијелна.
Треба се држати принципа, а не руководити се интересима. У томе је разлика између цивилизованости и простаклука. Зато – бојкот и наредних избора и свих избора који то нису и свега што окупаторска банда нуди као замену за нормалност и законитост. Активан, најактивнији бојкот је оно што треба и мора да се изабере кад су избори у питању. Протести, демонстрације, свеопшта грађанска побуна, ненасилни устанак… То мора да буде наш избор, а не лажни избори. Да ће бити лако – неће, никада није ни било и никада неће ни бити. Зато се то и зове жртвовање.
Слободан Првановић, научни саветник Института за физику
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 11, 2021
