Прочитај ми чланакПрича о помоћи међународне заједнице у обарању Александра Вучића са власти је стара вероватно колико и његова власт у Србији. Увек је било пуно речи о тој теми, али… Или та врста притиска не постоји, или је то контролисан притисак којим се ставља на знање да сви знају све о чему се овде ради.
Сећамо се сви како су америчке дипломате Метју Палмер и Ричард Гренел дочекане у Србији. Док је за једне то био наставак притиска на Србију, за други део то је био знак да се Вашингтон враћа на Балкан. Вучић је преживео и ту дипломатску офанзиву. Више се нико ни не сећа оног фијаска у Белој кући када су српски и косовски владари, малтене на хоклицама, седели наспрам тадашњег председника САД-а Доналда Трампа и потписивали некакав Споразум. Тај Споразум је остао мртво слово на папиру.
Нова америчка администрација кренула је мало агресивнијом дипломатијом на Западни Балкан од претходне. Нови изасланик за регион је Габријел Ескобар, а ускоро се очекује и долазак новог амбасадора САД-а у Београду – Кристофера Хила, једног од најискуснијих америчких дипломата и некадашњег сарадника Ричарда Холбрука.
Ескобар је већ имао „блиских сусрета“ у Босни и Херцеговини, чак и са Милорадом Додиком. Добро обавештени извори тврде да је управо Ескобар био тај који је пресекао чвор који је настао између Београда и Приштине по питању саобраћајних таблица.
Колико су санкције ефикасне?
Званични Вашингтон је недавно увео и санкције Звонку Веселиновићу и Милану Радоичићу, сигурно најближим сарадницима Александра Вучића када је у питању барем северни део Косова, а да не причамо о разним пословима са државним парама, или како је то дефинисано актом о санкцијама – вођама организоване криминалне групе.
Вучић се правда да их не познаје, КРИК објављује фотографије брата председника Србије Андреја управо са Веселиновићем, а народни посланици листом бране двојицу санкционисаних блиских сарадника Српске напредне странке. Реакције државе нема. Утисак је, да нема интернета и оно мало слободнијих медија, до грађана Србије вест о санкцијама не би ни стигла.
За то време, бројни медији најављују проширење листе са именима која ће потпасти под нове санкције. Два се најчешће помињу, брата и кума председника Србије – Андреја Вучића и Николе Петровића.
У међувремену се огласио и Европски парламент са усвојеном Резолуцијом којом се исказује забринутост и позива Србија да истражи извештаје о третману вијетнамских радника у фабрици Линглонг у Зрењанину, а и осуђује насиље „екстремистичких и хулиганских група“ против људи који су мирно протестовали на еколошким демонстрацијама протеклих седмица у Србији. Ова Резолуција није ни на који начин обавезујућа, али даје до знања да се Србија држи на оку.
Када се све ово узме у обзир, с правом се намеће питање да ли се полако затеже круг око Вучића и његове власти у Србији. Да се нешто дешава, дешава се, али тај интензитет свакако није онакав као што би неко желео. Много је разлога зашто то није тако. Можда и најбаналнији је тај што санкције више и нису тако ефикасно средство као што је то некада било. Чак и не у сфери испуњавања неког захтева, него од саме примене истих.
Неусаглашена спољна политика ЕУ и САД
Друга ствар је што САД и ЕУ одавно немају усаглашену спољну политику, као што је то био случај за време владавине Слободана Милошевића. Вучић је многе велике инфраструктурне послове, буквално, поделио разним страним фирмама – руским, кинеским, америчким, француским, а немачки капитал је све бројнији у Србији. На тај начин одржава блиске и релативно пријатељске односе, не само са тим фирмама, већ и државама.
Санкције над појединцима, изузев ако се не односе на стварно главне играче, немају ефекат какав би требало да имају.
Примера ради, ако САД има неке конкретне доказе против Андреја Вучића и стави га под санкције, то би имало много већи значај, јер би онда председник Србије имао проблем како да објасни да је његов брат обичан упосленик Ковнице новца, који једва склапа крај с крајем и отплаћује рату кредита за стан. То би уједно био знак да су Вучићу коначно окренута леђа.
Очигледно је да се нешто дешава. Поједини аналитичари сматрају да је свет много тога покушао с Вучићем и да није успео, и да је сада дошао тренутак када ће се увести мало грубља правила. Сигурно је да изабрани председник Србије, или било које друге државе која није у рату, тешко да може да се нађе под ударом санкција Вашингтона. То је јасно, исто као што је јасно ни да Брисел неће толико далеко да иде са државом која је и званично кандидат за чланство у ЕУ. Када је реч о ЕУ, сигурно је да, барем у догледно време, неће доћи до даљег потезања било каквих санкција против власти у Србији. То не значи да се у будућности, ипак, неће променити такав став, нарочито ако власт буде крала на предстојећим изборима.
Елем, Србија ће морати сама да се избори са својим проблемима. Тако, уосталом, и треба да буде. Међународна заједница, пре свега САД и ЕУ, неће задати онај коначни ударац као што га је својевремено Ангела Меркел задала Борису Тадићу и довела на власт СНС, али ће сигурно појединим акцијама бити каменчић у ципели председнику Србије. Грађани Србије су ти који морају да се суоче са Вучићем, без обзира на сву моћ и бруталност које се он не либи да покаже у сваком тренутку.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 26, 2021
