Прочитај ми чланак

Док се Надал спремао за финале, на родној Мајорци хиљаде славиле Новака (ФОТО)

0

Помешани мириси барута од велике битке и шампањца од силног славља, које је уследило после финала, и даље лебде изнад Мелбурна.

Помешана су и осећања, утисци, после најконтраверзнијег Аустралијан опена у његовој дугој историји, са горким укусом неправде и киселином политичких акција.

Али све је, коначно завршено, и црта може да се подвуче.

Рафаел Надал је из шестомесечне дивљине одсуства са највећих турнира, успео метеорском брзином да се врати на позорницу и засија пуним сјајем.

О Надалу смо рекли готово све, његовом успеху нема се шта приговорити, просто јер је био јединствен, редак, изборен ватром на терену, толико пута виђеним од њега у ове две трофејне деценије.

Оно што је остало и даље као отворено питање јесте понашање публике, коју као по правилу бије глас да је промотер тениске културе, а не би се рекло да је тако.

Биће да смо много више те праве, тениске културе, гледали на неким другим светским турнирима, па и овом нашем, крај Дорћола, где се противник не омета и где се не аплаудира после промашеног првог сервиса.

Громада гнева у грлу Данила Медведева је с правом ту, цео свет је могао да се увери у готово хистеричну нетрпељивост публике према руском асу, који је на све реаговао дечачки емотивно и незрело.

Новака су успели да отерају, а у Данилу су видели Новакову реплику и оно што су спремали за Ђоковића, сервирали су Медведеву.

Можда је зато Данил на крају и рекао да је „изгубио дечачке снове“.

Неопростив фут-фолт Аустралијанци, још један, поред оног кошмарног политичког. Нема ту ни трунке тениског џентлменства, ни класе.

Класа је оно што се догодило којих пола сата после церемоније, када су Роџер Федерер и Новак Ђоковић послали честитке Надалу на рекордном 21. слему.

Тако то раде прави шампиони. И када је најтеже, честита се и погледа у очи ривалу. То је спортски, витешки.

Шпанац је избио на челу у овом, како рекосмо, фотофинишу трке за тај невидљиви ГОАТ трофеј, који блиста сјајем свих трофеја заједно.

Али не задуго, надамо се. Због Новака, имамо право на то.

Јер у Мелбурну се у ове две недеље динамитом набијеним догађајима, који су претили да опасно ескалирају у нешто више, нежељено, далеко ван спортских оквира, дешавала и друга битка, она за правду, за слободу мишљења, за очување оног што нас и даље чини људима.

Право да имамо своје мишљење и да због тога не будемо осуђени.

Можда је Надал однео битку на тениском правоугаонику, и на томе му се мора честитати, али је Новак нехотице померио међе у аустралијском правосудном систему и узбуркао неку другу врсту емоција, а да му то није била намера.

Не заборавите, он је тенисер и само је хтео да игра тенис. Ништа више!

Забринула ме је помало и сумња коју сам осетио у речима тениске легенде каква је Џон Мекинро, када је рекао да се Надалу смеши и 22. титула, посебно ако Новак не буде играо ни на Ролан Гаросу.

Зашто Џоне, Новак не би играо на Гаросу, на Вимблдону, на УС Опену, каква су то дошла времена да здрав и прав човек не може да се такмичи због ствари које немају директне везе са тенисом?

И није да нас та сумња и даље не мори, док гледамо како се то медијско клатно у Паризу и Лондону шета са једне на другу страну, између две крајности, јер данас важи оно, а сутра или следеће недеље оно. Таман да нико не зна, да се нико не опусти, таман посла!

Ипак, једна сцена урезала ми се посебно у главу овог завршног јануарског викенда и признајем да ме је баш изненадила.

Док се Надал у Мелбурну спремао за финални окршај са Медведевим, у суботу, на његовој родној Мајорци, дешавао се протест његових сународника против ковид мера.

Локални медији су пренели да се окупило око 4.000 људи на улицама у Палми, а на великом камиону, који је ишао испред колоне људи, била је велика картонска силуета Новака Ђоковића!

Да, добро сте чули, не Рафаела Надала, већ Новака Ђоковића! На Мајорци!

И ако се питате, откуда та чудесна инверзија, да је Рафа у „Новаковом дворишту“ у Мелбурну, а Новак на прагу Надаловог дома на Балеарима, то је зато што је, како су навели, Ђоковић схваћен тамо као симбол отпора и одбране слободе мишљења.

Прелистајте Твитер, наћићете у протеклих месец дана доста огорчених коментара Шпанаца на рачун изостанка подршке Ђоковићу баш од стране Надала.

Рафа је дакле однео победу тамо где Новаку нису дали да игра, али је Новак однео победу у гостима, на Рафином терену, на ком није ни планирао да се појави! Чудна су ово времена, заиста.

Без да улазимо у оправданост свега, интересантно је само по себи социолошки, али и симболично видети ту картонску силуету Ђоковића, просто јер сви и даље страхујемо од тога да би она од сада могла бити присутна и на Ролан Гаросу и На Вимблдону и на УС Опену, ако Новак ни тамо не буде могао, због својих ставова, да игра.

Јер нико, ама баш нико још не зна шта ће Новак одлучити и какве ће све препреке бити пред њим у наставку сезоне.

Није лепо када га колумнисти западних медија и даље ударају врхом копачке по цеваницама, или када дан после финала, у једном медију у Аустралији напишу овако токсичне редове:

„Овог пута броја један није било нигде на видику. Никог није ни брига: консензус у тенису је да је Ђоковић опасан анти-ваксер који заслужује статус да буде одбачен“.

Никог није брига? Стварно?

Срећом па тај “консензус” заиста не деле они истински представници тениса, попут Надаловог земљака Алекса Корече, који срећан због победе Рафе не пропушта и да поручи, “Новаче, радујемо ти се и с нетрпљењем очекујемо на наредним турнирима”.

Није у реду ни кад ти “објективни”, мејнстрим западни медији поткаче и Данила Медведева, за ког рецимо у ЛА Тајмсу констатују да има „ђаволски темперамент“, да је „руска машина за лоптице“, „тениска верзија интернет трола“ и да „не бисте желели да вам дете копира његове гестове“. Додао бих, не бисте желели ни поједине Надалове, зар не, али то аутор не помиње нигде.

Проблем је што се стално гледа из једне старе, искривљење медијске призме. Где су једни увек добри и исправни, а другима се лепе савршено испланиране етикете негативаца.

Хајде да удахнемо дубоко и резимирамо: аустралијска олуја је прошла, да видимо шта нам следи.

Неће бити да ће све остати на Новаку од картона. То после свега не би имало смисла.

Морамо га и даље гледати како ради оно у чему је одувек био најбољи, у игрању тениса. Морамо га гледати у тениским аренама, од Њујорка до Мелбурна.

Његова шампионска инсталација, далеко је јача и већа од свих смицалица, са којима се стално сусреће.

И Надал има на уму, неће сваки пут бити среће из Мелбурна.

Новак је био неких 15.405 километара далеко у Београду, и Рафа је био миран.

Мораће да дође једнако спреман и у Париз, где је сада Новакова застава на јарболу.

Тако би било најправедније, најспортскије. Да се тамо погледају очи у очи.

Да овог пута политичари и њихова правила, остану за само за парламенте.

Далеко од тениских арена.

Извор: B92

Ознаке: , , ,