Прочитај ми чланакПредседница сам Управног одбора Фонда за хуманитарно право Косово, оснивачица Фонда за хуманитарно право и чланица Управног одбора УН Фонда за жртве тортуре.
Осим тога, водитељка сам заједничког тима истраживача ФХП и ФХП Косово који раде на документовању жртава рата на Косову. Затим, тима ФХП-а који пописује погинуле војнике, полицајце и добровољце Србије и Црне Горе у ратовима у Хрватској и у БиХ, као и тима који пописује српске цивилне и војне жртве, држављане Хрватске.
Данас постоје два Фонда за хуманитарно право. ФХП Косово је од 1995. до 2010. функционисао као канцеларија ФХП-а на Косову. Сада има директора Бекима Блакаја, који је седам година радио као истраживач ратних злочина на Косову. Двадесет година од оснивања и ФХП је добио нову директорку, Сандру Орловић која је пет година била моја заменица и координаторка пројекта Косовска књига памћења.
Нови менаџемент, и једног и другог Фонда, дели исту базу података коју смо стварали заједно. Та база, осим обимне грађе о ратним злочинима на Косову, садржи и релевантну документацију о ратним злочинима у ратовима у Хрватској и БиХ. У креирању новог програма, обе организације имају јаку подршку и у јавној архиви Хашког трибунала, што ме додатно уверава да имају будућност, да ће „преживети“ свог аутора.
Мени преостаје да се посветим незавршеним пословима из прошлости. Један од тих важних задатака започела сам у октобру 1991. када су владини медији у Србији и Хрватској, у својим извештајима о убијеним или погинулим људима, престали да наводе њихова имена него су започели да се такмиче у објављивању бројки страдалих „усташа“, „четника“ и „југовојске“.
До 8. фебруара 1992. у Пионирском парку поред зграде Председништва Србије, сваке вечери, од 8.30 па до 9.00 сати, нас тридесетак је изражавало подршку дезертерима рата, „паљењем свећа“. Сваке друге, треће вечери ја сам читала имена људи који су били убијени или погинули у том времену, на територији Хрватске, независно од њихове националне припадности.
У новембру 1991. сазнала сам за самоубиство Мирослава Миленковића, резервисте из Горњег Милановца. Први пут, након изговореног имена, застала сам а онда наставила са његовом животном причом: „Рођен 1951. године, грађевински радник, отац двоје деце, мобилисан 19. септембра 1991. убио се 20. септембра 1991. на сточној пијаци у Шиду, између две групе резервиста.
Првих, који су пушке оставили, и других, који су узели пушке да крену пут Товарника, на фронт.“ Требало ми је пуно времена да разумем како су имена кључ у суочавању с прошлошћу, изградњи солидарности и нове културе сећања. Отуда, вишегодишње истраживање ФХП и ФХП Косова, узимањем изјава од чланова породица и сведока, прикупљањем фотографија, извештаја, судске документације и других извора који садрже податке о људима који су изгубили живот на Косову у периоду од 1. јануара 1998. до краја децембра 2000.
Породице жртава, како на Косову тако и у Србији, прихватиле су Косовску књигу памћења као веродостојну животну причу о 2.050 људи који су изгубили животе у 1998. То је највеће признање које смо ја и оба Фонда икада добили. Због њиховог поверења, имам моралну и професионалну обавезу да завршим тај посао. План је да са тимом истраживача на Косову и у Србији проверим прикупљену грађу и завршим писање текста о 11.881 жртви рата на Косову.
Затим је ту и попис 1.678 држављана Србије и Црне Горе који су изгубили животе у рату у Хрватској и БиХ. Поврх тога, ту је и документовање жртава рата у Хрватској, у сарадњи са загребачком Documentom.
Са пописом цивила и војника који су изгубили живот у ратовима деведесетих, идеја о РЕКОМ-у постаје неизбежна стварност која се супротставља фризираној статистици, преувеличавању, минимизирању, порицању и злоупотребама жртава. То је мој други задатак, неодвојив од првог. Именовање личних изасланика председника Хрватске, Црне Горе и Македоније у Регионалну експертску групу за РЕКОМ, су политички добре одлуке какве очекујем и од председника Србије и Словеније, председнице Косова и Председништва БиХ. Само они могу да осигурају да иза РЕКОМ-а и жртава стану државе.
И данас ме мучи однос Србије према Муслиманима који су за време рата у БиХ радили у грађевинским фирмама у Београду. Морала сам да преклињем Управу граничне полиције Србије и Биро Републике Српске да дозволе тим људима да обиђу своје породице у Јањи, а да потом могу да се врате у Београд где су радили. Вређање на граници, називање Турцима, балијама, приморавање да сатима стоје у ћошку контејнера или на хладноћи, застрашивање аркановцима и шешељевцима био је део уобичајеног полицијског репертоара према Муслиманима који су „патриоти“ касније примењивали према Албанцима. Заједничко полазиште таквог односа било је да су Муслимани и Албанци мање вредни од Срба.
Када је почело НАТО бомбардовање сви смо се показали у правом светлу. Прва два, три дана људи су се плашили мрака на улицама, а када је власт укључила струју, не и на Косову, многи су из кафића посматрали авионе. Косово је било далеко. Никога се није тицало што војска и полиција Србије протерују Албанце из села и градова, што убијају цивиле, што им пале куће и пљачку имовину. Сви су Албанци третирани као терористи.
И бебе, и старци. Ја сам 27. марта 1999. кренула на Косово да видим шта се догађа са Албанцима запосленим у канцеларији Фонда ХП. Имала сам среће да на улици нађем таксисту који је пристао да ме вози у Приштину. Стигла сам и видела колоне из својих домова истераних људи који су ишли према железничкој станици.
После два проведена дана, са троје тамошњих сарадника Албанаца, кренусмо назад за Београд. Скривала сам да се због њих ужасно плашим контрола на пунктовима. У Гњилану нас је зауставила војна контрола. Морали смо сви да изађемо из аутомобила и предамо лична документа. Млади војник је с неверицом гледао имена на личним картама. Официр који је преузео документа зачуђено је питао ко смо и куда идемо. На моја објашњења да смо хуманитарна организација и да је тренутак да помогнемо једни другима, почео је да се осврће… Журно ми је вратио сва документа, изговоривши само две речи: „Срећан пут!“. Све до Београда смо се освртали да видимо да ли нас неко прати.
У Београду су интелектуалци потписивали протестно писмо међународној заједници тражећи да престане с бомбардовањем Србије и Црне Горе. Писмо, чији је аутор била Соња Лихт, у то време председница Соросове фондације у Србији, нисмо потписали Филип Давид, Иван Чоловић и ја. Сматрали смо да је Милошевић права адреса за такво писмо. За време НАТО бомбардовања, цела Србија се окупила око Милошевића против Америке, НАТО и Европе.
У односу на невладине организације, тајне службе су се бавиле истраживачем Human rights Watch-а, немачким студентом кога су на граници са Хрватском претукли, аустралијанским новинарима које су сумњичили за шпијунажу и ФХП. Од дежурних у београдској канцеларији тражили су да ми не говоре да посећују просторије наше организације. Објављивање хашке оптужнице против Слободана Милошевића, 22. маја 1999. разбеснело је генерале војске и полиције, и тајне службе. После проглашења „победе“, када су ретки медији попут ДАНАС-а почели да пишу о злочинима на Косову, на мети су били сви за које су безбедњаци сумњали да ће нешто рећи.
За разлику од страха који сам осећала осамдесетих година, за време НАТО бомбардовања нисам се плашила тајних служби. Тај стари, ледени страх осетим увек кад год се сетим хапшења Данила Удовичког 1972, ноћног упада најмање 20 полицајаца у кућу у којој смо заједно становали. Или другог хапшења Лазара Стојановића, 1984. када су ми одузели Јавно мњење, Јиргена Хабермаса, као књигу са непријатељским садржајем.
С тим искуством, сусрет са безбедњацима у време НАТО бомбардовања нешто је потпуно другачији. Догодио се 22. маја 1999. на дан објављивања оптужнице против Слободана Милошевића. Из Приштине сам колима путовала за Призрен. Возио ме је пријатељ моје сараднице, Србин, пилот који се огорчен због рата управо вратио из неке далеке земље. То што нисмо кренули преко Брезовице, која је била под контролом снага ВЈ/МУП, него путем преко Дуља, био је доказ за полицију на пункту да нисмо на „правој страни“. Уследио је претрес аутомобила, одузимање „непријатељског материјала“ да би нас потом предали Државној безбедности, која се скривала у приватној кући у Урошевцу. Испитивање је трајало сатима. Јадном пилоту су претили да ће га убити као и „сваког ко зна енглески“ . Мене су „обрађивала“ двојица. Ј
едан се представљао као позитивац, а други је урлао, стајао ми изнад главе, претио да ћу бити оптужена за шпијунажу, да ће ме убити па објавити како ме је отела ОВК… А онда сам ја , у једном даху, почела да ређам злочине и пљачке о којима сам знала. „Убили сте Фехмију Аганија“, рекла сам, „убили сте Бајрама Келмендија и његове синове, убијате сељаке, жене и децу“… Ређала сам повишеним тоном одлучна да не станем, по цену да пуцају. Безбедњак који се претходно драо на мене – ћутао је и, чинило ми се, као да се смањио. А онда је „главном“ зазвонио телефон. Устао је и безличним гласом ми саопштио да је у Београду одлучено да ме пусте. У септембру 1999. приликом посете српским затвореницима у затвору у Приштини, Александар Младеновић, родом из Урошевца, открио ми је да су у граду сви знали да ме је ДБ саслушавала због „шпијунаже“.
Хашки трибунал нам је одузео могућност да заборавимо прошлост. Наслеђе Хашког трибунала је веће и значајније од повремених грешака и пресуда без правног објашњења. Он нам свакодневно открива лица ратних злочинаца које скривају домаћи судови. Будућим генерацијама оставља на увид пресуде и чињенице о неделима.
Није успео да придобије или примора државе у региону да суде својим генералима. Чак и када се то деси, симболичку казну прате протести и величање „хероја“. Највише је суђења директним починиоцима који више не крију да им је било допуштено да убијају цивиле с друге стране. У том смислу, она употпуњују слику о томе шта се десило, како и због чега.
Суђење припадницима Шкорпиона, јединици Државне безбедности Србије, за ликвидацију шест заробљених Муслимана из Сребренице, у јулу 1995. није се процесно разликовало од других суђења пред судом за ратне злочине у Србији. На крају, суд их је прогласио криминалном групом, а за жртве је установио је да нема доказа да су Муслимани из Сребренице. Срам и бламажу је ублажила јавна реакција грађана Србије, који су први пут стали на страну жртава.
Одлучио је видео снимак ликвидације заробљеника из Сребренице. Људи су видели лица жртава, младих дечака, који су ћутке чекали свој метак, и лица оних који су пуцали и после двадесетог метка. Нико није пљувао по припаднику Шкорпиона који ми је данима у јулу 2002, скривајући се у мом стану, причао о свом ратном путу и учешћу јединице у ликвидацији сребреничких Муслимана.Тај сведок, као и припадник Шкорпиона који ми је предао видео снимак, живе ван Србије, с новим идентитетом. Не због страха од обичних људи него због могуће освете припадника некадашње Државне безбедности Србије.
Добила сам пуно признања, пре свега међународних. У Њујорку је управо изашла књига Правда у свету, посвећена тачно стотини људи заслужних за правду у свету. Медју именима попут Дезмонда Тутуа, Луиз Арбур, Ричарда Голдстона… налази се и моје. Радује ме и награда опћине Ловас, која је признање доделила и судији Оливери Анђелковић, која је у Београду судила и пресудила за злочине у овом селу. То је први пут да један судија из Србије добија награду из Хрватске. Time ме је два пута прогласио херојем Европе. И данас се због тога осећам помало нелагодно. Никада себе нисам доживљавала као хероја.
(Данас)
