Прочитај ми чланакПетог октобра 2000. године пропуштена је прилика да из јавног живота буду искључени државни и партијски функционери из бивше власти, који су кршили људска права. Закон о лустрацији, донет 2003. године, никад није примењен. Последице су очигледне - на власт су се вратили симболи мрачне прошлости која траје. За спас државе и народа неопходно је, после ослобођења од диктатуре Александра Вучића, спровести потпуну чистку. Осим утврђивања кривичне одговорности и изрицања примерених казни за криминал и корупцију, неопходно је извршити лустрацију над свим вршиоцима јавних функција, политичарима, судијама и тужиоцима, припадницима безбедносних служби, новинарима и осталим појединцима и осталих појединаца који су злоупотребљавали позиције у власти.
Драган Ј. Вучићевић, власник и главни уредник дневног листа Информер, недавно је нападнут на улазу у своју редакцију. Жена, револтирана објављивањем интервјуа са осуђеним силоватељем, ударила је Вучићевића у ногу. Тај инцидент је подсетио на петооктобарско пребијање Драгољуба Милановића и Милорада Комракова, водећих људи РТС-а у време Слободана Милошевића. Такође, напад на Вучићевића је најавио могућност да се у пракси остваре претње социолога Јове Бакића, који је тврдио да „ћемо јурити напредњаке по улицама“.
Уз разумевање за гнев, нема оправдања за напад на новинаре, ма какви и чији били. Ко данас удари Вучићевића, сутра ће напасти и неког човека. За Вучићевића и све њему сличне напредњачке марионете боље би било да се суоче с лустрацијом, него са насиљем. И за нормалне грађане било би боље да Србија, кроз лустрациону катарзу, постане правна држава. Боље чистка, него мотка.
Игром случаја, у коме има много симболике, Д.Ј. Вучићевић је личним примером показао како у пракси изгледа једна од варијанти тумачења процеса лустрације у старој Грчкој и Риму. Чишћење појединца или заједнице („луструм“) у тим културама спроводило се на више начина. Најчешће је било довољно поливање водом или крвљу. Тежи случајеви загађења решавали су се протеривањем из града. Да би прочистили цело друштво, због неке колективне кривице, Римљани су целе заједнице депортовали на острво Губис, где су морали да проведу минимум пет година у изолацији.
Српски кандидати за лустрацију не морају да брину за примену грчко-римских метода. У Србији нема довољно острва за њихов смештај, а није било ни политичке воље да их стигне заслужена казна.
Прва права прилика за чистку пропуштена је петог октобра 2000. године, кад су „револуционари“ одлучили да се задовоље рекетирањем појединаца из свргнуте власти. Преко ноћи су заборављена обећања да ће бити забрањен рад Социјалистичкој партији Србије, Југословенској левици и Српској радикалној странци. Ниједан истакнутији функционер тих партија није био изложен кривичном прогону, а камоли лустрацији. Пропао је покушај и наплате пореза на екстрапрофит, којим су Милошевићеви тајкуни стекли енормно богатству у коме до данас некажњено уживају.
Зоран Ђинђић је лустрацију политичких противника спроводио неформалним средствима. Иницирао је истрагу против Милошевића која је завршена оптужбом да је „прекорачио границе свог службеног овлашћења издавао незаконите налоге, у супротности са законским и уставним овлашћењима председника Србије и председника СР Југославије“. То је било довољно да Милошевић буде ухапшен и притворен, како би се три месеца касније лакше транспротовао у Хаг.
Мира Марковић је оптужена да је подстрекивала Живку Кнежевић, генералну секретарку Владе Србије, да подстакне Милоша Лончара, директора ДИПОС-а, да Илони Пешић, дадиљи Мирног унука Марка Милошевића, додели стан од 47 квадрата у Пожаревцу, који је она касније откупила за 162.000 динара. Од свег зла, које је изазвао брачни пар Милошевић-Марковић, суд се бавио злоупотребом службеног полажаја и трговином утицајем. Кроз то време, Ђинђић је профитабилно сарађивао Милутином Мркоњићем, Браниславом Ивковићем, Ивицом Дачићем, Милорадом Вучелићем, Драганом Томићем и осталим пожутелим слобистима.
Истовремено, Ђинђић је све милијардерске конвертибилне грехове опростио Мирославу Мишковићу, Милану Беку, Богољубу Карићу и другим екстрапрофитерима. „Први демократски премијер“ на још бруталнији начин је лустрирао Војислава Шешеља.
Ђинђић се није ни потрудио да црвеног војводу процесуира због шверца нафте преко радикалске фирме „Велика корпорација“, већ је замолио Карлу дел Понте да Шешеља одведе у Хаг и да га не враћа у Србију. Ђинђић је прогонио неподобне политички противнике, с подобнима је склапао нагодбе, као и с тајкунима. То је петооктобарску револуцију претворило у обичан пуч, којим је једна злочиначка група сменила другу на власти, а да се није променио систем у чијим темељима су криминал и корупција.
Три месеца после убиства Ђинђића, његов наследник на премијерској функцији Зоран Живковић прогурао је Закон о лустрацији у Народној скупштини. На предлог Грађанског савеза 11. јуна 2003. године усвојен је Закон о одговорности за кршење људских права, који је орочен на десет година. Закон је предвиђао проверу свих функционера да ли су кршили људска права током вршења јавних функција почев од 23. марта 1976. године, јер је тог дана СФРЈ ратификовала Међународни пакт о грађанским и политичким правима. Као и у другим источноевропским државама, које су изашле из тоталитаристичког периода, лустрација је и у Србији требало да санкционише све појединце који су кршили људска права, а да за то нису кривично одговарали због застарелости или било којег другог разлога.
Међутим, Закон је склепан тако да не може бити примењиван у пракси.
Закон је предвиђао формирање Комисије за испитивање одговорности за кршење људских права, коју би именовала Народна скупштина. Комисија је требало да проверава биографије бивших функционера увидом у досијеа Безбедносно информативне агенције, Министарства унутрашњих послова, судске архиве и друге званичне списе. После анализе, Комисија је имала обавезу да политичаре, за које је утврђено да су кршили људска права, обавести о својим открићима и да им препоручи да се не кандидују на изборима. Ако би они ипак одлучили да се кандидују, Комисија би извештај о њима објавила у Службеном гласнику како би јавност сазнала за њихова злодела. Другим речима, Закон је одредио претњу бруком као једину санкцију. Ако би, и после раскринкавања, они били изабрани за неку политичку, тужилачку, судијску или било какву јавну функцију, сматрало би се да су „очишћени“, да су им опроштени сви грехови.
Ни такав Закон, благ да не може бити блажи, није могао да се примењује пре него што се усвоји закон о отварању досијеа, што није урађено до данас. Осим тога, сами предлагачи Закона истицали су да, чак и кад би им био омогућен увид у досијеа БИА, не би успели да открију праву истину о функционерима за које се сумњало да су кршили људска права.
После смене власти, појединци из врха ДОС-а су покушали да, супротно законима, искористе архиве БИА за прогон противника. У архивама су затекли дупле досијее. У званичним, регуларним досијеима готово да није било ничега осим генералија. Извештаји оперативаца и остали значајан садржај налазио се у досијеима под шифрама.
– Сви истакнути политичари имали су бар два досијеа. Један се водио под именом и презименом онога чији је, и у тим досијеима ми не очекујемо да ће се ишта наћи осим неких биографских података или неких психолошких процена. Међутим, постоје и парни досијеи који су под шифрама. Међу познатијим шифрама је, рецимо, „Сократ“, то је шифра за досије Горана Свилановића, или „Мекдоналдс“, не бих поменуо чија је то шифра, или „Славица“ за једног истакнутог опозиционог активисту, „Студент“ рецимо, и у тим досијеима се не помињу имена. Шифровник се налази у једном делу БИА и управо идеја закона о отварању досијеа јесте да се све то, заједно са шифрарником, измести из БИА и да затим независна комисија крене да дешифрује досијее – рекао је тада Иван Андрић, посланик из ГСС, који је у Скупштини предлагао Закон о лустрацији.
Представници ДОС-ове власти тврдили су да Закон доносе под притиском Европске уније, како би задовољили један од услова у процесу придруживања. Изабрали су мађарски модел „меке освете“, који је служио да се нова власт јавности представи као заштита права грађана, а да, заправо, не буде кажњен нико из бивше владајуће гарнитуре ко је кршио људска права. Није било снаге и политичке воље да се примени чехословачки модел из 1991. године.
Федерална скупштина Чехословачке је усвојила тзв. Закон 451, који је важио пет година, а примењиван је само у Републици Чешкој, не и у Словачкој. Отворени су сви полицијски досијеи, што је омогућило лустрацију комунистичких функционера који су кршили људска права, прогонили политичке противнике и „стављали партију изнад закона“, како је дефинисано у Закону 541.
У државама насталим после распада СФРЈ то није било могуће. Уз Србију, само је Македонија донела закон о лустрацији, који је изазвао исти ефекат, раван нули.
Српски Закон о лустрацији, зачет у греху представника свих странака које су се смењивале на власти, унапред је био осуђен на пропаст. Мртворођенче је дефинитивно сахрањено 11. јуна 2013. године, кад му је званично истекао рок трајања, а да по њему није покренут ниједан судски поступак.
Демократска опозиција Србије је 2000. године обећавала кривични прогон свих функционера црно-црвене коалиције, који су се огрешили о закон. Обећавано је одузимање незаконито стечене имовине и, наравно, лустрација политичара на свим нивоима власти, директора јавних предузећа, тужилаца и судија, полицајаца и новинара, који су кршили људска права и суспендовали демократске слободе.
Кад је дошао на власт, ДОС је заборавио обећања. Исти процес прошла је Српска напредна странка. Уз патриотске популистичке пароле о одбрани Косова и Метохије, Томислав Николић и Александар Вучић су се заклињали да ће „жуте лопове стрпати у затвор и држави вратити све што су украли“. Кад су доведени на власт, Николић и Вучић су „жуте лопове“ узели за партнере у свом картелу.
Петооктобарско пропуштање прилике да се очисте политичка и јавна сцена створило је услове да Србија данас буде оваква, окупирана и опљачкана, да на власти буду манекени мрачне прошлости. Као што су лидери ДОС-а пре 22 године најављивали забрану рада СПС-а, СРС-а и ЈУЛ-а, тако и данас сви нормални људи сматрају да Србију треба очистити од СНС-а, СПС-а, СРС-а и сличних криминогених штеточинских организација.
– Људи у Србији су 30 година таоци оних који су државу гурали у ратове, санкције, материјално је опљачкали и духовно уништили. Потребно је да се, по смени ове власти, покрене предлог да се забрани рад СНС, СРС и СПС због свега што су чинили последњих 30 година. Та ће забрана имати за правну последицу да се забрани приступ јавној власти на основу лустрације свих лидера ових странака доживотно. Морамо креирати механизме који ће омогућити да се држава трајно отргне из загрљаја мафије. Неопходно је прекинути континуитет Службе државне безбедности, која је мењала називе, али је остала искључиво политичка полиција – рекла је Владимир Гајић, шеф правног тима Народне странке, у пролеће 2019. године.
Гајић је и недавно поновио став о неопходности забране рада тих странака.
– СНС је формално нова странка која има де факто континуитет са СРС, а чији су функционери огрезили у криминалу, за шта ће морати да се воде кривични поступци. Неки од лидера тих странака или припадници највишег врха су осуђивани у Србији или пред Трибуналом у Хагу, оптуживани су због убистава или покушаја убистава новинара и политичких противника у Србији. Ова власт је и директно угрозила територијални интегритет Србије потписом на Бриселски споразум који је противуставан. Неопходно је да се промени власт и да се створе услови да овлашћени предлагачи могу да прикупе грађу и документацију с којом би изашли пред Уставни суд. Немам никакве сумње да би суд у једном фер поступку закључио да је рад ових политичких странака у највећој мери био у супротности са Законом о политичким странкама, који забрањује насилно рушење уставног поретка, нарушавање територијалне целокупности Републике Србије, кршење зајамчених људских или мањинских права или изазивање и подстицање расне, националне или верске мржње. Потребно је забранити те странке, лустрација није довољна. Мислим да је сада за то касно, а поготово није делотворно, јер лустрација има политичку димензију, она је усмерене против оних који су се огрешили о људска права. Нама је потребно да спроведемо реваншизам, а до тога може да дође само у законом регулисаном поступку, у складу са Закоником о кривичном поступку и неким пратећим законима, као што је Закон о одузимању имовине стечене кривичним делом – тврди Владимир Гајић.
За разлику од Гајића и осталих функционере Народне странке, који сматрају да је лустрација „млака и превазиђена“, лидери других опозиционих странака избегавају да користе термин „реваншизам“, није политички коректно претити осветом криминалцима из напредњачког картела.
У Демократстој странци тврде да је закон о лустрацији неопходан, али да мора бити усклађен с прописима Европске уније, исте ове Европске уније која не предузима ништа да би грађанима Србије помогла да се ослободе диктатуре Александра Вучића.
Странка слободе и правде Драгана Ђиласа у свом „Плану за дан после“ обећава да ће покренути процес лустрације после смене СНС-а с власти. Колико то обећање вреди видело се дан после априлских избора, кад је Ђилас прогласио Вучића за легитимно изабраног председника свих грађана, занемарујући крађу и куповину гласова, физичко насиље и медијску тортуру, као и све остале елементе напредњачке диктатуре. По томе судећи, Ђиласов „план за други дан после“ свешће се на колаборацију или коалицију са Вучићевим картелом. На то упућује и понашање представника Покрета слободних грађана, актуелних савезника Ђиласове ССП, који су пред јунске изборе 2020. године представили свој предлог будућег закона о лустрацији, који од тада не помињу.
Законом, који је представио Сергеј Трифуновић, тадашњи председник ПСГ-а, уређен је поступак утврђивања одговорности због кршења људских, грађанских и политичких права у вршењу јавне функције, дужности и професионалног задатка, самовољно или по наређењу претпостављеног лица или надлежног органа.
Поступак лустрације би се водио против извршилаца неког кривичног или другог кажњивог дела за које се гони по службеној дужности, а за које је наступила застарелост. На удару закона би се нашао извршилац, подстрекач, саучесник, помагач, организатор злочиначког удружења или било које лице које није спречило извршење кривичног или другог кажњивог дела.
Поступку лустрације били би изложени кандидати за вршење функција председника Републике, посланика Народне или покрајинске скупштине, председника и члана републичке владе и покрајинског извршног већа, градоначелника, свих руководећих радника у скупштинским службама, у министарствима и државним органима. Истрага би се вршила над кандидатима за председнике и судије свих судова и тужилаштава, као и над свим функционерима и овлашћеним лицима у радном односу у Безбедносно информативној агенцији и војним обавештајним службама и свим директорима и руководећим радницима у свим заводским установама за извршење кривичних санкција.
Такође, провера би била извршена и за кандидате на функције председника и члана савета универзитета, ректора универзитета и декана факултета, директора и члана управног одбора сваког јавног предузећа, директоре и уреднике у медијима, гувернера Народне банке и члана Савета гувернера, начелника генералштаба, као и за амбасадора или конзула.
Поступак лустрације могао би да се спроведе на основу захтева било ког физичког лица, држављанина Републике Србије, које има правни интерес. Предлог закона предвиђа да се поступак лустрације води пред Комисијом за лустрацију, посебним одељењем за лустрацију месно надлежног вишег суда, а у њему учествује Омбудсман. Комисија би имала 15 чланова, међу којима су судије Врховног касационог суда, заменици Републичког јавног тужиоца, професори Правног факултета и истакнути научни радници правне струке са најмање 25 година радног искуства, као и по два правника из владајуће и опозиционе посланичке групе. Лица која су оглашена као одговорна за кршење људских, грађанских и политичких права Комисија изриче меру забране вршења јавних функција, послова и радних задатака у трајању од пет до 25 година.
У поређењу с последицама злочина које су извршили припадници актуелне и бивших власти, овај предлог закона изгледа сувише бледо и меко. Међутим, засад је то једини конкретан предлог за лустрацију. Други, много озбиљнији, проблем представља чињеница да на политичкој сцени не постоји консензус о потреби да се створе правни механизми који ће омогућити да се изврши детаљна чистка, односно да се преступници из свих странка приведу правди. Такав консензус није могућ јер би већина владајућих и опозиционих странака остала без руководећих кадрова, не би имали кога да кандидују.Врана врани очи не вади, криминалац из једне странке не жели и не може да лустрира колегу криминалца из друге странке. Тај мафијашки кодекс довео је Србију до овог зла, до Вучића.
Над Петим октобром, као и над проливеним млеком, не треба жалити. Прљав посао, којег тада нико није хтео да се прихвати, још чека да буде обављен. Злочинци морају да буду кажњени. Многи ће морати да одговарају кривично, да им се одузме незаконито стечена имовина и обезбеди дуг боравак у миру неке установе затвореног типа. Још више је оних који морају да буду санкционисани одузимањем права да буду кандидовани на јавне функције, како би се спречио њихов повратак на место злочина.
Лустрација није потребна само због сатисфакције за политичку, професионалну и моралну штету коју су претрпеле жртве, него, још више, због будућности Србије и оживљавања процеса демократизације друштва. Политичка теорија и пракса су доказале исправност нирнбершке девизе „нема слободе за непријатеље слободе“. Тај аксиом је елиминисао могућност опроштаја чак и онима који су се правдали тврдњом да су „само радили свој посао“. Не треба сумњати да ће, чим падну с власти, многи функционери СНС-а покушати да одговорност за своја злодела пребаце на страначке колеге, пре свега на Александра Вучића. Сви ће понављати мантру о томе како су само извршавали његова наређења.
У тим оправдањима служиће се и истинитим тврдњама да је он луд и агресиван, да су га се плашили, па су само зато пристајали да учествују у пљачкању државе и насиљу над грађанима. Као што је дефинисано још римским правом, страх не аболира од кривице. Мораће сви да одговарају, да се суоче с последицама својих одлука и, логично, примереним казнама.
Списак за лустрацију се зна. На њему се налазе сви чланови Главног и Извршног одбора Српске напредне странке, сви њени кадрови који су за ових десет година тираније продефиловали на државним функцијама, у јавним предузећима, судовима, тужилаштвима и режимским медијима. На том списку су и сви функционери Вучићевих сателитских странака, као и самозвани интелектуалци, универзитетски професори и академици, глумци и режисери, спортисти и старлете, сви који су имали корист од подршке њему и његовом картелу.
Само потпуна чистка јавног простора, који је за протекле три деценије претворен у депонију, може да пружи шансу Србији да постане нормална правна држава у којој се на власти неће смењивати криминалци, корумпирани бедници, сецикесе и остала човеколика бића која су измилела из друштвеног талога, где им је и место.
И за њих, и за Србију, боље је да се што пре спроведе лустрација, да не би сутра, као данас Драган Ј. Вучићевић, бежали улицама пред огорченим људима жељним да искале праведнички бес. То посебно важи за Александра Вучића, који ни данас, за разлику од свог кербера ДЈВ-а, не сме сам да промоли нос на улицу. И за њега је боље да се мирно суочи с правдом, пошто ионако нема земље, трапа или фрижидера у који може да се сакрије.
Вучић, можда, не заслужује прилику за фер суђење, пошто га ни он није омогућио својим жртвама, али то је потребно Србији. Боље правна чистка, него улична мотка.
антрфиле
Ко је забранио Шести октобар
Сви прваци Демократске опозиције Србије заклињали су се у лустрацију. Тако до петог октобра. Шестог су заборавили на обећања о чишћењу политичке сцене. Исти ликови, 20 година касније, одговорност за превару грађана пребацују једни на друге, најчешће на Војислава Коштуницу.
– Лустрација и спровођење кривичног закона су најбољи лек за чишћење прошлости. Закон о лустрацији је под мојом претњом донет у време кад сам ја био премијер јуна 2003. године. Крајем године је формирана комисија за спровођење тог закона, али ни наредна влада, Коштуничина, нити било која влада до дана данашњег није применила тај закон, коме је истекао рок 2013. године. Ни један једини поступак није покренут по том Закону, што је била опструкција квазидемократских власти након марта 2004. године – каже Зоран Живковић.
Исте ставове заступају и његови савезници из покојног ДОС-а Жарко Кораћ, Ненад Чанак, Чедомир Јовановић и други симболи прошлости, који би и сами требало да буду предмет лустрације.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 19, 2022
