Да бар имам мало више панталона, понеки дукс и патике… Јер сва моја гардероба је из хуманитарне помоћи. Пожелим да будем као другови у школи док их гледам како користе модерне мобилне телефоне, мењају одећу и обућу, иду у биоскоп.

А онда се вратим у моју реалност и схватим како је најбитније да моја породица данас има нешто да поједе – каже Славомир Динић (16), ученик краљевачке Саобраћајне школе, који дели један кревет са браћом Стефаном, Филипом и сестром Анђелом.

Фрижидер је углавном празан, па комад хлеба замени цео оброк

Немају ни ормар у који би сложили оно мало гардеробе, а немају ни обућу прилагођену годишњим добима. По један пар обуће носе док се потпуно не исцепа. Фрижидер у њиховој кући често је празан. Остала деца их углавном избегавају па тако и рођенданске позиве добијају веома ретко. Такво детињство је болно, а Динићи би најрадије да прећуте тај бол.

Дешава се често да немају по три оброка дневно. Попара на води и посољена или макароне на исти начин су најчешће на менију породице Динић. Има и кромпира, али не увек и уља да га спреме. Све остало је луксуз за породицу Динић.

Кад је шерпа пуна, тањири су луксуз

Анђела је најмлађа. Не памти за шољу млека пре спавања или за доручак. Задовољна је и кришком хлеба са џемом.

– Ако ми неко поклони чоколаду, увек је поделим са браћом. И они све деле са мном. Мама и тата не купују слаткише, али ја и не тражим… А волела бих да могу у играоницу, тамо имају лутке, играчке и певају песме. И ја волим да певам. Волим и смоки – прича Анђела.

Уколико желите да пошаљете новчану помоћ или помоћ у роби, кликните ОВДЕ.
Помоћ можете уплатити на динарски рачун:

2750010221949709 90 – рсд
Социете Генерале Србија, Београд
Можете послати и СМС на број 2552
За више информација позовите 011/333-4-528

Дугокоси осмак Филип (14) све посматра и упија шаховским погледом. У једном трену почиње причу како успева да дође до „свог џепарца“. Филип је вуковац, ђак за пример у генерацији и све са учењем му иде од руке, па понекад показује и решава другарима задатке.

– Често ме позивају да им урадим домаћи, напишем састав или вежбам са њима пред писмени или контролни. Некад ми неки плате ту услугу, али многи не. Пуно тога ми недостаје – немам компјутер, мобилни, ни патике какве имају моји вршњаци. Нас четворо спавамо у једном кревету, ормар никада нисмо имали. Немам ништа, али имам љубав породице. Све бих учинио за њих – с пола гласа говори Филип.

Стефан, најстарији син породице Динић (20), каже да је његово одрастање било веома тешко, али би волео да остали, пре свега Филип и Анђела не доживе сличну судбину.

– Понекад прођем поред продавнице и пожелим бар толико новца да напуним једну кесу слаткиша и однесем браћи и сестри. Недостају ми те ситне радости које имају остале породице. Окупљамо се ми заједно за столом, али онда мајка сваком да помало из шерпе или тепсије и то је то. Што сам старији, све ми је теже – прича Стефан.

Њихова највећа жеља је да им никада више не искључују струју. Али и да фрижидер не буде празан. Кажу, све остало ће већ некако решити.

Зими уче у јакнама

Иначе, Драгана и Дејан су још 90-их остали без сталног посла, по каткад су надничили. Дејан је руковалац грађевинских машина и 15 година откад је фирма пропала и њихов живот се вртоглаво суновратио. Никад нису имали свој стан, а 2010. Центар за социјални рад им је у у Берановцу доделио стан од 30 квадрата.

– До сада смо плаћали само комуналије, а сад је дошло и 50 евра за кирију. Добијамо помоћ од Центра за социјални рад, али с тим не можемо ни пола месеца да се прехранимо, а камоли да платимо струју и воду. А сад још и станарина. Деца једу ујутру и увече, а за ужину не знају. Немамо никога. Ни родбине, ни пријатеља – прича између два уздаха мајка Драгана. И заплаче, од немоћи.

Ознаке: помоћ, Србија, хуманост