Ових дана сам добио позиве од неколико душебрижника који су ми замерили што јавно подржавам у учествујем у протесту против насиља. Кажу да је то све организовао Сорош и да праве патриоте никако не би смеле да буду у друштву са Мариником Тепић, Павлом Грбовићем и осталим лидерима тзв. „грађанске Србије“, као ни са „жутима“ тј. представницима бивше власти Драганом Ђиласом и Вуком Јеремићем. Каже ми један од њих и да треба да се угледам на тзв. патриотску опозицију која неће да користи трагедију како би дошла на власт и која позива на смиривање тензија у друштву.

Док сам слушао ове критике на сопствени рачун, морам признати да сам се осећао попут Богдана Драговића у чијем је лику Добрица Ћосић описао све дилеме предратних комуниста. Био сам и верник и грешник и отпадник, а то је време зла како га је назвао славни писац. А и јесте зло! Дечак од тринаест година је постао масовни убица тако што је очевим пиштољем побио своје школске другаре и успут и школског чувара који је као добри дух бдио над њима. Младић од двадесет година којем су идоли пинк естрадни криминалци, аутоматском пушком побио је људе како би га озбиљно схватили. 

И на све то власт је  званично саопштила да је систем функционисао добро, а као врхунац свега председник државе јавно позива своје присталице у протест против дела грађана Србије који нису прихватили званичну верзију о одговорности видео игрица и друштвених мрежа, већ траже персонализовану одговорност носиоца највиших функција који по природи ствари морају да одговарају за стање у друштву.

Реакција народа на све ово је била природна и потпуно спонтана. Већ на дан прве трагедије, тог црног трећег маја, људи су у мимоходу кренули ка државним институцијама да траже одговорност. Тај тихи марш против нарастајућег зла наставио се и одмах након тродневне жалости.

Кренуо је процес врло сличан оном у Црној Гори где су реке људи месецима ишле на литије за одбрану светиња древних манастира и духовног идентитета. У тим литијама једни уз друге ишли су Срби, Црногорци, Бошњаци, атеисти, политичари, професори, лекари. Дакле, ишли су људи. У Србији се тренутно брани највећа светиња, а то је светиња живота.

Отуда је оно што сада гледамо на улицама широм наше земље нека врста нових литија. Истина, Српска православна црква није стала на чело, али није искључено да и црквени великодостојници на крају одлуче да се укључе.

Не треба заборавити да је током студенстких протеста 1996/97 патријарх Павле заједно са митрополитом Амфилохијем и другим владикама стао између протестаната и полиције и тако је спречено крвопролиће и грађански рат у Србији.

Такође, не треба заборавити ни то да је током 2000. године СПЦ одлучила да напусти позицију политичке неутралности и јавно је позвала тадашњег председника СРЈ, Слободана Милошевића да поднесе оставку.

Зато је важно подржати и охрабрити грађане да истрају у овом тихом маршу који је кренуо и који ће на крају победити агресивну и хистеричну власт непсремну да преузме одговорност и покаже макар грам емпатије и разума.

Отуда сам и ја спреман да будем у том мимоходу са свим другим људима не питајући их шта мисле о било чему другом, осим о светињи свачијег живота. 

Др инж. Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет

Вучићу, фотошопирај ово: Снимак блокаде Газеле из ваздуха, река људи без краја!https://t.co/I6cz2rnI7e

— СРБИН инфо (@srbininfo) May 13, 2023

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет, опозиција, протест