Конзументи СНС медијског садржаја не схватају да је тим „спољним сарадницима" нашег каудиља, задатак да сеју оно што он „тврди" да неће да жање, те да ће после неког времена из семена које разбацују, и те како изникнути оно што ће постати Вучићев главни извозно-квислиншки производ. Да Дарко Обрадовић, који о Русији говори све најгоре, трасира пут којим ће Вучић пре или касније одлучно ићи, најбољи доказ је оно чиме је резултирало скоро све што је радила Јелена Милић. Она је сада Вучићев изасланик у Загребу. Раније је била НВО делатник редовно заступљен у медијима које контролише вршилац дужности постмодерног диктатора Србије.

Ко ће да постане амбасадор – Жељко Митровић или аналитичар Дарко Обрадовић? Последњи! Првом је корисније да буде део моћног владарског савета из сенке. Он је ту од значаја не само када се ради о медијским питањима.Његов глас има тежину и у вези са доношењем политичких одлука. Тако је од када је Вучић дошао на власт и ништа се у том погледу није променило. А Вучић не трпи у својој непосредној близини људе који јавно контрирају политици коју води. Значи нема дилеме, Митровић не ради само у своје име, већ делује за рачун актуелног председника Србије, када говори о заузимању другачијег геополитичког курса од (номиналног) садашњег.

Поверено му је задужење да заговара окретање ка Западу. У том духу најављује да медијска кућа чији је власник неће више остављати толико простора за заступање ставова које назива „проруским“. Сви који гледају ТВ Пинк већ могу да примете да је тамо све више оних који су наклоњени САД и НАТО. Покренуо је конвој „српско-америчког пријатељства“, као манифестацију која ће, почевши од ове године, бити одржавана сваког 28. јула (опстане ли ова власт). Све то је наишло на мали позитиван одјек америчке стране. Њој је јасно да се ради о поруци коју, посредно, шаље Вучић.

Господар Србије јавно говори да води „самосталну, независну политику“ и да му нико из иностранства „неће одређивати шта да ради“. Таква политика, свакако, подразумева одбрану територијалног интегритета и развијање блиских веза са државама као што су Русија и Кина, које га подржавају. Супротно томе, власт ставља акценат на продубљивање односа са силама које нам комадају државу. Но, то је само наизглед парадокс. Вучић не брани Косово већ га – ради плаћања цеха за долазак на власт и могућност да аутократски влада у зони где Запад има велики утицај – фазно предаје онима који већ деценијама настоје да нам га отму. Американцима то није довољно, зато на разне начине притискају Вучића да убрза решавање домаћег задатка. Уз то што желе да брзо оконча све што спада у домен „косовске капитулације“, циљ им је и да се Србија што пре окрене против Москве.

Вучић, шта год причао, на томе ради, само то чини на закулисни начин за који мисли да га неће угрозити с обзиром да су његови бирачи превасходно русофили. Као што, доведени у стање медијске опијености, и даље мисле да брани Косово док га увелико даје, верују да је проруски настројен, само вара Запад да му је стратешко опредељење да уведе Србију у ЕУ и да успостави савезничке односе са Вашингтоном. Ти људи добро знају да је Митровић скоро па друго Вучићево „ја“, али све оно што говори тумаче у кључу обмањивања Америке. И нема сумње да их власник Пинка – који отворено подржава САД али ипак не напада Русију – лично неће убедити да промене опредељења, нити му је задатак да то непосредно ради. Његов посао је, поред организовања пропагандних канала, да га доживе као Вучићевог гласноговорника. Једни, као доглавника који слободно збори оно што самодржац мисли, други, као његовог ријалити помагача у варању постмодерних западних окупатора.

У праву су, наравно, они први, што кроз прозоре америчке амбасаде посматрају политичка кретања у нашој земљи. Вучић их иза затворених врата не лаже, он преко екрана обмањује оне који му и даље у народу верују. Већ много тога је учинио да потврди поверење изасланика Ујка Сема, а то што се они понекада љуте због спорије испоруке „купљеног“, не значи да нису задовољни квалитетом „продуката“ Вучићевог рада. Сада, пошто је привео косовски задатак крају, он перфидно ради на антируском препарирању дела јавности која прати средства масовног (дез)информисања под његовом контролом. Ту и даље има ставова који су погодни за Русију, као и оних њој ненаклоњених, али мало по мало други добијају све већи замах. Да је изабрао агресивнији приступ, изазвао би револт „својих“. Овако, после вишегодишње обраде, нада се, неће ни приметити шта се десило са српско-руским односима, као што сада не виде да је „Аца Србин“ предао Косово.

У том послу режиму помаже низ аналитичара, који величају Запад док нападају Русију, као и они који бране Москву, али на начин да окрећу главе од онога што Вучић ради са српским националним интересима и дугорочним карактером веза са Руском Федерацијом. Оно што критичари Русије, којима су широм отворена врата Вучићевих медија, говоре у циљу пузеће индоктринације грађана, треба схватити као још јаснији наговештај политике коју ће он на геополитичком плану јавно повести, од онога што пласирају његови интимуси типа Митровића. За разлику од њега они који нису перципирани као блиски Вучићу, већ напротив, некада и као његови (лажни) неистомишљеници, имају већи маневарски простор. Конзументи СНС медијског садржаја не схватају да је тим „спољним сарадницима“ нашег каудиља, задатак да сеју оно што он „тврди“ да неће да жање, те да ће после неког времена из семена које разбацују, и те како изникнути оно што ће постати Вучићев главни извозно-квислиншки производ.

Да Дарко Обрадовић, који о Русији говори све најгоре, трасира пут којим ће Вучић пре или касније одлучно ићи, најбољи доказ је оно чиме је резултирало скоро све што је радила Јелена Милић. Она је сада Вучићев изасланик у Загребу. Раније је била НВО делатник редовно заступљен у медијима које контролише вршилац дужности постмодерног диктатора Србије. Ту је по разним питањима заговарала ставове супротне ономе што је била наводна државна политика и тако је обзнањивала оно што ће се заправо догодити. Осврнимо се укратко на ствари које је заступала у вези са Косовом, како бисмо јасно видели да је време показало да је била оријентир за Вучићево тајно поступање. Полако је наметала јавности оно што је „Аца Србин“ обећао Американцима, а он, док се наводно против тога борио, баш то је у неколико корака остварио.

Вучић је 2013. прихватио Бриселски споразум. Нема везе што га је као премијер потписао Дачић, лидер СНС-а је већ увелико ведрио и облачио као први потпредседник владе. Поменути споразум, да је у целини примењен, имао би неког смисла и за нас. Омогућио би Србији и Србима на Косову и Метохији да живе у својој реалности, а то је да је та територија и даље наша јужна покрајина. Албанци би имали могућност да битишу у свом свету лажне независности. Та два концепта би коегзистирала, а људи на поменутом простору би трговали и на друге начине сарађивали, док би се стране силе према њему понашале у складу са својом интересима и (не)признавањем Косова, без негативног односа према онима који другачије мисле. Међутим, показало се да је све то била бајка. Западу је цела конструкција служила да једнострано извуче уступке од Београда те тако додатно заокружи накарадну косовску „државност“. Он и Албанци су наставили по старом, а ми смо доведени у ситуацију да се понашамо по новим, по нас много неповољнијим правилима.

Званична Србија се данас прави да је преварена, а заправо је у свему саучествовала. Као, Вучић је држао линију одбране али је полако губио позиције, убеђујући Србе да другачије не може да буде. Ето, дао је све од себе. То је гнусна лаж. А сведок је Јелена Милић која је награђена за оно што је у Вучићево име радила. Она је пре и после Бриселског споразума, како би он заживео на начин како Вашингтону одговара, на све стране пласирала идеје које су погодовале настанку садашњег стања. Кључна од њих је била да Србија што пре мора да укине „цивилну заштиту“ и тако се одрекне контроле на терену. То је представљано као услов без кога се не може, ако Београд жели да продуби своје односе са ЕУ, уз економске добитке које то може да има. (Шире о томе у извештају из 2013. године Центра за евроатлантске студије- ЦЕАС-а, чији шеф је била поменута госпођа: „Безбедносни и политички ризици за одрживост договора са Косовом које могу изазвати Србија и западна међународна заједница“.)

Преко своје утицајне невладине организације, доминантно путем режимских медија, Јелена Милић је бомбардовала Србе причама о томе да за нас нема спаса ако не будемо кооперативни према Западу по косовском питању, односно не укинемо све оне институције које су у Бриселу и Вашингтону називали „паралелним“ (као да наше институције нису легалне а паралелне су оне које су уз помоћ НАТО окупатора створили албански сецесионисти). Вучић се томе, позерски, супротстављао. У једној евидентно пажљиво изрежираној емисији – са циљем да док ради оно што госпођа Милић говори, прича оно што је много ближе публици – у којој је гостовао са тадашњом председницом ЦЕАС, мене је бранио од ње. Она се тада окомила на моје, идентичне као и данас, „заостале“ ставове о Косову, Русији, Америци, а Вучић се поставио на начин да може да се закључи да су му они блиски. Врло брзо се показало да мисли исто што и госпођа Милић, а не ја!

Поменута тзв. „Цивилна заштита“ била је војно-полицијска јединица која је бранила север Косова. Док је она постојала, са својих скоро 800 припадника, Срби су били господари бар тог дела наше територије. Вучић је 2015. договорио и потписао њено укидање (кључни елемент тзв. фаталног Брисела 2). То је реализовао 2016. године. ЦЕАС и њена шефица су наставили да плаше Србе оним што ће им се десити ако не погну главе док цео посао не буде обављен на начин да Приштина може да спроведе оружану окупацију четири севернокосовске општине (што се десило 2018), те да ту почне да без икаквих проблема хапси и шиканира наш народ. Када се то догодило ЦЕАС је могао да буде затворен, а да Јелена Милић почетком 2022. буде постављена за „амбасадора Републике Србије у Републици Хрватској“.

То, понављам, необориво доказује шта Вучић ради. У питању је оно што је госпођа Милић заговарала док јој је посао био обрада јавности, односно шта сада пласира, тек примера ради (није једини који има такав задатак), Дарко Обрадовић, програмски директор НВО „Центар за стратешку анализу“ (ЦЗСА). Он тврди да је за „Србију дистанцирање од Русије питање опстанка“. Наравно, са свим што иде са тим ако се одрекнемо руске подршке, а то је губитак и оно мало позиција које су нам у вези са Косовом преостале или обесмишљавање Републике Српске у дејтонском формату (можда опстане као обична административна јединица централизоване БиХ). Вучић сада такође прича нешто друго, али ради по рецепту о коме јавности говори Обрадовић.

„Ако лаже коза не лаже рог.“ Ствар је већ документована у вези са Јеленом Милић и њеним припремним радовима за оно што је Вучић мало после, буквално како је она рекла, урадио. Када се то деси и са Русијом, ЦЗСА ће бити угашен а Дарко Обрадовић ће отићи у дипломатску или неку другу службу за рачун господара Вучића. Можда постане амбасадор у Приштини. Наравно, ако и даље ми, грађани Србије који желе да се она опорави и опстане као каква-таква држава а не да потпуно постане пуки НАТО провизоријум, будемо релативно пасивно посматрали како домаћи и страни лешинари кљуцају, рањено али још живо, тело наше отаџбине!

Ево шта је прави циљ Вучића са монтираним снимцима опозиционара на Пинку (ВИДЕО)https://t.co/VinCKgGumZ

— СРБИН инфо (@srbininfo) August 17, 2023

Извор: Magazin Tabloid

Ознаке: Александар Вучић, Драгомир Анђелковић, Косово и Метохија, Русија